Извесна сенка лебди над судбином Стефана Дечанског готово од самог рођења. Када се највероватније 1275. године родио, није било великих изгледа да би се могао винути до краљевског престола. Био је син принца који није наслеђивао круну. О његовој мајци и њеном пореклу не знамо готово ништа. Западни извори га готово једнодушно сматрају незаконитим, односно ванбрачним сином: анонимни опис прилика на Балкану – из 1308. године – помиње како је Стефанова мајка била једна од наложница будућег краља Милутина; папа Клемент V саветује своје посланике да наведу краља Милутина да свом ванбрачном сину удели било који део државе; папа Јован XXII поручује – поводом покушаја да се склопи брак између Дечанског и Бланке, кћери Филипа Тарентског – да би било добро признати Стефана Дечанског као законитог: ако прихвати католичку веру. Георгије Пахимер је записао да су Стефан и његова сестра Ана деца из првог брака краља Милутина, који је био склопљен са неком српском властелинком. Та жена је била жива све до склапања краљевог брака са Симонидом: то би – према византијском законодавству – чинило нелегитимним краљево потомство са другим женама. Као да је Милутин – преузевши власт – склопио нови као „династички“ брак. Није могуће поуздано реконструисати краљеве бракове: као да је он после тог првог брака са Српкињом (можда јој је име било Јелена, јер једна фреска у приземљу улазне куле у манастиру Ђурђеви ступови представља једну жену поред Милутина и именује је као Јелену или Ану), у периоду од 1282. до 1299. године, био жењен још четири пута: кћерком севастократора Јована Тесалског (1282–1283), мађарском принцезом Јелисаветом (1283–1284), бугарском принцезом Аном Тертер (1284–1299)[1] и Симонидом Палеолог. Стефанова мајка је могла бити или Милутинова конкубина или жена неплеменитог порекла, јер српски извори ништа о њој не казују, док западни изворе помињу comunis muliercula, што значи конкубина, нечасна жена, као што је по неким изворима Стефан Дечански рођен у краљевом браку са разведеном женом: conjugatus genuit de soluta.[2]
Као прворођени краљев син – Милутин је имао и Константина, вероватно из брака са бугарском принцезом, млађег бар десет година – Стефан је предат као талац татарском кану Ногају: 1292. године. Искористивши унутрашњи татарски сукоб и Ногајеву погибију у близини Одесе крајем 1299. године, он се вратио на очев двор, да би – око 1300. године – оженио Теодору, кћер бугарског цара Смилеца, потом – између 1300. и 1306. године – добио територију Зете на управу: краљица Јелена – која је имала владарски положај и још за време владавине Уроша I водила релативно самосталну политику[3] – последњи пут се помиње као владарка у Зети 1306. године. Стефан, дакле, од 1306. године de facto влада некадашњим Јелениним областима: пре те године, он носи титулу „господин Далмације, Травуније и Захумља“. Око 1308. године добио је престижну титулу младог краља. Између 1306. и 1313. године Стефан је сматран вероватним наследником, што сугеришу како ктиторски портрети из цркве Богородице Љевишке у Призрену, тако и околност да га са титулом краља помињу Млечани 1311. године: „Stephanus regis Urosii filius, rex Diokliae, Albanie, Chelmie et maritime regionis“.[4]
Није сигурно које су околности навеле Стефана да се побуни против оца 1314. године. И Данило II и Данилов ученик покушавају да за сукоб између оца и сина окриве некога са стране. Тако је – по Данилу II – Стефан на побуну против оца био готово принуђен од стране властеле: „Достојно ти је да узмеш престо оца свога, а ево сви ми помажемо ти, да у свему буде воља твоја. Ако ли нас не послушаш, то ми се нећемо више звати твоји… И овај његов возљубљени син од тада одврати срце своје на лукаве речи.“ Потенцијалних претендената за престо било је доста: Драгутинови синови, синови византијске царице Ирине, Стефанов полубрат Константин који је имао извесну предност над Стефаном, јер је рођен – око 1290. – у легитимном браку са Аном Тертер: као порфиродан. То значи да је у тренутку његовог рођења његов отац био крунисани и миропомазани краљ. Ова чињеница је у средњем веку имала извесну улогу при избору наследника престола. Тако реч порфирогенит значи „онај који се родио у пурпурној дворани“, који је „законити цар“. Подстакнут зетском властелом, Стефан је подигао побуну против оца најкасније до краја фебруара 1314. године. Милутин је почео сакупљати војску: „И видевши овај господин мој непроменљиву вољу његову, и сакупивши своје војнике, и са њима пође ка сину своме у његову државу, зетску земљу.“ Неодлучан, убрзано напуштан од властеле, побегавши на другу страну реке Бојане, Стефан се предаје оцу, очекујући обећану милост.
