После судбоносне Косовске битке, у којој је погинуо кнез Лазар, и услед опасности коју је доносио мађарски краљ Жигмунд, кнегиња Милица и њен син – кнез Стефан Лазаревић, рођен око 1377. године – бивају принуђени да признају врховну власт турског султана Бајазита. Док је Србија тако постала турски вазал са обавезом да Порти плаћа годишњи данак од 40. 000 дуката, Вук Бранковић – господар Косова – ушао је у савез са Мађарима, јер није био склон туркофилској политици, да би 1392. године био поражен у часу када су Турци освојили Скопље. Кнез Стефан Лазаревић, који је 1393. године преузео власт у Србији, испуњавао је своје обавезе оставши турски вазал, па је са својом војском ратовао на турској страни у бици на Ровинама, 1394. године, у којој су Турци поражени од војске влашког војводе Мирче. Ту је погинуо и Краљевић Марко онако како је и пожелео. Јер, пред битку – записује Константин Филозоф – беше рекао: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ Већ у бици код Никопоља, 1396. године, кнез Стефан је показао своју војну снагу и спретност, јер је његовом заслугом Турска победила велику крсташку војску коју су сачињавали Французи, Немци, Енглези, Мађари и војска влашког војводе Мирче. У знак султанове захвалности, Стефан је добио некадашње Вукове земље од Дечана до Приштине.
Било је то време масовне имиграције бугарског и грчког монаштва у Србију, нарочито појачано по пропасти Трновског царства (1393) и Видинског царства (1398). У манастиру Ждрело у Горњаку на Млави, који се од XVIII века зове Горњак, сместио се Григорије Синаит Млађи, под чијим се утицајем почео ширити отшелнички начин живота међу нашим монасима.”[1]
Када је – у бици код Ангоре (1402) – Бајазит поражен од Монгола, заробљен и одведен да умре у ропству (1403), кнез Стефан – који се истакао и у овој бици, па је један летописац забележио да се „само један Лазарев син стално држао храбро са својом војском против непријатеља“ – добио је прилику за самосталније деловање, јер је у Турској отпочео рат између претендената на султанов престо. Тај рат се, међутим, поклопио и са унутрашњим сукобом у Србији између Лазаревића (Стефана и Вука) и Бранковића (Гргура, Лазара и Ђурађа). Враћајући се у Србију, кнез Стефан је у Цариграду посетио византијског цара Јована Палеолога, који му је доделио титулу деспота, видевши у њему потенцијалног савезника у борби против Отоманског царства. Стефан није добио знаке деспотског достојанства као наследну титулу своје породице него само да их носи лично и доживотно. Реч „деспот“ потиче од грчке речи despotes која значи „господар“. Титулу „деспота“ византијски цареви додељивали су господарима у свом царству, али и изван њега: представљала је највеће звање после цара. Деспотовина обележава земљу или област којом управља деспот. Византијски цар је организовао и Стефанову веридбу са својом свастиком, запечативши тиме савез са Србијом и ослобађајући је турског вазалства. То је изазвало поделу српске властеле, будући да је син Вука Бранковића – Ђурађ – отишао новом турском султану, са намером да уз његову помоћ спречи деспотов повратак у Србију. Стефан се вратио преко Зете, да би се његова и турска војска, у којој је био и Ђурађ, сукобиле 21. новембра 1402. године код Трипоља: изашавши као победник, као неко ко ће се ускоро у повељама називати „самодржавни“, Стефан је приступио преуређењу стајаће војске која брани тврђаве. Склопио је споразум са Мађарима. То је била права прекретница у српској спољној политици: прихвативши њихову врховну власт, добио је од краља Жигмунда – као лено – град Голубац и Мачву са Београдом, у који је преместио престоницу. То је овако описао: „Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и посветих пресветој Богородици, која је била заштитница и византијске престонице.“
Београд у грађевинском погледу прати традиционалне византијске начине градње. Подигнут на стратешки веома важном положају, на ушћу Саве у Дунав, Београд се веома развио током 1403. године када је постао део и престоница деспотовине Стефана Лазаревића. Унапређен као град у сваком погледу, Београд је постао урбано и државно средиште. Подељен на град и унутрашњи град („кула“ – утврђење последње одбране), са одбрамбеним системом у чијем је центру замак од око 16 хектара око којег су се налазила три посебно брањена утврђења, Београд је био најбољи пример српских утврђења. Главна, односно донжон кула играла је посебну улогу у одбрани најважнијег дела града: куле су углавном биле правоугаоне и истурене, мада их је било и полукружних.
