Рођен 1337. године, поставши цар са деветнаест година, Урош није по способностима био ни сенка властитог оца, али је он и наследио ванредно тежак задатак, будући да је требало не само да одржи него и да економски и управно учврсти етнички и верски разнородну и велику царевину: лишен личног ауторитета, занемарљиво учествујући у догађајима, он је више био посматрач него учесник одлучујућих историјских кретања. Као владар се први пут огласио повељом којом је гарантовао слободу трговине Дубровчанима и Млечанима: 10. јануара 1356. године. Царска круна му је одмах оспорена, пошто је против њега иступио Душанов полубрат Симеон (Синиша), који је окупио око себе код Костура око 5.000 војника, тражећи од властеле да га прогласи за цара. Иако је уз њега стао мањи део српске властеле, као и његов таст деспот Јован Комнин, бројније Урошеве присталице, под свежим ауторитетом Душановог рада и у складу са устаљеним обичајем по којем оца на престолу наслеђује син, успеле су у настојању да Урошу на сабору у Скопљу буде призната царска круна. У наредним годинама, међутим, Симеон је успео да освоји и издвоји из састава српског царства Епир и Тесалију: док га је тамошња српска властела прихватила као сина Стефана Деченског, дотле га је византијска властела прихватила као сина Марије Палеолог, друге жене светог краља-мученика. Од 1360. године, српски велможа Радослав Хлапен, господар Бера и Водена, недвосмислено је показивао своју независност; царица-мајка Јелена је, пак, од Серске области начинила засебну државу; у јужној Албанији, осамосталио се њен брат, деспот Јован Асен, господар градова Канине и Валоне; издвојено су се држали и Балшићи у некадашњој Зети, чија се област сводила на појас између Скадарског језера и мора; распала се и област кнеза Војислава Војиновића одмах после његове изненадне смрти у септембру 1363.
Угледни српски велможа родом из Хума, још за Душанове владавине – 1350. године – жупан у Прилепу, који је управљао западним делом северне Македоније, од Костура до Призрена, од реке Вардара до албанских планина, који је господарио Скопљем и Призреном, Вукашин Мрњавчевић учинио се Урошу погодним за главног унутрашњег савезника. И његов брат Угљеша је успон започео у сјајно царско доба, да би после Душанове смрти постао велики војвода у Серској области: женидбом са Јеленом – која је била кћер угледног великаша ћесара Војихне – ородио се са бочном граном Немањића. Када је осетио како више није способан да влада сам, цар Урош је даривао Мрњавчевиће највишим државним звањима и уступио им онај део моћи којим више и није располагао, па је 1365. године Вукашину доделио титулу краља и свога савладара, док је Угљеша добио титулу деспота. Овај породични успон је схваћен као политичка превласт „грчких земаља“, па се властела из Рашке и Травуније окупила око великог жупана Николе Алтомановића, који је до 1368 – премда тек поставши пунолетан – овладао читавом облашћу коју је наследио од свог стрица кнеза Војислава Војиновића. Сабирајући снаге матичних српских земаља – Рашке, Травуније и Хума – Алтомановић се убрзо сукобио са свим својим суседима: босанским баном Твртком, Дубровчанима, Балшићима у Зети, краљем Вукашином и кнезом Лазаром Хребељановићем. Ови међусобни обрачуни српских великаша довели су до додатног потискивања цара Уроша и његовог удаљавања од Вукашина, који је своме сину Марку доделио титулу младог краља, и чије је планове за обрачун са Алтомановићем омела са југоистока надирућа турска сила, пошто је озбиљно угрозила земље Мрњавчевића.
Како су Турци после Галипоља освојили Једрене и Пловдив, како је султан Мурат I сместио своју нову престоницу у Једрене, како су се они све гушће насељавали у долини Марице, онда то нису били само поуздани показатељи да се Османска царевина укорењује на европском тлу, на којем је била присутна од 1354. године, него и да су се српске земље – Серска област – нашле на удару. Битка на Марици била је први озбиљан и организован покушај да се османлијско надирање заустави. Савременици су о њој забележили мало: датум, место и исход. Османски заповедници, Лала Шахин-паша и Евренос-бег, превазишли су српску бројчану надмоћ лукавим препадом код места Чрномен, на реци Марици, у зору 26. септембра 1371. године: краљ Вукашин и деспот Угљеша платили су главом сопствену неопрезност.