Тренутак милости није трајао дуго: само као слеп, претендент на престо не би био у могућности да буде владар и отуд се властела не би могла поново окупити око њега. Ослепљење је било врло крупан потез, па Милутин није смео да донесе такву одлуку сам, него је добио подршку од њему одане властеле. Стефан је одведен у заточеништво у Скопље и није домах ослепљен. До тада у историји светородне династије није било тако драстичних обрачуна међу члановима породице. Сам чин ослепљења, као симболичког онеспособљења за владање, Данило II је описао на овај начин: „И пошто је седео у том граду, посла овај благочастиви краљ неке вазљубљене од својих, и ухвативши ослепише га.“ Стефан није, међутим, био потпуно ослепљен: вид му је оштећен, док су зенице остале непробијене. Он сам ове страшне догађаје описује у Дечанској хрисовуљи, постављајући себе у улогу страдалог праведника, али избегавајући да подробно опише околности под којима је ослепљен. Григорије Цамблак, игуман манастира Дечани, сву кривицу за ослепљење баца на краљицу Симониду, тврдећи да је његов јунак био жртва „женске преваре“, што није историјски потврђено:[5] Цамблакова намера је била да од култа светог краља створи култ светог мученика, па је он – оптуживши Симониду – имао за циљ да оправда „свету лозу“ Немањића.
Стефан није потпуно ослепљен – што је сакривено од Милутина – зато што се није знало ко ће наследити краљевску круну, што није било свеједно ни Цариграду ни српској властели, ни Српској православној цркви, јер су за ове заинтересоване стране могући претенденти имали више мана од Стефана који им је био прихватљив и способан престолонаследник. Делимично ослепљен и онеспособљен, Стефан је послат у Цариград под надзор византијског цара Андроника II: можда је са њим била и жена Теодора, а свакако су била и његова два сина: старији Душан (рођен око 1308) и млађи Душица, који је тамо и умро. Стефан је у изгнанству – како приповеда Цамблак – провео седам година, као христољубиви страдалник који своје патње подноси с трпељивошћу, док Данилов настављач приповеда како је Стефан себе прекоревао, мучен грижом савести због побуне против оца. Он се из заточеништва обраћа Данилу II, човеку великог краљевог поверења који је тада живео у хиландарској испосници, молећи га да посредује у преговорима са старим краљем. Светогорско посланство, предвођено архиепископом Никодимом, успело је да наговори старог краља, који је послао у Цариград одобрење да се Стефан врати на двор. Милутин је удовољио захтевима Српске православне цркве и сабора Свете Горе, како приповеда Данилов ученик: „не хотећи презрети такве прозбе и молбе овога преосвећенога и целога Богом љубљенога сабора Свете Горе“. Он не дозвољава повратак као отац који је опростио него као неко коме је тај чин изнуђен, јер каже: „молбу вашу испуних, и заповедам да буде у свему ваша воља, што сте ми говорили о моме сину.“
Како неповерљиви стари краљ није имао другог избора него да за свога наследника одреди сина Константина, Стефанов повратак подразумева неизвесну ситуацију, будући да му није била извесна будућност престолонаследника: послат је у жупу у Будимљу, док је његов син Душан задржан – као јемац очеве лојалности – на краљевом двору. Изненадна Милутинова болест задесила га је у резиденцији у Неродимљу. Краљ је занемео и није именовао наследника, јер – како каже Данило II – „не беше гласа ни слушања од њега, јер се беше свезао језик његов“. У часу када је постало сасвим јасно да краљ умире, властела је почела да се окупља око могућих наследника: Константина и Стефана, односно Владислава – из заточеништва изашлог Драгутиновог сина.
Одмах после очеве смрти, 21. новембра 1321, Стефан је објавио чудо које се на њему збило: „А када сазнаде да је очева смрт истинита, одмах бацивши убрус од очију, показа се онима који су се скупили светао лицем, а још светлијим очима, и препаса се на достојно му српско царство.“ Важно својство чуда јесте да стиже у „прави час“: читава епизода са „враћањем вида“ Стефану представља класичан средњовековни чин који комбинује политичко и чудесно схватање о светости власти, представе о владару-ратнику.[6] Цамблаков приказ враћања вида Стефану у потпуности је стављен у контекст „чуда“, будући да је јунак објавио како му је Свети Никола повратио вид: исти светац ће Стефану најавити и смрт.
Вест о чуду раширила се по српској земљи, па су многи долазили да се лично увере у њену истинитост и поклоне Стефану као богомиљенику, јер је изненадни повратак вида пропагандно проумачен као божански знак. Почели су немири и пљачке по држави, у мери да је чак и поворку која је носила тело краља Милутина напала група разбојника, покушавајући да отме његово тело,[7] које је Данило II одбранио и које је пренето из Неродимља у манастир Бањску, у којем је краљ сахрањен. Касније ће Милутинове мошти бити пренете у Трепчу (1389) и у Софију (1460). Иако је Милутин оставио Србију као велику и снажну средњовековну државу, ипак је у њој било веома снажних и различитих интереса, па је нерешено питање краљевог наслеђа могло довести земљу на руб грађанског рата. Стефан је крунисан на Богојављење 6. јануара 1322. године: постао је нови краљ, са титулом „Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“, да би истовремено био крунисан и његов син Душан као „млади краљ“. Обојицу могућих претендената на престо успешно је уклонио: у оружаној борби двеју војски, Константин је поражен, заробљен и убијен, док су борбе са Владиславом потрајале до пролећа 1324, да би тада поражени Владислав побегао у Угарску у којој је и умро.