У предњем делу замка биле су помоћне зграде, док су други део заузимале стамбене зграде и капела. Преградни бедем – у чијем склопу је била и кула „Небојша“ као донжон кула – бранио је деспотов двор са предње стране: кулски војвода је био посебан заповедник унутрашњег града, чије су остале делове бранили зидани бедеми. У горњем граду – castrum – који је имао четворо врата, биле су смештене војне посаде, као и властела и двору блиске особе: одбрамбени систем имао је двојне бедеме са једанаест кула и дубоким ровом. Доњи град – civitas – представљао је део градског насеља, који је био слабије утврђен, поготово према рекама, али се на североисточној страни налазио јак бедем са четири куле. Западно подграђе дограђено је почетком XV века луком за ратне лађе коју је посебно бранила једна кула: она се налазила у речном кориту. Улаз ратним лађама вероватно је био запречен једним ланцем; постојао је и тајни пут од замка ка лађама. Западно подграђе и замак представљали су последње упориште одбране.
У склопу новог утврђења налазила се и црква Успења Пресвете Богородице, а највероватније и резиденција београдског митрополита. Болница у граду била је јединствена у Србији, јер је примала и лаике: уз њу се налазио и врт са црквом Светог Николе. Бедеми града били су изграђени од ломљеног камена: дебљина им је износила од 2,10 до 2,60 метара, висина око 7 метара. Најјачи бедеми подигнути су према копну, одакле је и опасност била најизвеснија. Капије су биле двоструке и у склопу двојних бедема, са бочно постављеним кулама: већина капија је имала и покретни мост. Изнад улаза у капије и на донжон кули налазиле су се нише са насликаним фрескама. Београд је био слободан град у којем су трговци били ослобођени царине.
Деспот Стефан је 1405. године склопио брак са Јеленом – кћерком господара Лезбоса, Франћеска II Гатилузија. Како је 12. децембра 1408. године, угарски краљ Жигмунд свечано установио витешки степен Змајевог реда, чији први степен су имала само 24 члана, свакако је била велика чст што се деспот Стефан нашао међу њима, па Константин Филозоф закључује: „Један српски витез је однео победу и да је за поједине краљеве и витезове највећа част била да их деспот уведе у витешки ред.“ Са својим братом Вуком Лазаревићем, деспот Стефан сукобио се већ после битке код Трипоља, пребацујући му да је слабо командовао војском, али тек после смрти кнегиње Милице (1405) веома су се заоштрили њихови сукоби, да би у пуној снази избили крајем 1408. године. Тада је Вук Лазаревић – потпомогнут Турцима који су то чинили зарад слабљења српске државе – присилио брата да поделе земљу: припао му је јужни део Србије, у којем је – заједно са Бранковићима – признао врховну турску власт. После вишеструких промена ратне среће, ратовања на странама различитих турских претендената на турски престо, султана Сулејмана и принца Мусе, који је пугубио Вука Лазаревића и Лазара Бранковића јула 1410, на наговор мађарског краља, деспот Стефан и Ђурађ Бранковић склопили су мир у јесен 1412. Деспот Стефан је Ђурђа Бранковића признао за свог наследника. Отада су њих двојица најтешње сарађивали у управљању државом, дошло је до јачања централне власти, земља је стекла унутрашњу слогу.
Међусобни сукоби турских претендената на престо, довели су до упада војске султана Мусе, која је на одлучан отпор наишла у Сталаћу. Заповедник града је великом истрајношћу и јунаштвом заустављао турске нападе, да би погинуо на начин који је задивио савременике и навео их да га упореде са античким јунацима: народни певач га је овековечио у личности војводе Пријезде. Окончање турских претендентских борби довело је на власт султана Мехемед I, који је деспота – због савезништва – наградио градовима Копријаном код Ниша и облашћу Знепоље. Обнављају се и везе са Византијом, па долази до Ђурђеве женидбе са Јерином из породице Кантакузен. Следи период релативног мира од 1415 до 1423. године, премда је, након млетачког упада 1420. године у Зету и освајања Котора, Балши III у помоћ дошао деспот Стефан, сузбио Млечане и припојио Зету. Деспотовина се тада простирала од Саве и Дунава на северу, преко Зете, приморја и планинских гребена Шар планине на југозападу до тимочког краја на истоку. Проглашењем Ђурађа за Стефановог наследника 1426. године долази до споразума између Жигмунда и Стефана. После Стефанове смрти, Ђурађ – по том споразуму – мора да врати Мађарима Мачву са Београдом и Голубац; осим тога, Мађарска преузима Србију после Ђурђеве смрти, уколико деспот не буде имао мушког наследника. Сазнавши за тај споразум, султан напада Србију и стиже до Крушевца, па је Стефан – забринут и устанцима у Сребреници – морао попустити. Овај изузетно добар и паметан владар, храбар и вешт, војник и дипломата, који је ојачао земљу у свим областима, умро је 19. јула 1427. године, близу Крагујевца, од срчаног удара и сахрањен је у својој задужбини: манастиру Манасији.
