Када је 20. јуна 1459. године пало Смедерево нестало је границе која је одвајала део српског народа у самосталној држави од оног дела који је већ доспео под непосредну турску власт: настала је, истовремено, граница која је одвајала део српског народа који је био под влашћу турског султана од оног дела српског народа који се нашао под влашћу угарског краља. Та граница – коју су представљали доњи ток Саве, од ушћа Дрине до Београда, и ток Дунава, од Београда до краја Ђердапске клисуре – одвајала је два различита и непријатељска света и била је више од шест деценија поприште огорчених борби. Али, и незаустављивих трговачких активности: док је Београд био под влашћу деспота Стефана Лазаревића, развило се у њему привредно средиште коме су обележје давали трговци који су – захваљујући стеченим привилегијама – могли да без плаћања царина тргују по целој Угарској. Поред Београда и Смедерева, важну улогу у трговачком промету са областима на северу имало је и Браничево, које је још 1437. године, према изјави Дубровчана, представљало богату варош. Крај јужне обале река, развили су се и неки мањи тргови, на које је имао утицај гранични положај и трговачки промет дуж путева који су спајали северне и јужне области: то су били Кисељево на Дунаву и Заслон на Сави, који ће пред крај српске државе и касније играти значајну улогу.
Веома је мало података који изричито говоре о преласцима српског живља у пределе јужне Угарске пре коначног турског освајања (1459) Смедерева. Била су два тока сеоба према северу: један ток је тих, постепен, континуиран, једва приметан у савременим изворима, док је други ток боље осветљен, динамичан и испрекидан. Иако нису ишла у истим правцима, нити су имала једнаке узроке и последице, оба су утирала пут ка просторима на којима ће се одвијати значајни део касније српске историје. Најприступачнији и најпривлачнији за досељенике са југа били су јужни делови Срема, јер се досељеници нису у новој средини издвајали толико језиком колико традиционалном материјалном културом и својом припадношћу православној вери.
Историја освајања балканских земаља пружа многобројне примере турског пустошења освојених градова, пљачкања имовине и одвођења становника у робље. Постоје, међутим, и примери да су султан и његови високи достојанственици обећавали слободан излазак браниоцима, да су поштедели становнике, примали у своју службу ратнике и додељивали им поседе. Нема вести о бежању великаша у Угарску у судбоносним данима пада Смедерева: чланови владарске породице Бранковића разишли су се из Смедерева још пре пада, потраживши уточиште у туђини. Само неколико дана после устоличења босанског краљевића за српског деспота, слепи Стефан Бранковић био је „изгнан из отачаства“; његов ослепљени брат Гргур напустио је Србију одмах после неуспелог покушаја да као деспот завлада у Смедереву у пролеће 1459. године, па је неко време живео у близини своје сестре Маре, бивше султаније, у серском крају, да би се потом замонашио у Хиландару и умро као монах Герман у октобру 1459. Тако су политичке традиције Бранковића могли наставити једино слепи деспот Стефан – који је предводио странку турских противника на српском двору– или његов синовац и Гргурев син – Вук: који је следио очеву туркофилску политику.
Управо ће Вук Гргуревић, после петогодишњег боравка у кругу румелијског беглербега, негде у другој половини 1464. године, најкасније у фебруару 1465, прећи у службу угарског краља Матије Корвина, који ће му даровати неке поседе и властелинства. Он ће ратовати читавог живота на овој немирној граници на којој су се сударали угарски и турски интереси, учествоваће и у склапа њу мира у којем је преузео јемство „својом главом, вером, и душом“, па је умро 16. априла 1485. године. Угарском краљу је прешао и известан број властеле која се није уздигла на високе положаје и није засновала великашке династије. Тако знамо да је поседе у Угарској још пре 1466. године добио и Иваниш Влатковић, „војвода хумски“; међу угарским племством нашао се и Гргур Поповић, за кога се тврдило да је рођак Бранковића; у Срему се усталила властеоска породица Потречића, чији је први познати члан Дмитар имао властелинство које је обухватало села у близини Земуна. Борећи се против Турака читавог живота, учествујући у многим важним биткама, српска господа су стекла углед угарској племићкој средини: истакнути појединци – као што су били Вук Гргуревић, Стефан и Дмитар Јакшић, Милош Белмужевић – прославили су се као јунаци и способни ратници.