Страховит пораз на Марици имао је далекосежне последице. У непосредном смислу највише је погодио Византију, која је – растрзана династичким ратовима и неслогом племства – остајала без државног простора, са друштвом које се осипало и чија је привреда пропадала, па је цар Јован V Палеолог морао да даје годишњи данак султану, војну помоћ за будуће походе Османовића, будући да је постао њихов вазал. Али, истовремено, пораз на Марици је открио ослабљену и обезглављену српску царевину коју су захватили безвлашће, пустош, глад и страх. Потоње народно предање је о Мрњавчевићима судило са становишта историјског слома средњовековне српске државе, па је краљ Вукашин – са братом деспотом Угљешом – означен као узурпатор и насилник: иако је он неправедно означен као цареубица, ипак је народни певач на тај начин изразио колективну свест и заједничко искуство о пресудности догађаја који су утрли пут пропасти српског царства. Сам цар Стефан Урош умро је – после битке на Марици – 2. или 4. децембра 1371. године: у народној епици назван Урошем Нејаким, он је отишао у тишини и то није изазвало никакве непосредне политичке потресе. Велика глад појавила се у српским земљама после битке на Марици. О њој сведочи светогорски старац Исаија – који је те године превео мистички спис Псеудо Дионисија Ареопагитског – у чувеном запису који се убраја у најлепше странице наше средњовековне књижевности: „А књигу ову светог Дионисија, велим, у добра времена почех… а сврших у најгоре од свих злих времена… А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише.“ У запису насталом скоро после погибије на Марици 1371. године, Исаија је веома тамним осећањем испунио очекивање будућности: „Оста земља лишена свих добара: и људи и стоке и других плодова. И не бејаше ни кнеза ни вође ни учитеља, који би народ избављао и спасавао, него су се сви испунили страхом од Исмаилћана и храбра срца одважних мужева у срца слабија од женских претворише се. У то време, и седми род господе српске се истражи.”[1]
После смрти краља Вукашина, владарска права су прешла на његовог сина Марка – кога је народно предање овековечило као Краљевића Марка: одбојност српске властеле и турско надирање одредили су му да призна султанову врховну власт, као што су то морали учинити и Драгаши, па је Константин Драгаш пустио турску војску кроз своје крајеве у часу када је она пошла у бој на Косову. У оним деловима некадашње српске царевине који су остали ван домашаја турског освајача, попут области сверено од Шар-планине и Скопске Црне Горе до српско-угарске границе, одиграли су се догађаји од пресудне важности за опстанак српске државе: у њима су учествовали Никола Алтомановић, Вук Бранковић и кнез Лазар Хребељановић – који је постао најутицајнији међу српском властелом.
Свакодневни живот становништва био је карактеристичан за живот на читавом европском тлу у средњем веку. Оптерећени веома раширеним сујеверјем, испуњени страховима од болести, глади, странаца, шуме, ноћи, људи су све снажније осећали страх од Турака. Сељаци су боравили у кућама грађеним од дрвета, укопаним у земљу, у чијем је средишту пламтело огњиште; одећу су сами изграђивали: од лана или вуне; посуђе им је било од дрвета или печене глине, а сасвим ретко од метала. Хранили су се скромно: пшенични хлеб или погача, сочиво, боб, грашак, купус, лук и понешто од воћа; месо се јело у посебним приликама; ловила се риба.
