Када у Јерусалиму човек прође крај толиких светих места и споменика, хришћанских, јеврејских и муслиманских, он прави свој избор не по њиховом значају него по осећању које га је испунило. Тако се некоме укаже манастир Светог Саве Освећеног. То је светац по коме је наш Свети Сава узео своје име: „Његова посета лаври св. Саве (Сабаса), његовог кападокијског заштитника из петог века, довела га је у везу са неким од најранијих традиција хришћанског манастирског живота и са грчким богослужењем и химнографијом по којима је тај манастир био надалеко чувен.”[1] Манастир се налази у једном стрмом камењару, испод ногу полазника, па је потребно спуштати се да се у њега уђе. Са његово друге стране, тамо где се камењар изнова постепено уздиже на пређашњу висину, има једна шпиља у којој је боравио наш Свети Сава.
Строгост његовог аскетизма као да је ту очврсла. Као да се ту заувек потврдила одлука да на јужном пиластру студеничке цркве буде осликан, у строгим изразима лица и испосничким контурама лобање и вилице, око 1208. године, Свети Сава Освећени. Јер, његова усамљеност има и свој корелат у малој цркви, њему посвећеној, унутар карејске испоснице. Подигао ју је наш Свети Сава као знамен „великог ћутања” усамљеничке контемплације. Када нам поглед падне на ту шпиљу, узидану у стену јудејске пустиње, косим сунцем обасјану и вероватно врелу по дану, допре до нас слутња да је ишчезло значење ходочашћа у нама. Јер, наши комуникацијски облици постојања профанизују идеју ходочашћа.
Када читамо Јеротеја Рачанина, као први српски путопис, који описује путешествије граду Јерусалиму, опажамо да он време бележи на начин византијског проскинитариона. То значи: по местима на којима су ходочасници коначили. И, каже, први дан дођосмо на конак у манастир Раковицу. Кад се тако иде, то је – ходочашће. А не кад се седне у авион, па се допутује у Јерусалим. Ту нестаје спонтанитета који је важан. Јер, бити путник не значи бити туриста. Дух модерног времена је то спојио и учинио једнозначним. У тим великим масама људи који долазе на света места, па путују без напора и ризика, има нечег туристичког: радозналог, а бестрасног; сувише комфорног да би било искрено. Као да је то продрло и у оне којима се долази: да би заобишао велики број људи који чекају да се поклоне Божијем гробу, један човек, у покрету којим љуби руку дежурном монаху, оставља новац у његовој шаци и бива пропуштен пре свих. А поворка зна и да буде заустављена када долази кардинал: да би он могао одмах приступити месту коме се упутио. Он, дакле, тако долази ономе ко је дошао на свет у име понижених и увређених, гладних и обесправљених, као последње и прво обећање.
Зар ходочашће није управо то: долазак на место последњег и првог обећања, као нечег непроверивог што се потврђује корачањем и ризиком? Као кад Јеротеј Рачанин крене пешице, па се укрца на брод, и стигне у Јерусалим. Уз не мали постотак вероватноће да може и да не стигне. Андрић је волео муслиманску причу о човеку који сретне мрава и упита га: где си пошао? И добије одговор: идем на Ћабу. Како ћеш ти тако ситан и мали да стигнеш на Ћабу? А мрав је спокојан: нема везе и ако не стигнем, јер умрећу на светом путу.
Томе је најближи камењар на којем је манастир Светог Саве Освећеног. Као да се то не може профанисати него човек мора да се суочи са оним што је свето. Отуд путник није туриста. Он који иде на светом путу, корача вођен свешћу која подразумева и напор и ризик, али − што је кључно − подразумева и невидљиву борбу за душу, а не пуко место до ког се стиже. Homo viator значи бити путник, али то није тек човек који путује. То је човек који путује тако што се бори за своју душу. Не физичка промена места, јер може се туристички бити где год.
Али, оставши непромењен, човек показује да му Христос не значи оно што му значи у посебном часу. Као часу у којем гледа у њега или његов белег и мења себе. То што смо дошли ту, а не негде другде, заиста налаже да се загледамо у себе. Не можеш бити исти ако си путник: не може тријумфовати црни коњ у души. Вративши се с пута мораш бити друкчији: бели коњ је повукао душу у висину. То не обезбеђују физичке тачке које си видео и онда си о њима причао. Одеш и вратиш се, и кажеш: има то и то. Јер, путовати значи, у ствари, ићи по себе. То је главни смисао ходочашћа. Није смисао у томе што је човек физички тако кренуо, него је смисао што је он ишао да се оданде врати друкчији: да се промени.
[1] Димитрије Оболенски, Шест византијских портрета, превела Нада Ћурчија-Продановић, СКЗ, Београд, 1991, 167.