Краљ Матија Корвин је своје копнене снаге делио на три реда: оклопљене коњанике, лако наоружане коњанике – за које се већ тада усталио назив „хусари“ – и пешаке. Уз обичне пешаке, имао је и пешаке оклопљене или наоружане великим штитом, а петина целокупног броја пешака састојала се од „пушкара“. Ватрено оружје постало је масовно и довело је до појаве великих и тешких топова, односно до појаве лаког оружја дугих цеви и малог калибра (sclopeti, пушке). Истакнути српски племићи, којих није било у особито великом броју, наступали су у улози заповедника „хусара“: оног рода војске коме су Срби давали обележје. Војне посаде у утврђеним градским насељима састојале су се од плаћених ратника: углавном су регрутоване из редова досељених Срба. Тако је у Београду – 1504. године – било 500 „насадиста“, 400 пешака и 300 лаких коњаника (хусара). О улози српског и словенског елемента уопште, када се има у виду целокупна граница, сведоче и називи „војници“, „јунаци“, „стражи“, који се употребљавају у латинским документима. У градским насељима и малим варошима, којих је тада било много у Угарској, живео је и мањи број досељених Срба: Горњи Ковин или Српски Ковин наставио је да се развија као трговачко насеље; Срби су се у већем броју усељавали у трговишта у Срему и Банату.
Основна натурална дажбина била је деветина (nona) житарица или вина. Господар земље је узимао и новчану ренту у виду земљарине (terragium, cenzus) чији је износ постепено растао. Од једног златника, колико се средином XV века узимало од кметског селишта, земљарина је пред крај века нарасла до 1,5 и чак до 2 златника. Таксе за коришћење вода, пашњака, шума биле су у новцу. Међу Србима у Угарској, у другој половини XV века, није било само свештеника-појединаца и калуђера, већ се образовала редовна црквена организација на челу са београдским митрополитом: документима су посведочене православне цркве у Београду, Српском Ковину, Купинову и Сланкамену. Цркава је свакако било у већини насеља обновљених доласком Срба, па су међу Србе у Угарској залазили и светогорски калуђери.
Век настанка штампарства подударио се са почетком најмрачнијег периода српске историје: падом српских земаља у вековно турско ропство. После пада Константинопоља, који је био изузетан догађај што предваја време у доживљајима савременика, и сам Гутемберг је био свестан драматичне турске опасности, па је – пре завршетка Библије – објавио такозвани Турски календар, који је у облику песама позивао хришћанску Европу на отпор Турцима. У тој књизи помиње се и сурови поход султана Мехмеда II на Србију 1454. године, у којем је турска војска пустошила Српску деспотовину све до граница Угарске. У години објављивања Библије – 1455. године – пао је главни српски привредни и рударски центар (Ново Брдо) и поробљено је Косово. То је био почетак краја; 1459. године била је освојена цела Србија; 1463. године покорена је босанска краљевина, па је потом пао град Нови (касније Херцег Нови) 1481, да би последњу деценију XV века, када почиње српско штампарство, дочекала неосвојена од Турака само Црна Гора, односно планински део Зете, у којем су се до пред крај века (1499) одржали обласни господари Иван Црнојевић и његов син Ђурађ Црнојевић.
И после пада наших средњовековних држава под Турке, рад на књизи – која је била писана на пергаменту или хартији – није престајао: у првим вековима ропства, када је турско-хришћанска граница била удаљена од српских земаља, тај рад се одвијао у релативно стабилним приликама. Тако је највећи део наше старе библиотеке сачуван управо у рукописима који потичу из турских времена. Томе је допринео у почетку и рани продор штампарства у наше земеље. Мисија штампарства била је отпор духовном поробљавању, одржавање духовне и народносне самосвести. Штампане су само православне верске књиге, будући да је најважнији био отпор програмској турској исламизацији и очување православне цркве и вере. По речима једног од старих штампара, намена књиге је била – будући да је српска нација разорена и поробљена – да се одрже у вери поданици Турака, како би Турска империја у свакој прилици имала много унутрашњих непријатеља.