Рођен око 1329, недалеко од града Прилепца, који је био на Косову, као син логотета Прибца Хребељановића, започевши службу на Душановом двору, наставивши да буде у служби наследника Стефана Уроша, од кога је добио и титулу кнеза, Лазар Хребељановић спаја две српске епохе: царску и косовску. Жена му је била Милица, кћер познатог војсковође кнеза Вратка, који је водио порекло од Немањића. Најстарија од Лазаревих кћери, Мара, била је удата за Вука Бранковића, који је – под Лазаревим окриљем – овладао пространом територијом: она се распростирала од Скопља, преко Призрена и Приштине, до Вучитрна и старог Раса, према Сјеници и Полимљу, обухватајући и старо рударско средиште Брсково, пределе у горњем току реке Мораче, Плав и Гусиње. Кнез Лазар је Вука називао сином, као што је Вук њега називао својим господином: њихов присан однос изражен је и на Вуковом новцу – уз Вуково име означено је и Лазарево.
Кнез Лазар је постепено и на разне начине ширио своју власт: тешње везе са Балшићима у Зети успостављене су око 1386, пошто се Лазарева кћи Јелена удала за Ђурђа II Страцимировића; вођен у сарадњи са босанским баном Твртком, рат против Николе Алтомановића окончан је успешно; победивши Радича Бранковића, господара Браничева, Лазар је 1379. године, присвојио његове области, па је у своју титулу унео и Подунавље; крајеви добијени или преузети од угарског краља, бивају – после 1382. године – потпуно уклопљени у границе српске државе. Кнез Лазар је постепено под својом влашћу ујединио просторе од Саве и Дунава на северу до Липљана и Новог Брда на југу, па је Лазарева земља – како су је касније и Турци називали – окупила територије кроз које су протицале три Мораве: моравска Србија је ступила на историјску позорницу. Окупивши највећим делом старе српске земље, које су већ стекле завидан степен привредног и друштвеног развоја, које су представљале географску, привредну и политичку целину још у доба Немањића, налазећи се мимо главних праваца турских освајања, у спорадичним и локалним сукобима са Угарском, држава кнеза Лазара – осмишљена превасходно као држава континуитета и традиционалности, у којој је Српска православна црква чувала вредности немањићког времена – била је не само добро организована и економски ојачана него се и развијала у релативном миру.
Као богата и напредна држава, Лазарева Србија је била сигурно прибежиште за све оне који су бежали испред отоманске најезде. Било је ту и људи племенитог порекла, као и учених људи, који су напуштали Византију, Бугарску или су долазили из Свете Горе. Поремећаји у привреди и друштву учинили су да цена сребра порасте за једну четвртину, што је богатим трговцима омогућавало да купују деонице рударских окана и погона за производњу, па су се Дубровчани све чешће настањивали у рударским местима и одатле водили своје послове. Не само да су се одржавали стари рудници, као Рудник, трепћа, Јањево и Ново Брдо него су се отварали и нови рудници: Црнча, Плана, Копорићи, Сребреница код Рудника. Дубровчани су од кнеза Лазара добили потврду својих старих права, која су имали у доба Немањића: слободу кретања и трговања, судску самосталност, дозволу за продају соли. Како је окупљање око рудника и тргова водило стварању нових насеобина, временом и читавих градова, тако је Ново Брдо постало значајнији град од царског Призрена: из некадашњих тргова развили су се у градове и Приштина, Вучитрн, Крушевац, Параћин, Ваљево.
У деценији која је претходила Косовској бици, личност кнеза Лазара постајала је све запаженија: иако је до мученичке смрти носио само титулу кнеза, Лазар је – како је стицао нове поседе и увећавао своју моћ – преузимао владарска обележја епохе Немањића, па је понео владарско име Стефан, као што је то учинио и краљ Твртко I, почео је да користи и назив самодржац, да би на зиду његове задужбине – манастира Раванице – био осликан са свим одличјима владарског достојанства, како власт прима од Бога и како носи жезло у руци и круну на глави. У Угарској су само њега називали кнезом Краљевине Рашке, као што су га у круговима Цариградске патријаршије означавали као великог кнеза целе Србије: обраћали су му се како хиландарски калуђери тако и српски монаси из Јерусалима. Српска патријаршија је у њему видела законитог владара: нарочито после измирења са Васељенском (Цариградском) патријаршијом. Јер, васељенски патријарх је признао Српску патријаршију уз услов да се грчке црквене области убудуће не припајају српским: измирење је свечано проглашено 1375. године на гробу цара Душана у цркви Светих Архангела у Призрену.
