Мисао о осветницима Косова појављује се као стални мотив српске културе, настао услед дејстава једног историјског сна који је испуњавао национално саморазумевање у дугим вековима турске владавине. Тај сан – који се у једном историјском тренутку претворио у реалност и који се, ма како изгледало немогуће, увек може поново претворити у реалност – није нешто што заслужује осуду, иако непрестано изазива осуду. Они, пак, који ту осуду изричу подразумевају да је садашње искуство једино које улази у културну свест; они чак претпостављају да је наступила особена завршеност историје и да се будућност претворила у нешто познато. То их – мисле – овлашћује да се однекуд из ње огласе, премда смо сви посматрали како се последња оглашена будућност, у облику комунистичког царства божијег, лепог и непротивречног, сурвала у катастрофу. Сан о осветницима Косова подразумева – као и толики историјски снови – отвореност будућности. У тој отворености увек пребива могућност да он остане само сан.
Има горке веселости и закономерности у томе што оспораватељи овог сна никада нису допрли до његовог унутрашњег ограничења. Како, уосталом, они који никада нису сањали могу знати у ком се часу сан распршио у стварност? Они, пак, који су уочили то ограничење, оставили су криптичне трагове о свом сазнању, запретане трагове, скривене на ивицама алузија и слика. То сведочи о неком културном табуу који додирује овај сан. Један такав траг оставио је Милош Црњански у великом роману Друга књига Сеоба, у којем је магистрално означио тачке сукоба између нашег културног и симболичког искуства и западних политичких инструмената. Околност да је роман написан после Другог светског рата, у годинама пишчеве емиграције, проведене у Лондону, граду у којем је – за ратних година – посматрао политички распад државе чији је био дипломатски чиновник, појављује се као предодређујућа за слику унутрашњих граница сна о осветницима Косова.
Јер, романтичног официра аустријске војске у години 1752, Павла Исаковича, усамљеног у срцу барокних градова, Беча, Пеште и Будима, и Прага, ритерски повређеног пред могућношћу да као коњаник буде премештен у пешадију, лишеног сваког осећаја за каријеру, дубоко уроњеног у епско-национално осећање света, преплављеног фантазмагоријом слика које припадају колективном памћењу, Црњански суочава са пуковником Вишњевским, Србином у руској служби, човеком лепим и богатим, стилизованим у духу рококоа, раскалашним и егоистичним, који живи цинично и немирно: дакле, модерно. То би могао бити само скандал за епску свест, али у часу када овај просвећени човек покуша да силује Исаковичеву снаху, то постаје скандал и за модерну свест.
Читав овај комплекс мотива постоји да би употпунио темељно разочарење Павла Исаковича. Црњански га неочекивано поставља у нову димензију када, следећи осећања и мисли свог јунака, напише: „То значи да, када буду пошли, да свете Косово, у росијској армији, на челу њиховом јахаће неки Вишњевски, кукавица, лажов и блудник.”[1] У овом сплету мотива можемо осетити како сам закључак долази из културноисторијске оптике која је блиска егзистенцијалном искуству Црњанског. Осмотривши свет дипломатије, чију нам је невеселу слику отиснуо у Ембахадама, сагледавши унутрашњу раслојеност грађанског друштва, комично-трагичну умишљеност његових политичара, недораслих трагедији њиховог народа, пуких лутака једног карневала који се одигравао на лондонској позорници, Црњански је одмерио однос између сна о осветницима Косова и његових историјских протагониста. У свој непосредности је разумео како је са сном о осветницима Косова фатално-изворно – јер долази из самог бића историје, из човекове запетљаности у историју – преплетена мотивација његових историјских протагониста.
Није, дакле, немогуће да они остваре тај сан, али чак ни тада они нису ти који тај сан могу остварити. Црњански као да зна да ће, по некој фаталности, једино они тај сан остварити: у том остварењу лежи, дакле, унутрашњи квар. Јер, сан остварују они који га нису сањали; једино што они могу остварити јесте кошмар уместо сна. Није ли овде велики писац – на примеру највећег историјско-националног сна у српској култури – описао унутрашњи квар историјског механизма? Јер, они који обављају друштвене, националне, културне, дипломатске и политичке послове не само да нису способни него и када су способни остају – по ономе што јесу и по ономе што чине – супротни смислу који би оправдао такве подухвате. Зато тај сан не може бити одсањан.
Моралистички фрагменти, 2007.
I[1] Милош Црњански, Сеобе – Друга књига Сеоба, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1990, 711.