Овај манастир, који је подигнут код Деспотовца, крај реке Ресаве, по којој је првобитно добио име, касније је назван Манасија: зидана у периоду 1407–1418, задужбина деспота Стефана Лазаревића једна је од најзначајнијих грађевина моравске Србије. Манасија постаје и културни центар, у којем се окупљају песници, сликари, беседници, али и избеглице у ратним приликама. Преписивање средњовековних текстова толико је било развијено и систематски организовано у Манасији да је настала читава школа: ресавска школа.
Због несређених политичких околности, Манасија је представљала један од најбоље утврђених простора у тадашњој Србији. Утврђење је полигоналне основе у чијем средишту се налази црква Свете тројице. У оквиру бедема налази се десет кула, као и Донжон по имену Деспотова кула: смештена је на северној страни зидина. Куле – које су отворене према унутрашњости – имају основу 9,5 X 11,8 метара; према реци – на источној страни – налази се истурени део, док се изван утврђења налази нижи бедем и опкоп. Бедеми су били ојачани одбрамбеним балконима: дебљина зида је од 3 до 3,5 метара, висина је првобитно била око 7 метара, али је временом повишена на 11 метара. На горњој површини бедема била је уобичајена шетна стаза и круниште са зупцима Изграђен у облику триконхоса са пет купола, храм има у средишту четири стуба који носе кубе висине 25 метара: од свих српских средњовековних манастира, једино су Дечани виши. Декоративни елементи разликују се од других декорација из периода српског средњег века: то се нарочито односи на оплату храма састављену од правилних тесаника, као што је и под у облику мозаика необичан за средњовековну Србију.
Фреске су веома хармоничне, једноставне и спадају у репрезентативне примерке зидног сликарства средњег века: поред илустрација Христових чуда и његовог живота, оне приказују и библијске пророке и небеске ратнике, као и православне архијереје, мученике и монахе. Сам ктитор је портретисан на западном зиду наоса како предаје задужбину тројици анђела који представљају Свету тројицу. Сцена у себи сједињује чинове божанског свечаног постављења деспота и приношење храма. Раскошно и свечано одевен, Стефан стоји на украшеном јастуку: док му Христос ставља круну на главу, један анђео му пружа мач у десницу а други анђео копље у левицу. Стефан левом полусавијеном руком приноси модел храма Светој тројици, коју представљају три анђела. Испод великог и реалистичког модела цркве пружа се свитак са четрнаест исписаних редова, којима се деспот обраћа Христу и моли за спасење. Он је ту први пут приказан са знацима деспотског достојанства.
Лик Стефана Лазаревића јавља се врло рано у српском живопису: први пут на ктиторској композицији Раванице, поред оца, мајке и брата, он је приказан као типичан српски лик. У припрати манастирске цркве Каленића, поред ктиторâ, Стефан је у десној руци држао модел цркве који се више не види. У Љубостињи, задужбини његове мајке, живописан је као савладар са братом Вуком: Стефанова стојећа фигура је добро очувана, само је лице оштећено. Симетрично постављена два анђела, приказана су у тренутку када владару стављају деспотску круну, док је уз Стефанову леву руку исписан дужи запис: „Ва Христа Бога благоверни и превисоки и богодржавни Стефан, деспот всем Србљем подунавским странам господин.“ У цркви Светог Николе под Рудником уништен је већи део деспотове главе, па је сачуван само део богате одеће, нимб и владалачки крст са утиснутим бисерима. У склопу ктиторске композиције манастира Руденице близу Трстеника, насликани су Вукашин и Вукосава, као властелини, Стефан – са моделом цркве у рукама – и Вук Лазаревић, као савладари. На већини портрета Стефан је приказан као деспот: најстарији међу њима налази се у манастиру Сисојевцу код Раванице. У временима српске уметности под Турцима, лик деспота Стефана ретко се слика, па је први пут живописан у лози српских владара у славонском манастиру Ораховици (1594). На појединим портретима пажњу су привлачиле деспотове загонетне очи.