Према српској држави непријатељски расположени бугарски цар Михаило Шишман, који је отерао своју жену – сестру српског краља – 1325 и који је у византијском грађанском рату помагао Андроника III, чију је сестру узео за жену, отпочео је припреме за напад на Србију краља Стефана, који је у византијском грађанском рату помагао Андроника II. У зору 28. јула 1330. године Стефан је напао Бугаре код Велбужда: обе војске су имале око 15 000 војника. У борби су се нарочито истакли војници младог краља Стефана Душана. Српска војска је, добивши битку, скоро неометано наставила да продире ка Трнову. Код Извора, Бугари дочекаше краља Стефана и замолише за мир. Иако је један део српске властеле предлагао уједињење Србије и Бугарске под круном Немањића, краљ Стефан је то одбио, повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стефана, одбивши да се меша у унутрашње уређење Бугарске. Тиме је изазвао незадовољство српске властеле, посебно млађе, која се почела окупљати око младог краља Стефана Душана. Томе је ишла у сусрет и једна породична околност: након смрти његове прве жене Теодоре 1322, Стефан се – у првој половини 1324. године – оженио Маријом Палеолог и добио барем два детета: сина Симеона-Синишу и кћер Јелену. Ова деца су имала висока права на наслеђе, јер су била из владарских династија Немањића и Палеолога. У тренутку сукоба са оцем, 1331, Душан је тога морао бити свестан.
На самом почетку 1331. године, отпочео је сукоб са Душаном, па је Стефан скупио војску и ушао у Зету, дошавши до Скадра. Вођени различитим циљевима, средњовековни писци различито виде кривце за сукоб. Данилов ученик каже: „И ту учини многе пакости држави његовој, винограде и многа различна воћа заповеди посећи из корена, и њиве многе понеле, које дају многе плодове на храну људима, такође заповеди до конца искоренити, и ту сам двор сина свога под градом Скадром, на обали реке Дримца, многе дивне палате заповеди до основа разорити.“ Цамблак, пак, главну кривицу приписује Душану: „Имајући за собом много војништва и многе од начелних велможа, пређе у арванитску земљу, одликовану достојанством трибуна, и тамо се опаса на свесадржање царства, и ову одузе од отачаске области.“ Иако је склопљен мир међу зараћеним странама, уз „страшне клетве и великим обећањем у Господа Бога и пречисту Богородицу“, иако је све до августа 1331 врховна власт у држави припадала краљу Стефану, сукоб се наставио, па је Душан кренуо ка очевом двору у Неродимљу са малом пратњом.
Побегавши намах, и оставивши жену и децу на милост и немилост нападачима, Стефан се скрио у тврђави Петрич, да би се – немоћан и напуштен од свих – предао сину, након чега са породицом бива затворен у тврђаву Звечан. Душаново крунисање – које је обавио Данило II – било је веома свечано 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину, где је био окупљен државни сабор племства и свештенства. Правно је ситуација била сасвим јасна, пошто сам Стефан у Дечанској хрисовуљи истиче како је Душан једини наследник престола. Али, нови владар се ипак плашио свог полубрата Симеона-Синише, који је тад био дете. Плашио се и живог оца, његовог могућег утицаја у непредвиђеном развоју догађаја, па је делао одлучно: „А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења.“ Тако пише Григорије Цамблак, који је био довољно далеко од времена о којем приповеда да се није – попут Данила и Даниловог ученика – морао бојати да означи цара као оцеубицу. Али, он је био вођен друкчијим циљевима: писао је у време легенде која је била снажна у народу и по којој је стари краљ проклео сина, па се та клетва протегла на „нејаког Уроша“, царевог сина, који обележава нестајање светородне династије Немањића. Та легенда – у којој важну улогу имају мотиви издаје, оцеубиства, скривеног злочина, клетве – била је у складу са апокалиптичким мотивима исихастичког осећања света којем је Цамблак био прожет.
