Једно од чворних места српског културног обрасца, косовска традиција – зачета у позном средњем веку – преобликује светосавско наслеђе. Она га транспонује у једно драматично осећање живота, које ће се, у историјском и културном смислу, понављати кроз таму турских векова, да се поново пронађе у околностима модерних времена. У саму косовску традицију спадају опредељење (завет), историја и мит. Косовско опредељење, као најужи моменат читаве традиције, носи у себи најексклузивнији мисаони и емотивни потенцијал. Оно временом постаје распрострто у различитим формама српске културе које обликују разнородне врсте говора о њему. Средњовековна представа и народна песма изражавају два доминантна начина обликовања колективне свести српског народа у временима до новог века. Њихова два тона, састављена од више подтонова, међусобно се прожимају, у нечему се разилазе, обележавају форме дискурса у којима се сáмо косовско опредељења разлистава на различите начине, међусобно некад несагласне. Јер, творе их предања, приповести, представе, слике, иконе, антиминси. У новом веку настаје историјска традиција. Она обележава настајање историографије, романтичарске и критичке, да допре до оскудних чињеница о Косовском боју: кроз шуму различитих слојева традиције које су обликовале његове последице. Косовска традиција је, дакле, разврстана у више смерова, јер прожима историјску и друштвену стварност, као и поетску и мисаону супстанцу наше културе.
Динамички потенцијал косовског опредељења, као језгра читаве традиције, постоји унутар Лазареве одлуке. Као што бележи средњовековни летописац, кнез Лазар пред Косовску битку каже: „Боље је нама у смрти подвиг него у срамоти живот.” Та одлука показује да је у средњовековној представи било присутно херојско начело. Оно је постојало у витешкоj одори. Уткано у структуру косовског опредељења, оно му даје динамички потенцијал. Као репрезентант колективне свести, цензуре и озакоњености општег мишљења, народни певач је тај потенцијал разгранао у унеколико различитом духу. Он је издвојио ситуацију у којој Лазар добија опредељујућу поруку: уколико жели земаљско царство, он треба учини јуриш на Турке и победи у бици; уколико, пак, жели небеско царство, он треба да сазида цркву Лазарицу.
И кнез Лазар одговара класичним речима народне традиције: „Земаљско је за малена царство / а небеско увек и довека.” Ситуацију која је код средњовековног летописца елиптично изражена, народни певач је разложио на различите компоненте. Оно што је битно и тајанствено у самом језгру косовског опредељења јесте околност да Лазар бира. И да он бира да изгуби земаљско, да би добио небеско царство. Шта значи сам Лазарев избор? Зашто га је народни певач довео до тога да бира? Шта он у ствари бира? И шта значи сам избор? У томе врхуни тајна слободе. Одлуком да изабере небеско царство, Лазар у ствари бира да одбије победу у земаљској бици. Зашто? Зато што она нема небески знак на себи. Он, дакле, одбија победу која неће имати небески смисао. То је у ствари понуда која му је дата: да победи у земаљској бици без небеског смисла.
Зашто је небески смисао одсутан у тој победи? Зашто је народни певач, у извесном дослуху са неким средњовековним традицијама, одстранио небески смисао из земаљске победе? Могло би се казати да је народни певач рационализовао један историјски резултат: он је певао своје песме у временима под Турцима, под Аустријом, под Млецима, у ропству, па је желео да оправда тешко постојање у потчињености страној сили. Ниједна победа без небеског смисла у себи није трајна, па ни потчињеност страној сили није заувек. То може бити његов првостепени мотив. Али, постоји нешто у Лазаревом избору што доводи у питање саму земаљску победу. Јер, она има смисла само ако је натопљена небеским значењем. Победа нема, дакле, само своју хоризонталну и историјску димензију, него има и своју вертикалну и метафизичку димензију: није довољна победа унутар земаљског регистра да би се досегао метафизички смисао који Лазар тематизује у њој.
Али, зашто нема небеског смисла у победи? И зашто одлука о Лазаревом избору на неки начин маскира или затамњује то сазнање? Постоји дослух средњовековне и народне традиције у трагичном осећању живота које управља Лазаревим избором. Како? Зато што у средњовековној традицији постоји једно осећање дубоке трагичности која уноси у Лазареву одлуку − свест о кривици. Исихазам је уносио у нашу књижевност више степена кривице. Као мотив лошег човековог стања, кривица је историјски мотивисана: Душаново проглашавање за цара, сукоб са Васељенском патријаршијом, а пре тога двоструко трагичном судбином Стефана Дечанског. Ове метафизичке мотиве народни певач потискује, па кривицу везује за сукоб око власти и распад царевине. У Лазаревом избору као да је скривено да свест о кривици онемогућава небески смисао косовске победе. Ту би могао бити дослух средњовековне и народне традиције који дуго ткање времена уноси у колективну свест.
Но, средњовековни летописац је рекао: „Боље је нама у смрти подвиг.“ То је други моменат кривице као други моменат Лазаревог избора. Јер, не бира Лазар само пораз, већ он бира подвиг. Сам подвиг се налази у вези са кривицом која се распростире у историјском, психолошком и метафизичком смислу. Као витешки чин, Обилићев чин је нешто што чини други моменат косовског опредељења. Као херојска трансценденција, у којој врхуни кнежева одлука да се иде у битку у којој је пораз известан, да се животом отелотвори човекова борба упркос знању о њеном исходу, као поуздан показатељ кризе земаљске свести, Обилићев чин представља потврђивање Лазаревог избора: у парадоксалном прекорачивању самог избора. Подвиг је, дакле, егзистенцијални одговор на кривицу. Косовско опредељење подразумева избор царства небеског кроз подвиг, а не кроз пораз. И народна традиција то следи.
Она, међутим, озакоњује – у колективној свести – издају као битан моменат косовског опредељења. Ту се оно надограђује, јер иде изнад своје језгрене основе. И издаја је одговор на осећање кривице. Како издаје нема у реалној бици, како је она непостојећа у историјским записима, она представља издају метафизичког избора. Као да је она одбијање да се кривица превазиђе подвигом, било личним подвигом човека, било колективним подвигом живљења упркос поразу. Да би се могло живети у страхоти страног тлачења, вековног, неопходно је кладити се на Бога. Свест о издаји треба да оправда такву опкладу. Та свест је симптом метафизичке кризе. Она уклања слутњу о Божијој одговорности: у извесном степену. Ужас постојања у турском ропству, у бекствима под хабзбуршки или млетачки барјак, толики је да се Бог мора ослободити од директне одговорности за њега. Отуд следи да Бог – у кога су вековима уперене очи испуњене надом – није крив за народно посртање. Он је дозволио да се последице кривице разлију по народу, али је издаја оно што је патњу скривило. Издаја је померање Бога из подручја кривице и, чак, одговорности за народну патњу, као начин да се он очува у колективној свести: као ultima ratio за којим нада може посегнути.