У полетном градитељском добу, у коме су многи подизали храмове које препознајемо по особеном стилу „моравске школе“ у српској уметности, кнез Лазар је изградио како цркву Светог Стефана у свом престоном граду Крушевцу, тако и своју задужбину – манастир Раваницу. Средњовековни град Крушевац налази се у средишњем делу данашњег града, на заравни испод које се у даљини простире долина Западне Мораве. Настао између 1371 и 1377, овај средњовековни град помиње се у изворима први пут 1381. године, да би – две године пре Косовске битке – кнез Лазар издао повељу „у славноме граду ми Крушевцу“. Из утврђеног Крушевца кнез Лазар је 1389. године повео своју војску у Косовску битку. Поред кнежевог двора саграђена је велелепна придворна црква Лазарица, тако названа по свом ктитору: зидана је наизменичном употребом камена пешчара и опеке, спојеним једним слојем малтера који је био дебљине опеке. Споменици „моравске школе“ – са изузетком Манасије – ретко су грађени скупоценим каменом попут мермера, већ је употребљаван камен нижег квалитета. Малтерисане и бојене фасаде имале су дуг развојни пут у византијском градитељству. Племенитих пропорција, црквена грађевина је зналачком обрадом фасада и смишљеном пластичном и колористичком декорацијом постала узор потоњим црквама моравске школе. Страдала је приликом турског напада на Крушевац 1413. године.
Грађевине „моравског стила“ плениле су највише лепотом разиграних и готово ведрих спољашњих облика и украса. Тај стил је задржао особине византијског, али са наглашенијим посебностима од претходних стилова у српској уметности. Његове особености наглашава неколико елемената: основа у облику уписаног крста, која – зато што су олтарској апсиди на бочним краковима додате певничке апсиде – има облик „тикохноса“ (тролиста); због стубова који носе кубе и који су стопљени са зидовима настаје нови облик унутрашњости, као облик једнобродне базилике; кубе је подигнуто уз помоћ тамбура на још виши ниво; декоративни детаљи су снажно наглашени: мотиви на розетама, венцима и архиволтама. Зидови су грађени наизменичном употребом камена и црвене опеке са упадљивим слојевима малтера, што ствара живописну слику. Такозвани „ћелијски слог“ образовале су вертикално постављене опеке између квадера. Површине фасада биле су рашчлањене применом пиластара и прислоњених колонета, које су често у горњој зони и посебно скулптурално обрађиване. Хоризонтални кордонски венци делили су грађевину на зоне. Прозорски отвори били су богато украшени. На фасадама било је уметничких скулптуралних декорација, попут стилизованих цветова крина који су готово обасули декоративно рухо Љубостиње. Народна традиција преузела је поједине мотиве „моравског стила“, па се они могу наћи на предметима израђеним у текстилу и дрвету.
У подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје, налази се задужбина кнеза Лазара – манастир Раваница. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Саграђена између 1375 и 1377. године, она је осликана неколико година пред Косовску битку: о времену њеног настанка сведочи сачувани препис раваничке повеље, која је издата 1381. године, са потписима кнеза Лазара и патријарха Јефрема. Ктиторска композиција је измењена и досликана је Лазарева погибија: на композицији се, поред кнеза Лазара, налазе и кнегиња Милица, као и њихови синови Стефан и Вук. По својим архитектонским и ликовним обележјима, раваничка црква представља почетак „моравске школе“. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, који је био одомаћен у време краља Милутина. Тролисна основа постала је узор у даљем развоју просторне концепције храмова.