Смрт Стефана Дечанског пада на 11. новембар 1331. године: краљ је сахрањен у својој задужбини у манастиру Дечани, да би – недуго након смрти, око 1339 – био проглашен за свеца. Иницијатива за тај чин свакако је морала потећи из дечанског братства: игуману Дечана се три пута јављају свете мошти у сну. Тад се Србија налазила у кризи – краљ Душан је био болестан, дејства српске војске у току, издајство Хреље – и чин проглашења светости Дечанског био је догађај од врло великог политичког значаја. Душан прихвата чин канонизације – како се тврди – са још два разлога: психолошки се он тако мири са оцем, као што је то већ учинио у Душановој повељи за лимски манастир Светог Петра и Павла[8] и у сликању заједничких портрета у Дечанима, он се готово правда за његову насилну смрт, док се идеолошки овом канонизацијом наставља лоза „светородних“ Немањића, којој Душан и сам припада и отклања јавна сумња у Душаново учешће у очевој смрти.
Познат по делима која се тичу заштите и даривања цркава и манастира – манастир Петра и Павла, Хиландар, Богородица Љевишка, манастир Св. Николе у Дабру – краљ Стефан је подигао свој маузолеј посвећен Христу Сведржитељу у Дечанима, у подножју Проклетија, на Пећкој Бистрици. Градња је почета 1326, а завршена највероватније 1334, док су фреске завршене око 1350. године.[9] Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Градња је поверена которском мајстору фрањевцу Вити, а радове је надзирао Данило II. Изузетно побожан, Стефан Дечански је још 1330. године издао познату Дечанску повељу којом је манастир богато даривао имањима и драгоценостима. Властелинство Дечанског манастира било је највеће у Србији и обухватало је и део Црне Горе и део северне Албаније. Цар Душан је саградио зидове око манастира, ћелије за монахе, велику кулу и болницу у близини манастира. После Косовске битке 1389. године, у манастиру је боравила кнегиња Милица са синовима, па му је 1397. године издала повељу којом га је богато даривала.
Манастир Дечани је највећа верска грађевина подигнута у средњовековној Србији – дугачка 36 метара, широка 24 метра и висока 29 метара. Одликују га одлично очуване скулптуре које се срећу на порталима, прозорима, капителима стубова припрате и наоса, док су најзначајније скулптуре часна трпеза, царев престо од мермера и крстионица. Живописање манастира трајало је петнаестак година. Настојање сликара било је да се сликарством приближе Богу као милостивом творцу а не као уметничком критичару, што са човеком остварује посебан однос назван садејство, које је очитовано вољом човека и милошћу Бога.[10] Осликани су библијски и историјски призори: први ктитор – Стефан Дечански – насликан је четири пута, док је други ктитор – цар Душан – приказан пет пута. Осликана је – по узору на Грачаницу – и светородна лоза Немањића са 22 лика, на чијем се врху налази цар Душан са својим наследником Урошем, док је на дну оснивач лозе Стефан Немања. Ризница овог манастира представља његову изузетну вредност: у њој се чувају реликвије из периода од XIV до XIX века. Ту се налази више од 800 уметничких предмета: око 170 рукописних књига, златних предмета, намештаја и других уметничких остварења. Ту је и древни саркофаг Стефана Уроша III и крст цара Стефана Уроша IV Душана. Још и данас се чува и виси испред олтара првобитни полилеј који је обновила кнегиња Милица. На њему се виде елементи стилизованог српског крста са оцилима из XIV века.
Мошти краља Стефана Дечанског пренете су 1334/1335 у његов храм – Дечане. То је једини српски краљевски маузолеј у којем су до данас сачувани трагови свих фаза сахрањивања светог краља. Тело је пренесено из Звечана, положено је у гроб у југозападном углу наоса, објављивано је тело, извршена је транслација у кивот пред олтаром и уређено је живописање ктиторског портрета крај олтарске преграде, портрета на којем свети краљ прилаже Христу модел задужбине. Важан елемент у успостављању светитељског памћења Дечанског и брижљивом грађењу посебне везе између његовог култа и манастира, овај програм извире из физичког присуства и деловања краљевих чудотворних моштију. Оне нису потпуно сачуване: помињу се оштећења у пределу лобање и шаке. Током XVI века био је обичај распарчавања моштију Дечанског: делић краљевих моштију налази се у Лазаревом крсту с натписом „краљ Стефан“, крсту који је сачуван у ризници Ватопеда.[11] У Дечанима су сачуване и реликвије: комад сунђера којим је Дечански покупио сопствену крв када му је одузет вид и његова крв натопљена на комад зеленкасте тканине, смештене у његов кивот. Ове реликвије представљају битан део грађења култа.
У духу култа је осликана и монументална икона Светог ктитора храма – Стефана Дечанског – која представља најбољи рад Лонгина, чувеног сликара из XVI века. На икони су приказане сцене живота светога краља, које је описао Григорије Цамблак. Ово дело је компоновано као прослављање светог краља – страдалника и мученика – чија је основна врлина побожност. У XIX веку светитељско памћење поприма својства националног програма, па су Дечани као средиште култа светога краља заузимали посебно „место сећања“ националног идентитета.