Грађен и осликан од 1407 до 1413. године, манастир Каленић налази се у левачком крају, под обронцима Гледићких планина, пред самом клисуром Каленићке реке: ктитори су протовестијар Богдан, његова супруга Милица и брат Петар. Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице изграђена је у облику сажетог триконхоса и може се убројати у најлепше и најоригиналније грађевине моравског градитељства. Кубе осмостраног тамбура, са степенасто урезаним прозорима, наткриљује грађевину, наглашавајући њену главну вертикалу високу 20 метара, док се слепо кубе налази у припрати. Црква је зидана на декоративан начин наизменично каменом, опеком и малтером: један ред тесаника и три реда опеке; на њој уочавамо изобиље и разноврсност каменорезачких остварења; на фасади су употребљена два кордонска венца, пиластери и стубићи, као и разни китњасти орнаменти и рељефи: међу рељефима најлепши је онај у лунети бифоре на јужном зиду нартекса који приказује Богородицу Одигитрију – окружену серафинима – са дететом у рукама. У архитектури цркве манастира Каленића – чија је декоративна пластика била обојена жутом, плавом, црвеном, зеленом и црном бојом – издвајају се монументални портали: ниједан споменик моравске школе нема такве портале. Купола доминира над градњом услед добро разређене масе осталих делова.
У сликарству Каленића проналазимо неке тематске константе споменика „моравске школе“ које видимо на фрескама Раванице, Манасије и Сисојевца. То су: присуство бројних сцена из циклуса Христових чуда; монументалне фигуре светих ратника, раскошно одевених и у разноврсним ставовима; медаљони са попрсјима светитеља, у преплету мањих и већих кругова, украшених богатом колористичком орнаментиком у виду мотива „дугине мреже“: ових медаљона нема ни у једном сачуваном споменику сликарства из тог доба на Балкану и на Истоку, где су се византијске традиције чувале; монументалне фигуре светих монака-испосника. Фреске унутар цркве су веома лепе, делују изузетно смирено, нежно и топло, ликови су обавијени „каленићким светлом“: на фрескама не доминирају само ликови, већ и позадина добија на значају. Каленићки сликар био је изразити лиричар, осећајан, сетан и нежан, сав у заносу побожности. У кубету је насликао монументално попрсје Христа Пантократора; у ниши проскимидије монументалну Пиету; у западном простору према припрати, међу светим монасима уочавамо и Св. Симеона и Св. Саву.
Од свих фресака посебно се издвајају сцена Свадбе у Кани, у јужној певници, и велика композиција – на западном зиду – Умножавање хлебова и риба. Прича о Христовом чуду претварања воде у вино – Свадба у Кани – исликана је изузетним ликовним вредностима. У средишту композиције, за столом, седе заљубљени младенци, окренути једно другом, нежних погледа, у свечаном чину народног обичаја измењивања крви, да би се заувек спојили у једно биће. Младожења је већ ножићем зарезао прст своје невесте. Изнад њих је девојка која држи чашу вина, помешану са њиховом крвљу. У Ерминији се прописује да између њих треба да стоји младић. Каленићки зограф је насликао девојку, мада има и оних који мисле да је реч о младићу. Десно од младенаца, за столом су кум и још један старији човек: изгледа да је то апостол Марко, јер је он присуствовао том чуду. Ту је сликар начинио грешку: није насликао апостола босих ногу него са црвеном обућом. Сликар увек јасно издваја несветовне личности посебном одећом, док личност за столом има апостолски химатион (драпирани огртач пребачен преко хитона или на голом телу) и хитон (врста старогрчке беле хаљине од вуне или лана без рукава, коју су носили и мушкарци и жене). Лево од младенаца су Христос и Богородица. У десном делу композиције налазе се два младића, у свечаној осећи, са судовима за вино. Каленићки сликар је сажео у целину еухаристички смисао библијске приче са свадбеним народним обичајем, у једном прелепом многогласју топлих боја. Окер-жути тонови разливају се и у сетном преливу мешају са светло-зеленим и кармин површинама, стварајући нежну и мистичну надземаљску слику о љубави.
Док је у левом делу велике композиције Умножавање хлебова, која се налази на западном зиду главног дела храма, приказан Христос како умножава хлебове, дотле су у десном делу апостоли, који у корпицама носе умножену храну и деле је гладном народу. У позадини су степеничаста брда. Иста блага сета и исти колорит као у Свадби у Кани – и њена префињена осећајност – испуњавају и ову причу о Христовом чуду. Снажна симболика зрачи из ње, јер је она више сликана реч о глади људског духа за узвишеним и племенитим животом. Овај дивни занос за светлошћу човековог духа вероватно је насликовао високообразовани монах, филозоф и песник.