Тако је последњи господар Црне Горе (Зете) Ђурађ Црнојевић – по речима једног књижевног историчара – „нашао однекуд срчаност, надахнуће и далековидост да наручи српска слова и да на своме Цетињу заснује штампарију“. Ћириличке књиге из Кракова (1491) и књиге са Цетиња (1495) штампане су уницијалним типом ћирилице. Цетињска штампарија, ослоњена на словенску рукописну традицију и истовремено на тековине ренесансе (нарочито у орнаментици) имала је висок технички квалитет и служила је као узор каснијим штампарима. У њој је радио први српски штампар – јеромонах Макарије. Из ње је сачувано пет црквених књига, штампаних српском редакцијом старословенског језика: Октоих првогласник, рађен од 1493. до 1494. године, прва је наша штампана књига, која по вештини израде и лепоти слова не заостаје за другим књигама које су се појављивале у другим земљама. Његов поговор сведочи да је на књизи радило осморо људи, а да је послом руководио јеромонах Макарије. Одвојено су рађена слова, иницијали, заставе и илустрације. Следили су му: Октоих петогласник, Псалтир с последовањем, Требник и Четворојеванђеље. Пет књига богослужбеног карактера штампаних у Црнојевићевој штампарији једине су српске инкунабуле.
Док су се на Балкану гасила последња средишта уметничке делатности међу Србима, ницала су нова у крајевима северно од Саве и Дунава. Непосредно пре доласка Турака на обале Саве и Дунава, на имањима Бранковића у равницама Баната и Срема, свакако су постојале цркве: деспот Ђурађ Бранковић је – негде око 1450. године – добио од папе Николе V одобрење да на подручју Угарске може подићи девет ћелија и манастирића. Деспотови синови, кћери и унуци упорно су настојали да одрже православље. Кћерка Кантакузина, удата за Улриха Цељског, имала је придворну цркву у Цељу или Вараждину, јер је била окружена православним свештеницима. Као сведочанство о њеном настојању остао је сачуван апостол преписан у Вараждину 1454. године са заставицом сачињеном од преплетених разнобојних кругова која припада целини књижевног украса из Моравске Србије. Када се слепи деспот Стефан Бранковић повукао у фурлански Београд, он је ту имао и цркву у којој је и сахрањен. Прелазећи у Срем, ова грана Бранковића носила је Стефанове мошти и 1486 их положила у цркву Св. Луке у Купинову, која је тада већ постојала или је тада подигнута. Око 1501, они су ту, на Обедској бари, сазидали од храстових балвана црквицу Благовештења. Међутим, готово све што су они изградили касније је било уништено или толико измењено да се о њиховом уметничком опредељењу може говорити само на основу две задужбине: цркве Св. Николе у Сланкамену и храма манастира Крушедола.
Настала пред крај XV века, јер се помиње 1501. година, црква Св. Николе у Сланкамену је равна размерама Раванице: ова величина сведочи о угледу и богатству ктитора, каквих једва да је могло бити ван најужег круга најистакнутијих великаша у Угарској. Развијени моравски триконхоси са четири ступца која су носила кубе и с припратом условили су план и схватање простора сланкаменачке цркве. Прошла су, међутим, времена кићености фасада, нестале су особине стила који је владао црквеним градитељством у првој половини XV века. Грађена ломљеним каменом с ретком употребом опеке – и то око отвора – црква је добила готички профилисане једноставне портале и уске, високе и полукружно завршене прозоре. Једва се може навести неки пример из сликарства насталог крајем XV или на почетку XVI века који би говорио о уметничким схватањима српских ктитора у јужној Угарској. У црквама су се употребљавале иконе и утвари пренесене из Србије, премда су стваране и нове које се нису удаљиле од првобитног стила. У оштећеној фресци на зиду цркве Св. Николе у Сланкамену, на којој су приказана три јерарха, осећа се да су још увек живи типови светитеља какви су сликани у Каленићу. Она довољно казује о осиромашењима и прилагођавањима које је претрпела моравска црква приликом преношења у Срем.
Још више се удаљила од моравског плана Богородичина црква из манастира Крушедола. Подигли су је – између 1509 и 1514. године – чланови породице деспота Стефана Бранковића: жена Ангелина и син Максим, који је био београдски митрополит. Она представља тип развијеног триконхоса, али је апсида врло дубока и скоро да има ширину брода, док су источни и западни травеј у наосу веома скраћени. Црква је заједно са правоугаоном припратом била исте величине као и црква у Сланкамену. У украсним заставицама и иницијалима из јеванђеља владике Максима Бранковића заступљени су преплети и стилизовани цветни орнаменти у склоповима какви су се раније сретали у књигама из доба Деспотовине. На најлепшој сликарској целини читавог овог сумрачног времена, насталој у другој деценији XVI века, на девет икона крушедолског иконостаса Деисиса, садржан је програм какав је уведен на српске иконостасе у доба самосталности и какав се налазио и на иконостасу Саборне цркве у Београду. Стилизација фигура је сродна критским иконописцима XV и XVI века: прихватили су је уметници на Светој Гори и са влашког двора Неагоја Басарабе.