Рођен око 1308, Душан је своје младе године, године духовног учења и душевног обликовања, провео у изгнанству у Цариграду, у којем је рано научио да пише, добро савладао грчки језик, образујући се у оквирима водеће византијске културе. Био је висок младић, јер је растом надмашивао своје вршњаке, истичући се великом снагом, складном грађом и лепотом. И у бици код Велбужда (1330) њему се приписивала главна заслуга за успех и победу којом је решено питање власти у Македонији. По доласку на престо, затекао је државу која није била консолидована у мери која омогућава ваљано функционисање администрације; поједине области беху слабо везане за државно средиште, склоне оним захтевима за самосталношћу који су претили државном јединству; спољне прилике нису, такође, биле повољне, будући да је Србија била лишена иједног савезника. Оженивши се сестром бугарског цара Јована Александра, Јеленом, Душан је на мирољубив начин средио односе са Бугарском, обезбедивши крајеве у Македонији, задобијене битком код Велбужда.
Главни циљ његових ратних напора био је освајање Цариграда. У својим почетним настојањима допро је до Солуна, освојивши – заједно са бугарским царем Јованом Александром – Охрид, Прилеп и Просек, али га је упад Мађара на северне српске територије навео да 26. августа 1334. године потпише – задржавши све освојене територије – уговор о миру и пријатељству са Византијом. Када је после смрти византијског цара Андроника III дошло до грађанског рата у Византији, Душан је отпочео сарадњу са претендентом Јованом Кантакузеном, па је – 1342 и 1343. године – успео да освоји читаву Албанију, византијске области Албаније, као што су Кроја, Берат и Канина, те градове на југу Македоније: Воден, Костур и Хлерин. Византијска царица Ана признала му је све освојене територије, док јој је он обећао помоћ у борби против Кантакузена, који је – пак – нашао нове савезнике у Турцима Селџуцима, што је довело до првих сукоба између Срба и Турака. Тако су се полако обликовале силе које ће одређивати понашање учесника у будућим заплетима: Србија и Византија, Мађари и Турци.
Успешан и у наредним ратним походима, Душан је 1345 освојио Сер и Халкидичко полуострво са Светом Гором. То је било од великог значаја, будући да је Света Гора представљала средиште православног монаштва. Тако је Душан – у периоду од 1331 до 1343. године – постигао велике успехе, пошто на Балкану није имао озбиљних непријатеља, па су његова моћ и ауторитет непрестано расли, што је било видљиво у читавој Европи. Од марта 1343. године у Душановој краљевској титули почело се наглашавати да је он краљ не само српских и приморских земаља него и краљ једног дела грчких земаља. Он је – ношен великим успехом и пропашћу Византије – желео да постане господар Цариграда. Прикључио се сну свих словенских држава које су се стварале око Византије, на Балкану и Црном мору. Јер, томе су тежили и Бугари цара Симеона, као што ће томе тежити руски цареви XVIII и XIX века. Та тежња је Душана водила ка жељи да се прогласи за цара.
Како уз царство треба да буде патријаршија, јер највећа црквена ваља да прати највећу световну власт, Душан је – посредством свог логотета Хрса – отпочео преговоре у Светој Гори. Они су окончани новембра 1345. године споразумом са светогорском Протатом о прихватању Стефана Душана за легитимног владара Свете Горе: његово се име помињало код свих богослужења после имена ромејског цара. Потом је српској цркви додељена сопствена патријаршија, па је Душан дао да се за српског патријарха прогласи архиепископ Јоаникије, његов одани сарадник, што су подржале Српска и Охридска архиепископија и Трновска патријаршија. Тако су се стекли услови за његово крунисање и миропомазање које је обавио нови српски патријарх: 14. априла 1346. године, на црквеном државном сабору у Скопљу, по свим црквеним обредима и по византијском церемонијалу, крунисан је Стефан Душан – као први Немањић – царском круном за цара Срба и Грка, док је његов деветогодишњи син Урош крунисан за краља Србије. У својој титули, Душан је представио не само Србе него и друге јужнословенске народе (Бугаре), као и остале балканске народе (Грке и Албанце). Он се врло успешно приближавао освајању Цариграда, па је – 1347 и 1348. године – освојио Тесалију и Епир. Његова држава се простирала од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од обала Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку.
Под Душановом влашћу налазиле су се тада следеће епархије Цариградске патријаршије: Мелничка, Филипејска, Христопољска, Серска, Драмска архиепископија (у источној Македонији) и Веријска (у западној Македонији); у Тесалији – Лариска, у Епиру – Наупактска и Јанинска.[12] Отуд су његови поступци, а нарочито проглашење за цара, изазвали су велико оспоравање у Византији, у којој су Душана и даље незивали српским краљем, јер је по њима на истоку постојао само један законити цар – византијски цар. Ни папа ни западни римски цар (римско-немачки цар) нису признали царску титулу српског владара, као ни владари европских држава за које је законити цар био једино римско-немачки цар. Цариградски патријарх је 1350. године бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и целокупно српско свештенство.