Ликови у каленићком сликарству имају одвећ сентиментални и нежни изглед: лепа овална лица, ниског чела, танких полулучних веђа, под којима светле ситне, проницљиве, радознале и зачуђене очи, издуженог танког кошчатог носа, малих уста, сликана су топлим окером и црвеним ваздушастим „сфумато“ подсликавањем. Као што се бојом ствара основна сугестија, тако се цртежом само означавају контуре насликаних личности. Нико у старом српском сликарству није умео тако вично да слика грађевине у појединим композицијама. Нека јака светлост осветљава њихове насликане зидне масе. Игра сенки и светлости са архитектуре на каленићким фрескама веома је сродна са сликаном архитектуром у делима ренесансних мајстора у Италији. Каленићко сликарство убраја се међу највећа дела византијске културе.
Иако се српска држава после Косовске битке почела крунити, књижевни и уметнички живот настављао је да даје знатније плодове. Монахиња Јефимија – супруга деспота Угљеше Мрњавчевића – написала је 1402. године „Похвалу кнезу Лазару“. Извежена на мртвачком покрову, ова похвала је драгоцено уметничко сведочанство о бројним књижевним и уметничким делима која су обликовала култ кнеза Лазара: „У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те. Господствовао си земљом отачаства ти и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си за змију и непријатеља божаствених цркава, расудивши да је нестрпљиво за срце твоје да гледа хришћане отачаства ти овладане Измаилћанима, не би ли како ово постогао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небеског цара. И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога.“ И „Слово о кнезу Лазару“ Данила III припада традицији српских средњовековних дела о кнезу мученику.
Сам деспот Стефан Лазаревић није био само љубитељ и заштитник књижевности и просвећености, него је и сам писао. Његова је необична лирска творевина о духовној љубави Слово љубве (1409) написана са циљем измирења са сопственим братом: „Лето и весну Господ сазда,/што и псалмопевац каза/красоте у њима многе/птицама брзо, весеља пуно прелетање,/и горама врхове,/и луговима пространства,/и пољима ширине,/ваздуха танког/дивотним неким/гласима оглашење;/и земаљске дароносе/мирисног цвета, и травоносне;/но и човекове бити саме/обнову и разиграње/достојно ко да искаже?/Али све ово/и чудодела Божја ина,/што ни оштровидни ум/сагледати не може,/љубав све превасходи, –/и није чудо,/јер љубав је Бог.“ Слово љубве састављено је од десет строфа чији иницијали дају акростих наслова. Неки проучаваоци књижевности видели су у Слову љубве духовне везе са ренесансом.
Но, деспот Стефан Лазаревић је аутор и много традиционалнијег „Натписа на стубу косовском“. То је био запис утиснут на мраморном стубу на Косову. У њему се додирују историјска и метафизичка димензија Косовске битке, што је спој који је положен у основу идеје о косовском завету: „Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си,када дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног и као стег, видећеш како насред поља усправно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока, и како и зашто стојим ја овде, јер истину ти говорим, ништа мање од живога, да ћу вам изнети у суштини све што се збило. Овде негда бејаше велики самодржац, чудо земаљско и рига српски, звани Лазар, кнез велики, побожности непоколебими стуб, доброразумља пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, скрбних миловање и утешитељ, који воли све што хоће Христос, коме иде сам по својој вољи и са свима својима, безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, ваистину, у речи и у делу, који се блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени, многи коњи изабрани и златоседлани, све дивни и красни коњаници њихови. Свеплеменитих и славних, као какав добри пастир и заштитник, мудро приводи духовне јагањце да у Христу добро скончају и приме мучења венац и вишње славе учесници буду. И тако сложно велико безбројно мноштво скупа с добрим и великим господином, добром душом и вером најтврђом, као на красну дворану и многомирисну храну на непријатеља се устремише и праву змију згазише и усмртише дивљу звер и великог противника и неситога ада свејадца, велим Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, па са њима и не мало других. О чудеса Божјих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању добро сам прима и мученик Христов постаје велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука тога убице, сина Амуратова. И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна.“
Уз ова уметничка дела, деспот Стефан Лазаревић је створио и „Рударски законик“ и „Законик за Ново Брдо“ и тиме правно оснажио своју државу. У Манасији је основао преписивачки и књижевни центар, који се назива ресавска школа: писци су имали повољне услове не само за писање нових дела него и за преписивање раније створених литургијских текстова, летописа, хроника. Школу је водио Константин из Костенеца, у историји познат као Константин Филозоф, који је написао Житије деспота Стефана Лазаревића (око 1433) и приближио се световном писању биографија. Његове правописне расправе „Сказаније о писменех“ (1423–1426) и „Ресавски правопис“ настале су из потребе за правописном реформом и обновом старословенске писмености. На владарским дворовима окупљали су се домаћи и страни писци и преводиоци, па је у Београду услед тога настала библиотека са неколико десетина историјских, религиозних и књижевних рукописа. У време владавине деспота Стефана Лазаревића Србија је била у књижевном погледу најразвијенија средина међу православним Словенима, па су преведене многе византијске хронике и допуњен српски родослов, као што су разграната и хуманистичка, ренесансна, теолошка и лингвистичка разматрања. Деспотова популарност у писаној књижевности, живопису и усменој традицији није била далеко од Стефановог народног култа који може да се прати од XVI века.
