Искуство нам је колонијално. Зашто је то, понекад, опасно и кажњиво рећи? Зашто то не прија колонијалној охолости која нам се годинама јавно смеши? Зашто, пак, понекад – изненада и не без дубљих разлога – значења ове речи постају јавно пожељна? Зашто сама реч поприма својства судбинске? Јер, колонија је – сугерише нам мисао и нових и старих власти – наша судбина и наш зао удес. Не само да нема нити може да буде промене него промену не смемо ни замишљати ни прижељкивати ни осмишљавати. Дух колоније, као дух самопорицања, јесте дух укотвљен између духа срамотног марионетства, који оличава секуларно свештенство, и духа бесциљног отпора, који увек изнова оправдава неспутано колонијално насиље.
Када је умро Војин Димитријевић, дугогодишњи професор Правног факултета у Београду и вишедеценијски кардинал секуларног свештенства у нас, карикатуриста Душан Петричић нам је – из Торонта – послао нацртан угасли светионик. Могло се то схватити и као лично поимање борбе за људска права и за истину о рату у којем се распала титоистичка Југославија. Није увек прикладно – нити пријатно – трагати за исходишним људским мотивима. Свако бира своје узоре: одлучујемо вођени давно усађеним страхом, усмеравани смо запретаном но дејственом слабошћу, каткад нас гони злокобни пир страсти, често преовлађују интереси којих смо болно или цинично свесни, свет нашег разнородног наслеђа није мање делотворан од света оглашених, сувише оглашених вредности.
Одлука Политикиног уредништва да таква карикатура угледа светлост београдског сунца на првој страници листа – 7. октобра 2012. године – као његова ознака за тај дан, као нешто што не може промаћи ни случајном пролазнику који тек за трен баца поглед ка киоску, имала је далекосежнији домашај. Она је обележавала програмско усмерење власти: њену лозинку и циљ, усвојену платформу која се не мења, њену идеолошку легитимацију. Била је то једна општа, а не појединачна политичка порука: обележавала је каталог вредности које су неизбрисива шифра за будућност.
Јер, није сваки наш интелектуалац заслужио такву пажњу и почаст. Нису све политичке оријентације у нашој јавној свести – премда су имале и знатнијих интелектуалних и моралних фигура од витезова секуларног свештенства – на овај начин биле оглашене у часу када би се неки њихов угледник растао са светом искушења. Није било давно када је умро Михаило Ђурић. То је био професор Правног факултета који је прорекао распад титоистичке Југославије још 1971. године, јавно саопштивши разлоге који га условљавају, именовавши и национализам који га изазива, јавно се успротививши како уставним амандманима тако и рушењу Његошеве капеле. Он је – један и једини – одробијао своје речи: девет месеци у казаматима тадашње државе.
Понекад можемо препознати танане нити које спајају људске судбине. Само зато што су сматрали да постоји морално упориште које их наводи да упуте јавни апел да Михаило Ђурић буде помилован, превасходно због тога, неколико професора и асистената је – добивши оцену о морално-политичкој неподобности – истерано са Правног факултета у Београду: у периоду између 1973. и 1975. године. Један од наставника који су гласали против њиховог поновног избора у предавачко звање на Правном факултету, против човека за кога је писало да је стручан, али да није морално-политички подобан да буде професор, један од оних који је прионуо уз идеолошку дискриминацију, био је – часни Војин Димитријевић.[1] Тако је човек који је – у једнопартијској диктатури, у 1975. години – прионуо уз вишеструку дискриминацију људи, само зато што су они настојали да Михаило Ђурић буде помилован, постао – у новим околностима вишепартијског света, у 1990. години – проценитељ политичке коректности у нас: сада у име демократије и људских права. Зар то не показује како се дискриминација непрестано протеже из једног у други систем, како су њени носиоци свагда исти људи, док се само мењају идеолошка образложења?
Михаило Ђурић није био мање познат у стручним круговима и у међународној научној јавности од инструментализованих заточника међународног права: чак је и Политика објавила – 19. јуна 2009. године – да је добио међународну награду националне академије наука Републике Италије за допринос филозофији и правним наукама. Али, његова смрт није била толико важна ствар да би нас Политика – 28. новембра 2011. године – о њој обавестила на насловној страни. Док су се испод заглавља листа шепуриле важне речи о „контроли изборне кампање”, о томе како „нема недодирљивих полицајаца”, о „вршњачком насиљу у Србији”, дотле смо тек на десетој страни могли прочитати како је „преминуо академик Михаило Ђурић”. Отуд је природно што нас тадашња карикатура – објављена 4. децембра 2011. године – не само да није подсетила на угашену светлост светионика него она не доноси било какву назнаку о смрти човека који је својим студентима – и са оптуженичке клупе – поручивао да љубе истину као највишу ствар ума и правду као најзнатнију црту човековог карактера.
Ова разлика у посмртним почастима није случајна него политички профилисана ствар: човеков улог на тас српског становишта, које је блиставо представљао Михаило Ђурић, јер је одсликавао његову универзалну компоненту, увек је мањег значаја у нашој јавној свести од непрестаног и привилегованог пледоајеа за југословенско или међународно или – има смисла да сада то поново кажемо – хрватско становиште.