У периоду од 1219‒1346. године Српска аутокефална црква самостално бира свог архиепископа, а то звање су носили од IV века поглавари Римске, Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске цркве. Сваки од њих је биран од свога сабора и сви су они постали патријарси. [Према сведочанству историчара Сократа, назив „патријарх” се први пут појавио у време цара Теодосија II (408‒450) који је тако ословио римског и цариградског епископа. Цар Јустинијан је тако рећи озваничио овај назив 546. године својом 123. новелом. У црквеним канонима се назив патријарх први пут среће на Трулском сабору 691. године (канон 7).] Будући да Српска црква од самог стицања аутокефалности 1219. године хиротонију својих епископа не доводи у зависност од воље цариградског патријарха, већ самостално бира своје свештенство и самостално му суди, не могавши да поништи Јоаникију хиротонију, Цариградска црква прибегава другој казненој мери. Како је Српска црква расколом лишила себе општења са Цариградском црквом уследила је екскомуникација не само свештенства него, по нужди, и народа, јер та два елемента по православној догматици неодвојиво чине цркву.
За избор Јоаникија је оснвно било да постоји одлука Сабора – свих архијереја Српске цркве. Свако мешање појединаца са стране представља повреду неприкосновености статуса аутокефалности и подсећа на време када је Јулије (337‒352) захтевао да „не треба без мишљења епископа римског уређивати цркве”, против чега се Источна православна црква увек борила, јер такав захтев нема канонску основу. С друге стране, не може се тврдити да је у поступку проглашења Српске патријаршије све било беспрекорно. Нарушена је утврђена пракса у православном свету да у свакој крупнијој промени унутар једне цркве претходно буду обавештене остале помесне цркве. Самоиницијативна промена статуса у утврђеном међуцрквеном хијерархијском поретку не може се сматрати споредним питањем.[13]
Проглашење царства донело је највише византијске титуле Душановим сарадницима и рођацима, па су титулу деспота добили Душанов полубрат Симеон, Јеленин брат Јован Асен и Душанов очух велики војвода Оливер; титулу севастократора добили су војвода Дејан, муж Душанове сестре Теодоре, господар кумановске области, и Бранко Младеновић, потомак Вукана Немањића и отац Вука Бранковића, господар охринске области; титулу ћесара добили су војводе Воихна, господар Драме, Прељуб и Гргур Голубовић, господари на јужним границама.
После проглашења за цара Душан се све више посвећивао грчким областима препуштајући српске области више своме сину. Из даровне повеље Хиландару од 1348. године и из уговора са Дубровчанима од 1349. године види се јасно да цар Душан своју државу дели на два дела: „Србију и Романију, земљу Србску и земљу Греческу, земљу цареву и земљу краљеву.”[14] Састављено од два по много чему различита дела – од српских и од грчких земаља – Душаново царство било је неједнако уређено, па је цар тежио да се његов правни поредак (поредак законитог цара Срба и Грка) изједначи на подручју читаве царевине доношењем одговарајућег закона. То би омогућило изградњу снажне државе. Отуд је Душан свој Законик са 135 чланова прогласио 21. маја 1349. године на сабору у Скопљу. Пет година касније, на сабору у Серу 1354. године, проглашен је други део Душановог законика од 66 чланова. Интегрални Душанов законик имао је укупно 201 члан. За његову израду коришћена је обимна правна грађа: Јустинијанов закон, разни византијски зборници црквеног, грађанског и кривичног права, међу којима се посебно истиче Синтагма Матије Властара, хрисовуље, повеље и закони династије Немањића, обичајне норме.
Овим су Закоником утврђена и општа начела државног уређења, по чему он представља и неку врсту устава. Он утврђује права целокупног становништва и њиме нису утврђена само права властеле, себара и осталих сталежа него и права самог цара. У Законику, који има претежно карактер кривичног законика, регулисана је веома разноврсна правна проблематика: утврђена су судска права цркве и обавезност црквеног брака, права и обавезе властеле, одредбе о грађанском праву су малобројне, облигационо право и купопродаја нису регулисани. Бројне су, међутим, кривичноправне норме: уведен је нови термин за кривично дело – „сагрешеније“. Он је подразумевао прекршај извесне државне норме или моралне заповести која је била од интереса за државу. У Законику су дошле до изражаја велике сталешке разлике, што је карактеристично за сва средњовековна права, јер за иста кривична дела припадници различитих сталежа кажњавани су различитим казнама. То показује члан 55: „О псовању властеотском“. У њему пише: „И ако властелин или властеличић, опсује себра, да плати 100 перпера; ако ли себар опсује властелина или властеличића, да плати 100 перпера и да се осмуди.“ Примењиване су и сурове телесне казне (сакаћење оног дела тела којим је извршено кривично дело: сечење руку и језика), што је преузето из византијског права. Конфискација имовине била је предвиђена за кажњавање невере. Смртна казна имала је веома широку примену за најтежа кривична дела: силовање, убиство попа, калуђера или епископа, рушење цркве, разбојничка дела.