Рођен око 1375, као син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, кћери кнеза Лазара, наследивши са 52 године живота титулу деспота од свог ујака Стефана Лазаревића, пун животног и политичког искуства, као човек широког образовања који је видео земаља и градова, Ђурађ Бранковић се нашао у изузетно неповољном историјском положају: изгубио је делове територије у корист Угарске, као што су му Османлије окупирале Ниш и Крушевац. Отпочињао је коначни, постепени, у трзајима, враћањима територије и њеним све већим губицима, дуготрајни и неповратни процес растакања средњовековне српске деспотовине. Признавши султанову врховну власт, уз годишњи данак од 50.000 дуката, обећавши 2000 коњаника, признавши освајања Крушевца и Голупца, оставши без Београда у корист Угара, Ђурађ Бранковић је био принуђен да створи нову престоницу.
Саградио је Смедерево: као село, оно се помиње почетком XI века у повељи Василија II; у писаним изворима који су везани за другу половину XIV века, кнез Лазар у повељи манастиру Раваници помиње Смедерево као „уређену друштвену организацију“; код турских историчара, помен Смедерева везан је за крај XIV века и сачуван је у списима Ашик-паше Заде, који је као савременик зидања Смедерева, забележио како је Бајазит I, на молбу Оливере, кћерке кнеза Лазара, поклонио Смедерево и Голубац своме робу, њеном брату Стефану Лазаревићу. Како су дотадашње српске престонице и утврђени градови – Рас, Крушевац, Скопље, Призрен, Ново Брдо, Сталаћ – били под Турцима или одвећ несигурни за смештај двора, политичке околности и веома несигуран положај Србије у XV веку утицали су на одлуку деспота Ђурђа да изгради нову престоницу на северу деспотовине, уз саму границу Дунава.
Саграђена у равници, она је морала бити заштићена водом са свих страна: то је нудио простор између Дунава и Језаве, јер је прокопавањем рова између река била омогућена одбрана водом и са треће – копнене стране. Тврђава обухвата површину од 11 хектара и представља један од најбољих архитектонских подухвата у Европи. Састоји се од Малог и Великог града. Према натпису на деспотовој кули тврђава је подигнута у периоду од 1428. до 1430. године: претпоставља се да то означава време грађења Малог града. Јер, о времену зидања, велики ктитор је оставио монументални запис 10,65 метара дужине на крстастој кули јужног зида Малог града, испод монументалног крста изведеног од цигала великог формата дужине 40 центиметара, а дебљине 6 центиметара. Текст овог натписа гласи: „У Христу Богу благоверни деспот Ђурађ господин Србљем и поморљу зетском наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 – 1430.“ Јужни бедем Малог града ојачан је – зато што је био са копнене стране – са четири куле квадратне основе: куле достижу висину до 25 метара. На једној од њих налази се познати натпис који говори о времену подизања Малог града: ова кула се зове Деспотова кула или Кула са натписом. Зидови источног и јужног бедема били су дебели око 3,5 метара, бедеми Малог града до 4,5 метара, док им је висина била око 11 метара.