Испред цркве је у току градње дозидана припрата у виду трема, отворена са свих страна; она је у потпуности уништена и о њој нису сачувани скоро никакви подаци; на њеном месту је сазидана нова, ниска и незграпна, припрата која квари укупни узисак о цркви. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декпративним елементима и богатом рељефном пластиком. Први пут је овде примењена полихромија као најзначајније средство украшавања фасаде. Посебан елемент Раванице представљају прозори, бифоре и трифоре, јер их има необично много: 62. Оквири свих тих прозора су украшени плитким каменим рељефом са мотивом двочланог преплета биљног и животињског карактера. Црква је вишеструко рушена: 1396, 1398, 1436, 1495, 1557; највеће страдање се одиграло 1686/1687, када је побијена већина калуђера, па је обновљена 1717 и 1729. године, даби у српским устанцима била поново уништена.
На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажене су извесне новине у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), новине које ће постати правило у осликавању потоњих храмова моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђеоских приповести, као и свети ратници и монаси. Особена је и фреска Христовог уласка у Јерусалим. Раванички живопис, нарочито онај у вишим зонама цркве, превазилази уметничке вредности сродног византијског сликарства у том времену. У цркви се налазе мошти светог кнеза Лазара.
Посвећен Успењу пресвете Богородице, манастир Љубостиња грађен је од 1388 до 1405. године: према народном предању, Љубостиња је подигнута на месту на којем је кнегиња Милица први пут срела кнеза Лазара, на дан светог архиђакона Стефана. У припрати Љубостиње сахрањене су кнегиња Милица и монахиња Јефимија, које су се после Косовске битке овде замонашиле, као и бројне удовице српских ластелина. Љубостиња је триконхалне основе са куполом и припратом: симетрија и склад су основна мерила њене архитектуре. Наглашена је вертикалност: једним кордонским венцем уместо два таква венца код ранијих цркава; док је основа Лазарице и Раванице у форми издуженог правоугаоника, дотле је основа Љубостиње скоро квадратна; док су Раваница, Лазарица, Каленић зидани правилним низањем редова камена и опеке, дотле је Љубостиња зидана само каменом који је набављан из мајдана камена у крушевачком крају: прекривена тесаним и притесаним квадерима пешчера, она открива како је камен био обрађен с горње и доње стране и са лица, док су му бочне стране остале необрађене. Камени зидови су прекривени фреско-малтером, на којем је црвеном бојом било подражавано зидање наизменичним редовима камена и опеке. Градитељ је био протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос: „протомајстор Боровић Рад“. Сматра се да је он рођен око 1335. године, да потиче из дубровачке клесарске и градитељске породице, приписује му се и израда Лазареве припрате у Хиландару, док је у народним песмама познат као Раде Неимар.
Једини мотив архиволти је кринов цвет у венцу. Крин носи симболичну вредност скулптуре Љубостиње. Симболика крина потиче још из Светог писма. Он је симбол девичанства и чистоте, па је стављен и на саркофаг кнегиње Милице као знак њеног честитог и чистог живота. Живопис је само делимично сачуван, јер је рађен у два наврата: први слој је дело анонимног грчког сликара, који је боравио у манастиру до Косовске битке, после које је сликање прекинуто за више од десет година, па је живопис манастира потом наставио Макарије зограф, који га је и завршио. Верује се да је он започео сликарски занат 1368/9. године, учествујући у ктиторству цркве Преображења у Зрзу, заједно са мајком и братом Јованом, који је био митрополит и знатно признатији сликар, па је позив да ослика Љубостињу био високо признање за Макарија. Он је то радио после 1402 и до 1405. године.