Историјски извори сачували су успомене о придворним и другим црквама српске властеле после повлачења на север, саграђеним већином од дрвета или каквог другог трошног материјала, због чега су ретко кад преживеле своје време. Уз име Владислава Херцеговића, сина херцега Стефана, помиње се 1514. године црква Св. Богородице у доњем Потисју поред манастира Успења Богородице; један игуман манастира Ходоша, чији се настанак везује за властеоску породицу Јакшића, забележен је 1523; у манастиру Јаску већ је 1522 преписана једна књига; извори потврђују да су Срби имали цркве у Коморану (помени из 1511 и 1518. године) и Српском Ковину (од друге половине XV века) у Мађарској, као и у Ланкерку (пре 1506) и Сасварошу (после 1512) у ердељском средњем Поморишју.
Иако је српски народ, доспевши на тло Угарске, знатним средствима прегао да настави ону уметност чије је токове прекинула турска најезда, није више било уметничких подстицаја из ранијих византијских средишта, нити уметника који би изразили ове идеје. Прилагодивши се новој средини и не уносећи битне стваралачке новине, крећући се у задатом кругу понављања, на ономе што су установили последњи чланови из родова српске властеле на подручјима северно од Саве и Дунава, почивала је потоња српска уметност под Турцима.
Будући да су на угарском двору изгубили осећај за реалност и за стварни однос снага између Угарске и Турске, те су одуговлачили са обновом формалног мировног уговора који је био склопљен у мају 1519, млади султан Сулејман – коме ће касније на Западу придодати одређење величанствени, док ће га турски извори звати законодавац – предузео је поход средином маја 1521, па је Шабац пао у турске руке 10. јула 1521, док су се браниоци Београда предали 29. августа 1521. године: султан је браниоце ослободио, што је био и услов за предају града, док је становништво града – које су највећим делом чинили Срби – преселио у околину Цариграда, у којем је у Београд-махали, Београд-шуми и једној цркви столећима остао траг тога пресељења. Обновљена утврђења Београда показивала су да је град који је до недавно био одбрамбено упориште Угарске постао полазна тачка за продоре у Угарску.
Централна битка овог ратовања одиграла се јужно од Мохача: 29. августа 1526. године: битка се за кратко време претворила у мегдане малих група и појединаца, да би се окончала покољем угарских ратника, јер је на бојном пољу остала скоро сва пешадија и велики део оклопљених коњаника, док се главнина лаке коњице и племићке војске сачувала. По сведочанству једног учесника битке, Радич Божич и Павле Бакић, који су тада били заповедници „насадиста“ препоручивали су други вид битке, одбрану у импровизованом утврђењу од кола, али је угарско заповедништво одбило да прихвати те предлоге. Султан је 12. септембра 1526. године ушао у Будим. Наименован за српског деспота 20. септембра 1537, што је било краљевско признање за бројне подвиге на бојном пољу, Павле Бакић није стигао да прими вест о наименовању: у судару са далеко надмоћнијим турским одредом код Горјана у близини Ђакова, погинуо је 9. октобра 1537. године. Био је последњи српски деспот: његовом смрћу завршава се дуга историја српског деспотског достојанства у Угарској. Четири године доцније, у новом султановом походу, заузет је Будим и од Угарске је образован пашалук, па су се под турском влашћу нашли тада и они Срби који су тој власти скоро цело столеће измицали, јер је угарско краљевство доживело судбину Српске деспотовине чије је традиције чувало. Није опадао број Срба са угарске стране границе, нити је слабила њихова снага, нити се смањивао њихов утицај, али су – у скоро осам деценија српског деспотског достојанства у Угарској – носиоци деспотске титуле били све даље од својих узора: самосталних владалаца српске државе. Тако се деспотско достојанство придружило другим видовима памћења српске прошлости у ученим историјским делима и јуначкој народној песми.