Душанова царевина је по свом карактеру била сталешка држава. Владар је био господар целокупне територије своје државе, као и целокупног становништва, зависног и независног. Иако је декларативно био подређен Законику, имао је сву моћ у својим рукама, док је становништво имало бројне обавезе према њему. Властела је била моћан повлашћени сталеж који се делио на световну и црквену властелу, као што су постојале разлике између мале и велике властеле и властеличића. Моћ властеле заснивала се на њеним земљишним поседима – баштинама – којима су могли слободно располагати (продати, поклонити, дати у мираз) без икаквог ограничења. Други тип феудалног поседа била је пронија: додељен за заслуге, овакав посед је био везан искључиво за војну службу, будући да се могао користити докле је пронијару трајала војна служба, па се није могао ни отуђити ни наследити. Сви остали становници називали су се себри. Били су то феудално зависни земљорадници – меропси; феудално зависни сточари – власи; феудално зависне сеоске занатлије – сокалници; потомци средњовековних робова – отроци. Они су живели на поседима својих феудалних господара које нису смели да напуштају: нису имали никаквих права, сем судске и владареве заштите, као што су имали многобројне обавезе према владару, свом феудалном господару и према црквама и манастирима. Феудално зависно становништво које је живело на поседима манастира и цркава имало је исте обавезе као и они који су били на поседима феудалних господара: све феудално становништво било је у обавези да црквама даје једну одређену количину својих производа. Становници градова – трговци и занатлије – нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима: они су морали да учествују у чувању утврђених градова, градских тргова и прилазних путева.
Душанова централна власт обављала је војне, финансијске, правне, међудржавне послове, као и послове у вези са обезбеђењем и одржавањем дворова. Послове војне природе обављали су велики челници или становници; послове финансијске природе обављали су прво казници, а касније протовестијари; послове дворске канцеларије, правне и послове односа са суседним и другим земљама обављали су логотети: за обављање ових послова било је потребно правно знање и велико искуство, па су они уживали велики углед, попут Јоаникија Прибца, оца кнеза Лазара; бригу око краљевских дворова и протокола обављали су двородржице; бригу око обезбеђења дворова, владара и његове породице водио је велики тепчија – заповедник страже. Сабори – којих је било државних, црквених или државно-црквених – формално су одлучивали о најважнијим државним питањима: на њима је главну реч имао владар, они нису били народна представништва него скупови привилегованих световних и црквених сталежа. Територија је била подељена на административне јединице – жупе: њима су управљали властелини. Зато што су водили и цивилне и војне послове имали су поред назива жупан и назив војвода. Градом као насељем управљале су кефалије, које су се бринуле о јавном реду и миру у градовима и прилазним путевима, изложеним честим нападима разбојника. Пограничним областима управљали су властелини, звани крајишници, који су контролисали и чували границе.
Најважније привредне гране у Душановој царевини биле су пољопривреда, рударство, занатство о трговина. Земљорадници су користили ручне алате: мотика, ашов, лопата, будак, коса, срп, виле, косир, нож, секира, грабуље; користили су сточну запрегу за вучу оруђа за орање: рала, плуга и бране. Претежно су сејане житарице; велике земљишне површине употребљаване су за виноградарство; гајило се воће и поврће. Земљорадници су живели у селима, док су сточари живели у катунима. Поред домаћих трговаца, у трговини је учествовало и доста странаца: Млечана, Дубровчана, Которана, Задрана, Корчулана, Грка и Цинцара. Најбројнији и најзначајнији трговци по Србији били су Млечани и Дубровчани који су имали извесне повластице у Србији. Трговци из приморја најчешће су куповали у Србији и извозили у приморје сребро, злато, бакар, цинк и гвожђе, кожу и крзна, восак, сир, суво месо, мед, усољену рибу, дрвено посуђе, вуну и живу стоку. У Србију су, пак, допремали со, квалитетна вина, оружја, разноврсне тканине, метално посуђе, алате. Роба је преношена караванима, па је главно превозно средство био коњ: коришћени су стари римски путеви, као и други, који су били проходни само људима и коњима.
Цар Душан је богато даривао цркве и манастире, поправљао је запуштене и подизао нове, док је нарочиту пажњу указивао светогорским манастирима. Његова властела је, такође, подизала цркве и манастире, па је деспот Оливер подигао манастир Светих Арханђела у Леснову код Кратова, као што је севастократор Влатко подигао Светог Николу у Псачи. Главна задужбина цара Душана био је манастир Светих Арханђела код Призрена, у којем је он себи подигао гроб, по ктиторском праву. Ову су цркву срушили Турци: од њеног мермера саградили су велику Синан-пашину џамију.
