Некако нам се осмех и нехотично појављује на лицу када се сетимо колико смо их само пута видели: ношени бујицом речи које једна другу престижу, обасјани пожаром упечатљивих слика које стварају пред нама, мање да би нас убедили а више да би сами пловили њиховом путањом. Увек занети и понекад смешно користољубиви, убеђени да је истина људске ситуације истоветна са истином коју обликује човекова мисао, сујетни у мери која их доводи до тога да се претерано и бескорисно замере, каткад снисходљиви толико да то постаје бескорисно, способни да прекораче сваки постављени циљ. Они нису само интелектуалци, јер су интелектуалци – попут толиких биљних и животињских врста – у епохалном међувремену изумрли, претворивши се у пропагандисте и кловнове. Они то нису, ма колико били смешни, зато што су они нешто друго – зато што су они корисни идиоти.
Суочени са њима, и не опазивши пожар који пламти у њиховим очима, банкари, адвокати и менаџери неће учинити ништа друго осим да незаинтересовано слегну раменима. Јер, ови необични примерци људске врсте сувише су компликовани да би били рекламни агенти. Политичари, међутим, представљају оне звери код којих је развијен њух који их доводи до корисних идиота. Јер, они знају за њихову употребну вредност: ниједан рекламни агент вам не може обавити неки политички посао тако успешно као корисни идиот. У одређеном периоду политичке игре реклама је сувише прозирна, њен циљ је лако уочљив, па је она отуд и неуверљива. Тада ступа на позорницу корисни идиот: он посеже за теоријским схватањима и историјским примерима, даје интелектуалну позадину огољеном политичком интересу и смешта га у шире контексте. Овај несумњиво ваљани појам сваке херменеутике овде се појављује као чудо, мистерија која испуњава сваку очигледност, машина која гута све: одједном се појављују – испреплетени до непрепознавања и у удруженим дејствима – најудаљенији односи, међусобни утицаји и прожимања, давнашњи и актуелни ауторитети, компромиси са савешћу. Сви ти елементи, и многи други, као да су невидљиво вођени неком тајном руком, јер су тако распоређени да замућује директни циљ политичког дејства, анестезирају слушаоца и припремају најшири маневарски простор.
Све то могу чинити и други, али корисни идиот томе даје две ствари које само он може дати. То су интелектуална димензија и необична појединост да он – макар на рубовима своје нагризене свести – верује у то што говори. Његова страст очитује, дакле, нешто изнад личне заинтересованости, она га преводи у естетско подручје егзистенције. Управо га то чини идиотом: он не учествује у интересу који промовише и он је, отуд, само усамљени појединац који је окружен интересним мноштвом. У средишту његовог положаја је интелектуална инверзија: док сви око њега виде само оно што је тренутно дејствено, он – кроз то и преко тога – види начело које ту дејственост чини могућом. Он је, дакле, у праву, али не у времену у којем се оглашава. Зато је идиот. Оглашавајући начело, упозоравајући на њега, он одвлачи пажњу са дејства, чини да оно буде далеко од очију управо у часу када се остварује. Зато је користан. Иако му се други могу смејати, истински политичар зна за његову ненадокнадиву – премда пролазну – вредност.
Понекад изгледа опаснији него што јесте: тада личи на тврдолинијаша. То је варка. Јер, тврдолинијаш има исти циљ као и умерењак, док корисни идиот – у часу када им помаже – нема тај циљ пред очима. Његово егзистенцијално разбуђивање, као окаснели излазак из самоскривљене незрелости, везано је, међутим, за препознавање тог циља, јер свест да је идиот постаје му све неподношљивија, нагриза свако самопоштовање. Тако се тврђава његовог интегритета претвара у зиданицу на песку. Управо га закаснело буђење свести о себи неповратно поружњава. Јер, час када одлучи да напусти тај тако глупи положај у којем се нашао истински је кобан: тражећи надокнаде за своје учешће, надокнаде које су мале, али му их упркос томе тешко дају, он признаје како је одувек био невероватно јефтин, због чега су му се чудили. И тако прави своју пресудну грешку: приклања се употреби, што га заувек одваја од било какве користи. Шта је требало да учини? Да у јасној свести остане идиот, да истраје као идиот: можда би такав остао заувек, али увек је могуће да се силе тако распореде да идиот у једном тренутку буде реални израз њиховог дејства.
Моралистички фрагменти, 2007.