Јер, недавно је Хашки трибунал ослободио хрватске генерале икакве одговорности за прогон, убиства и насиље према хиљадама и стотинама хиљада Срба. Шта се догодило пошто смо обавештени о величанственим размерама правде у коју су нас годинама убеђивали, у чију неопходност смо присиљавани да верујемо, у чије свето значење нико није смео посумњати? Јер, како посумњати у правду и право којима нас је благословио Хашки трибунал? Како посумњати после свега што смо чули о орканима српских кривица и одговорности? Како посумњати после свега што су нам саопштавали заступници универзалних вредности с подигнутим обрвама и упозоравајуће подигнутим прстом? Како посумњати после свих вербалних јуриша – од претећих до подсмешљивих – на представу о Хашком трибуналу као деветој рупи на свирали? Како посумњати после ликовања што је њен заступник – на таласима вољног или невољног опортунизма – од ње одступио? Како посумњати после јадиковања да се касно одступило од свега тога? Како посумњати после непрестане нервозе услед неопростивог и сталног кашњења за неминовним и оправданим захтевима хашког светионика правде? Како, дакле, посумњати у пресуду која је ослободила хрватску државу и њене генерале сваке одговорности за прогон 200.000 крајишких Срба? Нема разлога за било какву сумњу.
Али, наш карикатуриста је нацртао – у Политици, 18. новембра 2012. године – слепу богињу правде као кловна који мери кривим теразијама. Можда би то и имало смисла: да је то учинио неко други. Можда би сва садашња хитра, одвише хитра одмицања од хашких одлука, сав слап изненада побуђеног критицизма, сву пену забринутих речи и глумљених потресености, човек могао без гађења посматрати: да то чине неки други људи. Није тако. Јер, све то чине официри и војници, кардинали и карикатуристи секуларног свештенства који су нас годинама уверавали у вредности Хашког трибунала. Зар Војин Димитријевић није сав свој правни и морални улог ставио на смисао и вредност Хашког трибунала? Да ли је он проблематизовао његову улогу? Да ли је јавно сумњао у његову непристрасност? Да ли је указао на његову произвољност? Да ли је опозвао своје некадашње безусловно поверење? А потом: зар торонтски карикатуриста није сав свој морални улог ставио на Војина Димитријевића?
Ако је све то тако, онда треба бити доследан. То значи: попити лек макар био и отров. Јер, постоје истине на које човек изгуби свако право. Постоје истине на које губимо право да их помињемо и право да их заступамо. Да бисмо га повратили, неопходно је јавно и обавезујуће mea culpa. Ништа такво нисмо чули. Управо сећање на такве истине, управо неопходност обавезујућег mea culpa и поступака који га прате, попут вољне епитимије из јавног подручја, попут одласка у самопреиспитивање без сведока, попут проналаска тишине у свему око себе, настоји да уклони – из наше јавне свести – секуларно свештенство.
Отуд оно ствара привид да је згрожено пресудом Хашког трибунала. Јер, привид згрожености треба да очува унутрашњу архитектонику успостављеног система медијских моћи и односа, да пружи одговарајући одзив на растућу спиралу народног незадовољства. Као што су титоисти у часу епохалног бродолома комунизма одустали од укрцавања на крстарицу Потемкин, хитро одбацили црвену заставу са српом и чекићем и славодобитно – по обичају без стида – развили заставу европских звездица, као да су се за то одувек борили, тако њихови наследници, врли комесари секуларног свештенства, играју неуморни јавни стриптиз: скидају део по део са позлате којом су премазивали хашку буктињу слободе. Јер, ко би осим њих наводно био позван за тако нешто?
Зашто је постао неопходан привид ових јавних сагласности? Да би се – из дана у дан – разапињала медијска мрежа у којој постепено расте број неодговарајућих симетрија, неоправданих аналогија, огољених манипулација, најразличитијих и умрежених гласова, наводно објективних, директних учесника, наводно немоћних, скривених и отворених релативизација. Та мрежа – неуморно ткана попут паукове – настоји да прекрије свако небо јавне свести, да затамни свако осећање неупоредивости, да одржи и потисне у неразабирљивост намах раскривену тамну сенку јавног живота. Она то чини због подстицања умора, засићења и резигнације код осиромашених и унесрећених људи. Потом би нас секуларно свештенство – у складу са својом хијерархијом вредности и представом о светионицима нашег времена – вратило намах запостављеној стази непрекинутог самопорицања. Јер, секуларно свештенство је вечита и непроменљива мера сваке егзистенцијалне и историјске несреће: одређује дозвољену јачину, дужину и тоналитет сваког човековог бола.
Постоји један Молијеров јунак који, у колоплету својих брачних невоља, непрестано себе криви истим речима: ти си то хтео, Жорж Данден. Отуд би било мање лажно од цртања кловновски искревељене слепе богиње правде осврнути се на самог себе. То би значило да би било неопходно – у суочењу са овом злокобном пресудом Хашког трибунала – нацртати самог себе. Каквог? Задовољног, осмехнутог и нимало погруженог. Могле би се појавити и чувене Молијерове речи: ти си то хтео. Била би то – напокон – и аутентична и истинита карикатура на насловној страни Политике.
[1] Коста Чавошки, Анатомија једне чистке (изгон са Правног факултета у Београду 1973‒1975, Службени гласник, Београд, 2013, 78, 317.
Слобода и истина, 2018