Велику пажњу поклањао је пропроцији фигура: вешто су насликане руке подигнуте и спуштене, шаке на разне начине склопљене и отворене, ноге у раскораку, главе у профилу, подигнуте и искренуте. Најрадије је употребљавао цинобер и плаву боју; ту су и мрка (смеђа), љубичастомрка (љубичастосмеђа) и сива коју сликар веома радо употребљава кад боји одећу; нигде нема окера, жуте и зелене боје, као да су због нечега биле забрањене за сликање. Уметник је осликао велики број Христових чуда, од којих је у северној апсиди очувано Исцељење раслабљеног. Ова најочуванија фреска љубостињског живописа подељена је на две целине: лево је Христос у положају да благосиља, одевен у своју уобичајену одећу (љубичасту хаљину и плави огртач), испред збијене групе апостола коју предводи Петар, док је надесној страни усамљена фигура излеченог паралитика који носи оквир свог кревета. Међу ликовима светаца на стубовима кубета налазе се и Св. Симеон и Св. Сава.
Најзанимљивије су ктиторске фигуре кнеза Лазара и кнегиње Милице у природној величини, лево од улазних врата, док су са десне стране фигуре њихових синова: Стефана и Вукана. Кнегиња Милица је представљена као жена од око 45 година, плаве косе и очију, округлог лица на којем се чак могу опазити и боре: на глави преко мараме носи отворену круну са звездастим украсом на врху сваког језичка, на ушима има велике драгоцене обоце. Одевена је у пурпурну хаљину (дивитисиј), украшену криновим цветовима, са манијаком, периврахијама, наруквицама и лоросом, што су све знаци византијског владарског достојанства. Сви делови хаљине су раскошно украшени златом и драгим камењем. Преко рамена јој је пребачен зелени плашт закопчан на грудима великом црвеном аграфом. Десном руком држи крст, који прдржава левом руком: на ногама има црвене ципеле и стоји на црвеном јастуку. Натпис изнад кнеза Лазара указује на његову титулу: „Стефан кнез Лазар всјем Сербљем и подунавским странам господин.“ (Ова титула налази се и поред лика деспота Стефана.) Кнез Лазар је представљен као човек педеетих година, густе, коврџаве, смеђе и на раменима распуштене косе, густе браде исте боје, оштрих црта на издуженом лицу, са истакнутим јагодицама. На глави има отворену круну несиметрично поређаних зубаца. Одевен је у истоврсну хаљину као и Милица: мркољубичасте боје. Преко рамена му је – на исти начин као и код Милице – пребачен црвени плашт, закопчан на грудима плавом ромбоидном аграфом. Десном руком држи крст, а левом акакију: на ногама има мркољубичасте ципеле и стоји на црвеном јастуку. И Лазара и Милицу благосиља Христос у попрсју из одсечка неба између њихових глава, што код њих – који су одећом и инсигнијама означени као владари – наглашава божански карактер власти.
Са друге стране врата налази се деспот Стефан који је приказан у добу од око 25 година: раста је вишег од других ликова, овалног лица и смелог израза; светлоплаве је таласасте косе и ретке браде. На глави има исту круну као и кнез Лазар: круну му стављају два анђела, који му предају и мач, што су знаци владарског достојанства, који се виде и на његовој одећи. У десној руци држи крст, а у левој акакију; на ногама има златне ципеле и стоји на црвеном јастуку. Оно што одваја Стефана као владара од осталих ликова јесте орнамент двоглавих орлова, који је припадао само владару. Лево од Стефана је његов брат Вук, који је нешто нижи од брата и грубљих црта лица; на глави има круну типа стеме, али не сасвим јасних горњих облика; у десној руци држи крст, а леву руку је подигао на груди. Боја ципела се није сачувала, али се види да испод ногу није било јастука, као код других ликова. Како поред његове главе постоје извучене линије за натпис који никада није био исписан, то значи да је Вук имао нижи хијерархијски положај од осталих ликова.
Макарије није био строг поштовалац симетрије и естетике, заснованих на правилном одмеравању облика и површина; једна од његових главних особина у компоновању је сабијање већег броја фигура у скупину чак и тамо где има места да их распореди у живљу композицију, као у Исцељењу раслабљеног. На сликама се препознају две струје које су васпитавале сликара у Макарију: монументалност као плод угледања на узоре и велики број детаља. Пластичност и колористично богатство су две највеће вредности овог сликарства.