У центру дворишта дворских зграда, које су биле прислоњене уз сва три бедема, налазио се бунар. У главној згради налазила се такозвана сала „magna audientiae“, у којој је највероватније потписан уговор између деспота и Млечана. Резиденција деспота била је вишеспратна грађевина ширине 6 метара и дужине 23 метра. Према распореду прозора на дунавском зиду може се закључити да су на првом спрату биле две сале. Једна сала је имала три прозора и била је знатно мања од друге. У прозорским удубљењима са леве и десне стране налазе се камене клупе, што је честа појава у западној романској архитектури. Три прозора, са истим међусобним растојањима, имају готске лукове и припадају једној просторији. Четврти прозор са романским луком припадао је другој просторији, вероватно деспотовој радној соби. Прозори су урађени као бифоре при чему се препознаје утицај западне архитектуре. Висина ове сале износи 3,5 метара. Из ове просторије се улазило у Донжон кулу, која је постављена у оквиру бедемске ограде унутрашњег града и истурена према спољној страни. Стамбени део двора налазио се дуж јужног бедема, док се помоћна зграда налазила уз језавски бедем.
Двојни бедеми Смедерева усавршени су пример средњовековног зидарства по узору на Београд и Манасију. Правоугаоне, истурене куле у Смедереву високе су око 20 метара и са димензијама основе 9,6 x 11,5 метара. Капије су биле двоструке и брањене са по две куле. Дунавске куле, које су касније додате, украшене су декоративним каменом и опеком, декорисан је и улаз у град, грађен такође клесаним каменом и опеком, али по узору готике. Ђурђев ктиторски натпис на кули Малог града јединствен је на нашим просторима. На спољним зидовима Малог града постоје два типа топовских отвора за око 20 топова: касније је тај систем одбране примењен и на јужним бедемима Великог града.
Језгро деспотове престонице представља троугаони Мали град који се налази у врху Великога града, који је и сам троугаони, изграђен касније према југу, у којем су се налазили градско насеље, војне посаде и управне институције. Мали град има 6 кула, а Велики 18: укупно има 24 великих четвртастих кула висине и преко 15 метара. Мали град је служио деспоту као утврђени замак, док је пространство Великога града било потребно за смештај многобројне посаде. Велики град био је утврђен двојним бедемима на југу и истоку, са 11 кула на јужној, приступачнијој страни, испред којих се налазио други бедем и ров са водом. У оквиру двојних бедема према Језави налазиле су се само три куле, док дунавски бедем није био двојни и на почетку је имао само једну кулу, којој су касније придодате још четири. Изван бедема било је предграђе, вероватно утврђено палисадама и опкопима. Смедеревски град је конципиран као град за борбу и одбрану хладним оружјем.
Последње остварење српске војне архитектуре, саграђено у византијском стилу и по угледу на цариградску тврђаву, Смедерево је обухватало мању територију и било је једноставнијег састава од Београда. Као грађевински материјал, коришћени су камен, надгробне плоче и делови саркофага: народ је теран на кулучење, што је у народној традицији приписано деспотовој жени Јерини, али и Грцима, јер је план за изградњу престонице потекао од њеног старијег брата Ђорђа Кантакузена, док је њен млађи брат Томаш био главни надзорник изградње тврђаве. Тако је оснажена већ образована представа о проклетој туђинки: сада је то била – и у предању остала – проклета Јерина.
Смедерево је имало улогу престонице и урбаног центра деспотовине. У малом граду је постојала капела (придворна црква): она је служила деспоту Ђурђу. У оквиру тврђаве постојале су и две цркве посвећене Благовештењу и Успењу Богородице: друга црква је вероватно била и манастирска црква, у којој су столовали митрополити и у којој су се неговале и преписивале књиге. Јер, велики број српских, али и бугарских и грчких писаца, преписивача и преводилаца нашао се у овом уточишту: ту су написана 24 књижевна дела. У унутрашњем граду (Мали град), који је био најбоље брањен, налазио се двор деспота Ђурђа. Поред књижевности, на овом двору је била заступљена и музика: најпознатији је диригент Стефан Србин, аутор прелепих музичких композиција, псалтика „Ниња сили“ и „Вкусите“ на грчком и српском језику, као и композиција за хор у византијском и црквеном стилу.
Ђурђу Бранковићу је мало тога у историји било склоно. Није му помагало што му је цар Јован III Палеолог потврдио титулу деспота (1429): до тада је Ђурађ себе називао само „Господин Србљем“. После смрти угарског краља Жигмунда (1437), кога наслеђује зет Албрехт Аустријски, султан – на чијој страни се бори и босански војвода Стефан Вукчић Косача, који је као Балшин зет био претендент на Зету – осваја Раваницу, Борач и Островицу, да би 18. августа 1439. године Турци окупирали Смедерево: то је био први пад деспотовине. Султанова војска је разорила земљу, заробивши велики број становника, само су Ново Брдо и Зета остали неосвојени, као што је само Београд штитио Угарску и Босну од Османлија. У први мах, Ђурађ се склонио на своја угарска имања, да би – због непријатељства угарског краља Владислава III – почео да тумара светом: био је код зета Улриха Цељског, у Венецији и у Шибенику, у Дубровнику и у Зети. Како је она била у рукама његових противника – Вукчића и Црнојевића – тако се он 1441. године враћа у Дубровник, у који је оставио своју ризницу. Султан му је ослепео синове Гргура и Стефана које је узео као таоце: 27. јуна 1441. године и Ново Брдо је пало Турцима у руке.