Цар Душан и царица Јелена били су веома образовани и подстицали су књижевно стваралаштво. На њиховом двору, поред других учених људи (судија, лекара, логотета), уточиште и подршку налазили су и бројни преводиоци и књижевници, као што су Ђорђе Повика и његов брат Радослав или Милош Челник. Преведене и преписане књиге држане су у библиотекама по дворовима, премда их је владарски пар поклањао и манастирима и личним пријатељима: тако се број књига у земљи знатно увећао. Међу преведеним књигама налазиле су се и историја, географија, басне, легенде, измишљене приче, па и романи: Роман о Тристану и Изолди, Роман о Троји, Роман о Александру Великом.Књиге су писане на пергаменту или хартији добрим мастилом и биле су лепо повезане, па су оне истовремено биле и уметнички предмет. Хрисовуље (повеље) имале су облик свитка са владаревим потписом и позлаћеним печатом. Поред хрисовуља, и обична писма била су печаћена, али на дискретнији начин, утискивањем прстена са руке у восак на коме су биле угравиране неке птице, животиње или биљке.
Затраживши да му босански бан Стефан II Котроманић врати земље које су некад припадале Србији, не успевши да постигне некакав договор у том спору, објавивши рат Босни, Душанова царевина је доспела у тежак положај, будући да је Кантакузен с Турцима надирао с југа, као што су Мађари нападали са севера. Душан је увидео како нараста једна велика опасност коју оличавају Турци, па је зато решио да се обрати папи Иноћентију VI. Упознавши папу са турским прорима на подручја Византије и Бугарске, Душан је предложио да лично предводи заједничку војску балканских и западноевропским земаља против Турака. У случају постизања јединства хришћанских земаља, Душан је пристао да призна папу као оца хришћанства, првог Христовог заступника и наследника апостола Петра. Мађарски краљ Лудовик (Лајош) I упао је 1354. године у Србију, прикључио му се и босански бан, али је цар Душан успео да протера и мађарску и босанску војску. Иако је папа декларативно прихватио Душанову понуду, он није ништа предузимао у вези са царевим предлозима и постигнутим договорима са српским посланством, па је Душан – незадовољан папиним поступцима – лоше примио папско посланство 1355. године. У процењивању вијугаве линије Немањића у њиховом држању према католицизму, Теодор Тарановски је закључио да је ово држање имало правац „који се не би могао допустити строгим припадницима источне православне цркве. Да не говоримо само о Стевану Првовенчаном и његовом брату Вукану, али и у потоње време било је према Риму попуштања, које се не би могло допустити са гледишта православне цркве… Али то се све изазивало калкулацијама у области спољне политике, а, што је главно, није имало реалних последица. Унутар у земљи православље је остало непоколебљиво.”[15] Како није постигнут никакав савез са западноевропским земљама у борби против Турака, Душану је преостала само једна могућност: да заједно са Византијом и Бугарском поднесе главни терет борбе с Турцима. Али, то му није било суђено: изненада га је – 20. децембра 1355. године – снашла смрт. Не зна се од чега је умро: сахрањен је у својој задужбини, цркви Светих Арханђела. Са њиме је сахрањена и његова политичка концепција о српско-византијском царству, јер је разлика између северних и јужних земаља у Душановом царству била у сваком погледу веома велика. Та држава је етнички била веома разнолика и подлегала је разним културним утицајима. Требало је да прође много времена у саображавању разнородних различитости да би се изједначиле све политичке, културне, социјалне и економске разлике између севера и југа.
[1] Време склапања брака – август и новембар 1284. године – познато је захваљујући податку из дубровачког архива који доноси вест о поклону у вредности од 400 перпера. (Константин Јиричек, Историја Срба.Прва књига до1537. године (Политичка историја), превео Јован Радонић, Београд, 1978, 190.)То значи да Ана Тертер никако није могла бити Стефанова мајка, иако се то наводи у многим књигама.
[2] Павле Ивић, Милица Грковић, Дечанске хрисовуље, 304.
[3] На то указује њено писмо упућено Дубровчанима из 1267/68. године, у којем она обећава да ће их упозорити – „колико највише могу брзо“ – у случају да краљ Урош пошаље војску на њих или на било који други начин науми да нашкоди граду (Monumenta Serbica, 69).
[4] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ – Култ Стефана Дечанског, САНУ, Београд, 2007, 231.
[5] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ – Култ Стефана Дечанског, 243.
[6] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ – Култ Стефана Дечанског.
[7] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ – Култ Стефана Дечанског.
[8] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ – Култ Стефана Дечанског.
[9] Гојко Суботић, Прилог хронологији дечанског зидног сликарства, 1981.
[10] Сима Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд, 1995.
[11] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ – Култ Стефана Дечанског.
[12] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 166.
[13] Миодраг М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, 104‒105.
[14] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 168.
[15] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 68.