У периоду између XIV и XV века издваја се неколико веома добрих рукописа украшених квалитетним минијатурама. То су: Силуаново четворојеванђеље с краја XIV или почетка XV века; Куманичко јеванђеље из прве половине XIV века; Четворојеванђеље патријарха Саве из 1354–1355. године; Српски патерик из Националне библиотеке у Бечу, који је украшен у другој половини XIV века. Минијатурно сликарство XIV века достигло је врхунац у Минхенском српском псалтиру. Чувени Минхенски псалтир, настао крајем XIV века, као најопсежнији споменик српског минијатурног сликарства (154 минијатуре), садржи записе који говоре о судбоносном путу овог ремек-дела српске средњовековне минијатурне уметности. Псалтир је у XV веку био власништво деспота Ђурђа Бранковића, док је у XVI веку доспео у манастир Прибину главу на Фрушкој гори. Тамо га је нашао патријарх Пајсије, велики књигољубац, који га је преповезао и чувао у манастиру Врдник. Из записа на псалтиру сазнаје се да је патријарх Пајсије да налог да се уради његова копија, која је изгорела 1941. године са осталим рукописима и књигама у Народној библиотеци у Београду. Овај драгоцени српски рукопис узео је из манастира један баварски официр, који га је 1688. године однео у Немачку, у којој је у XIX веку доспео у минхенску државну библиотеку. Имајући у виду његове главне одлике, када је реч о минијатурама које илуструју псалме, или о минијатурама које дотичу сцене из Јеванђеља и Богородичиног акатиста, овај рукопис није само врхунско дело ове уметничке области, већ спада међу она српска уметничка остварења која су ушла у светску историју уметности.
Значајно место у српском иконопису заузимају дела двојице браће: митрополита Јована и јеромонаха Макарија из манастира Зрзе код Прилепа. Они су припадали сликарској радионици која је деловала у Повардарју и Поморављу крајем XIV и почетком XV века. Сликајући експресивно и пластично, са наглашеним контрастима светло-тамно, зограф митрополит Јован остаће забележен као посебна личност у историји српског иконописа, док ће Макарије и као иконописац и као аутор живописа у Љубостињи дати запажен удео у развоју „монашког стила“ у српској уметности. Тежња за враћањем византијским узорима, уочљива у српском зидном сликарству крајем XIV и почетком XV века, запажа се и у српском иконопису тог времена. О томе сведоче три иконе из збирке Народног музеја и Музеја примењене уметности у Београду: Чудо у Хони, Свети Сава и свети Симеон, Свети Димитрије. Сва ова дела – на различите начине – показују ново, интимистичко схватање у српском сликарству, однеговано у отменој и префињеној дворској и властеоској средини моравске Србије.
Појединости о Косовској бици, која се одиграла на Видовдан 15. јуна 1389. године, остале су мало познате и недовољно поуздане. Испуњено трагичном симболиком, усмено народно памћење је – посредством црквене традиције – присвојило библијско начело о жртвовању због „царства небеског“ и уградило га у представу о косовском опредељењу. Премда значајан догађај европске историје, Косовска битка је остала сачувана у штурим и недореченим, каткад противречним, оновременим сведочанствима. Несигурни су извештаји о броју учесника. Француски савременик, Филип де Мезијер, оставио је податак о двадесет хиљада мртвих на обе стране. У једној фирентинској хроници, насталој почетком XV века, тврдило се да је султан Мурат I повео 140.000 ратника на Србију, док је кнез Лазар извео упола мање снаге, па је изгинуло чак 30.000 Срба и 70.000 Турака. Данашња сазнања су дошла до скромнијих процена: Мурат I није могао имати више од 30.000 ратника, док је кнез Лазар могао окупити између 15.000 и 20.000 војника. У његовој војсци била је већина српских великаша – Вук Бранковић, Стефан и Лазар Мусић – док је Твртко I послао војску коју је предводио прослављени војвода Влатко Вуковић. Каснији писци – нарочито турски – неосновано су преувеличавали снагу српске војске и набрајали разне народе који су приступили њеним редовима: Бугаре, Угре, Немце, Чехе, Влахе, Албанце. То није било тачно.