Када је у Угарској искрсла идеја о Хришћанском савезу против Турске, у коме су били Мађари, Румуни, Пољаци, Срби, деспот Ђурађ се са Јоношем Хуњадијем ставио на чело војске која је Турцима нанела велике губитке код Ниша, продревши све до Софије. Тада је обновљена деспотовина, враћени су му Крушевац и Голубац, као и ослепели синови, премда је он потврдио плаћање годишњег данка султану. Није помогао Хуњадију у новом походу на Турску (1448), чак је открио султану планове мађаеског војводе, да би га и заробио у октобру 1448, што је погоршало односе између њега и Мађара. Када је Мехмед II Освајач 1451. године ступио на турски престо, дошло је до побољшања односа са Турском. Јер, нови султан је научио српски од своје маћехе Маре, којој је дозволио да се врати у отачаство, послао поклоне и доделио јој Топлички крај за издржавање. То је навело босанског краља да деспоту Ђурђу врати Сребреницу, као што је и деспоту помогло да посредује у успостављању трогодишњег мира између Угарске и Турске. Само је Стефан Црнојевић, као млетачки капетан у Горњој Зети, и после деспотове окупације Жабљака (1453) остао доследан у непризнавању његове власти
Када је 29. маја 1453. године султан освојио Цариград, прогласио га новом престоницом, цркву Свете Софије претворио у џамију, окончано је постојање Византијског царства. Био је то светскоисторијски догађај после којег је Мехмед II кренуо у покоравање вазалских земаља: отпочело је освајање Србије. Сви мушкарци старији од 14. Година бивају убијени, жене и деца заробљени, земља опустошена и уништена: тако су (1454) Турци одвели са собом око 50. 000 заробљеника и огроман плен, да би 1455. године освојили Ново Брдо: султан је издвојио преко 300 момака за јањичаре, 700 жена и девојака за своје војнике и побио градску властелу. По паду Призрена преобрадио је цркву Богородице Љевишке у џамију. Када су Турци заузели Медун, и Зета је постала изгубљена: деспотовина се свела још само на територију од Крушевца и Западне Мораве до Дунава. А када је Мехмед II кренуо на Београд, деспот Ђурађ је стао на страну Мађара, па су одбранили град и ранили султана, потиснувши његову војску и од Смедерева. Куга, која се ширила међу турским војницима, захватила је и браниоце, па је Хуњади умро. Пре него што је успео да склопи мир са султаном, деспот Ђурађ је умро 24. децембра 1456. године: владао је централистички, био добар војсковођа и вешт политичар, поред прихода из рударства имао је и својих поседа у Угарској, као што је ковао и сопствени новац.
Како му је султан ослепео синове Гргура и Стефана, наследио га је млађи син Лазар, рођен 1421, ожењен ћерком морејског деспота Томе Палеолога, братом будућег и последњег византијског цара Константина Драгаша. Он се измирио са султаном, па му је припала цела деспотовина осим Новог Брда, као што му је и годишњи данак смањен на 40. 000 дуката. Док је он водио туркофилску политику, коју су подржавали његов брат Гргур, бивша султанија Мара, Тома Кантакузен и Јерина, дотле су на другој страни били његов брат Стефан, српско свештенство и деспотова жена Јелена Палеолог. Унутрашњи сукоби међу Бранковићима делују као последњи и једва чујни одјеци једне у времену удаљене трагедије. Тако је Лазар умро 20. јануара 1458. године као последњи српски владар који је звање деспота добио од Византије. У невеселом сукобљавању преосталих Бранковића, Стефана и Гргура, у прелажењу са угарске на турску страну и обрнуто, у задоцнелом спајању Србије и Босне, у бекствима у Будим и Албанију, све до Венеције и Фурланије, у којој се 9. Октобра 1476. Године и окончава владавина мушких Бранковића, протиче последње време средњовековне српске државности, све док се завеса не спусти неповратно 20. јуна 1459. године, у часу када је Смедерево – а са њиме и цела деспотовина – потпало под турску власт.
[1] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 184.