Султан Мурат I, повевши у пратњи двојице синова (Бајазита и Јакуба) велику војску, у којој је било и хришћанских вазала, избио је на Косово поље и сударио се са испреченом српском војском, на узвишици изнад Приштине, на месту које су Турци касније назвали Газиместан. Један од српских витезова, у потоњем народном предању именован као Милош Обилић, успео је да се пробије до султановог шатора: представивши се као пребег – према једном сведочанству – успео је да приђе султану и мачем га усмрти; у пратњи дванаесторице одважних племића – према другом сведочанству – разбио је султанову гарду, пресекао ланац повезаних камила и смртно ранио Мурата I. Вест о овом подвигу далеко је премашила границе Србије. Пометњу у турској војсци, чије је једно крило узмицало, пресекао је Бајазит, који је наредио да убију Јакуба како би себи сачувао престо – и наставио битку до краја. Српски кнез Лазар није узмицао: „Боље је нама у подвигу смрт него ли са стидом живот!“ Биле су то – наводно – његове речи које је записао патријарх Данило III. Заробљен, кнез Лазар је – по Бајазитовој заповести – убијен, као и браћа Мусићи, велики део војске и властеле. Вук Бранковић и Влатко Вуковић преживели су битку.
Упркос – у војном смислу – нерешеном исходу Косовске битке, хришћанска Европа примила је у почетку охрабрујуће вести. Твртко I јавио је да је српска војска имала сразмерно мале губитке, па је у писму Фиренци поново известио о српском успеху, примивши 20. октобра 1389, честитке за велику хришћанску победу. Знаменити византијски ретор, Димитрије Кидон, у свом писму прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу, јављао је о Косовској бици и султановој погибији, жалећи што и Византија не нападне Турке. Вести о турском поразу проистицале су из сазнања о султановој погибији, турском повлачењу с бојишта и престанку било каквих војних активности. Нагласак је стављан на те чињенице услед жеља хришћанских савременика да се стане на пут османској најезди. Вест о Лазаревој погибији оставила је дубок утисак у Србији: култ светог кнеза – у чијој духовној подлози није тешко пронаћи трагове култа Стефана Дечанског – претварао се у култ светог мученика. То је проистицало из косовског опредељења које је црквено предање учинило живом и преносивом традицијом народне свести. Ослоњено на библијске мотиве, косовско опредељење налаже безусловно жртвовање у правцу „царства небеског“ уместо покорности туђину, покорности која омогућава краткотрајан продужетак земаљске власти. Најважнији српски учесник Косовске битке, после кнеза Лазара, Вук Бранковић постао је – преживевши битку – знатан српски великаш. Иако савременици не помињу ништа сумњиво у његовом држању током битке, сумњу распростире – почетком XVII века – дубровачки писац Мавро Орбин. У Краљевству Словена, он је писао о Вуковим тајним преговорима са султаном Муратом I и о његовој издаји кнеза Лазара са циљем да се дочепа веће власти. Могло би се претпоставити да је овај књижевни мотив продро у народно предање о „косовској издаји“. Ни касније Вуково понашање не иде у сусрет идеји о његовој издаји, иако је он постао политички противник синова кнеза Лазара. Само са становишта морала витешког друштва, Вук је издао свог господара већ самом чињеницом да није уз њега погинуо, па је српска народна епика – амалгамишући у себи средњовековно схватање витешке оданости – ту могла пронаћи основ за предање како о издаји Вука Бранковића тако и о косовској издаји као таквој. Могло се, међутим, догодити и нешто друго: да Вуку Бранковићу буде приписана улога његовог сина, деспота Ђурђа Бранковића, који је – у другој Косовској бици, 1448. године – изневерио хришћанску војску под вођством Јанка Хуњадија. У том случају би ситуација из 1448. године била пренесена на најчувенију Косовску битку из 1389. године.
[1] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 174.