На друштвеним мрежама, у телевизијским емисијама и у новинама развила се огромна кампања против моје личности, са циљем урушавања мог достојанства, професионалних способности, јавног положаја, карактерних својстава. То је лажљива кампања препуна личних увреда лишених икаквог основа. Она је налик на јавни линч и ментално разбојништво, које изводе најчешће маскирана лица чије је идеолошко порекло препознатљиво. Све су то грла напојена са познатих појилишта. Има и хероја сопствених представа, јунака неостварених тежњи, ресантиманом гоњених литерата чији геније није опажен, али који не налазе утехе у чињеници да је Шилер умро сиромашан, а Хелдерлин непрепознат. Као да немају времена да чекају на неминовну славу, која долази споро, док њихова жеђ за њом неотклоњиво расте из часа у час. Сви су здружени у хајци, претичу се међусобно, сарађују упркос тобожњем непријатељству, на вашару изветрелих или заруменелих таштина. И слуте: можда је то тај сањани час у којем откривени непријатељ води њиховом толико жуђеном ускакању у видљивост? Не сећају се онога што је било, не занима их оно што долази, све су то мученици неподношљивог сада.
У тој какофонији гласова јавности промиче неспорно сазнање о томе да је њихова мета човек систематски праћен на улици, у кафанама, на јавним местима, па је то потом приказивано на телевизији, да се није на томе стало, већ је прислушкиван, па је то емитовано на интернету. Човек је предмет режимске и полицијске „обраде”. Ни околност да је неовлашћено и безразложно сниман и, штавише, прислушкиван, није могла изазвати никакву реакцију нити протест у јавности. Нико није узнемирен због таквог кршења основног права на приватност. Нико не поставља питање о томе колико је циљ такве акције општије врсте, јер је ситуиран у заплашивање других људи, ширење страха и нелагодности, политичко неутралисање противника полицијским средствима.
Уместо тога, у име подршке студентском покрету, одвија се бесомучно вређање моје личности на друштвеним мрежама. За разлику од мене, који сам од првог дана безинтересно подржао студентски покрет, моји опадачи показују страст неофита: у очекивању плена за који мисле да је близу, они кидају све за шта мисле да им може сметати. У мом случају, то је лишено основа, јер – као што сам изјавио у интервјуу на КТВ телевизији 17. септембра 2026. године – остајем у опозицији и после избора, без обзира на то ко победи.
И док се подразумевају увреде, карикирања и исмејавања, као типични знаци лакејског погледа на свет, основна негација почива на настојању да се утврди моја „недоследност” у промени односа према студентском покрету. Тако нешто је нагласио непријатељски чланак на ТВ Нова. Тако ствари обликују и други прозападни медији. У вези са тим, указујем на следеће чињенице. Од почетка протеста тврдио сам да немам личних амбиција. То сам доказао одбијањем да учествујем на скорашњим изборима у било ком облику и на било којој листи.
У својој књизи Манекени лажи доказао сам да су моје одстрањивање јавно најавили Драган Ђилас, Бојан Пајтић и Александар Вучић. Они су то најавили у јесен 2025. године. У интервјуу КТВ телевизији казао сам да је некадашњи председник покрајинске владе у име студентског протеста најавио моје уклањање још у октобру 2025. године и да је 14. септембра 2026. године са задовољством утврдио да се то догодило. Мој исказ је изазвао општу медијску хистерију. Окидач је повучен. Режимски медији су ту чињеницу претварали у тврђење да он води студентски покрет у име немачког политичког чиноца. Прозападни медији су се определили за друкчију тактику. Они нису могли да оспоре чињенице које сам поменуо. Али, нагласили су моје мотиве кроз тврђење да сам то саопштио тек када сам сазнао да сам уклоњен са студентске листе. Подударајући се у тој ствари са режимским медијима, сваки са својих разлога, они иронично наглашавају да сам касно прогледао и препознао утицај немачких и регионалних медија: тек у часу објаве студентске листе на којој ме нема. Тако стварају утисак о личној озлојеђености која треба да потисне сазнање о истинитости мојих исказа. То је ноторна техника лагања. На делу је класична лаж: усидрена у лажном датирању тренутка у којем су се појавиле моје тврдње. Јер, моја књига је – са свим подацима о свим актерима – објављена знатно пре студентске листе. Када лаже – упозоравао је Корнеј – човек треба добро да памти. Као организоване машине лагања, медији не морају ништа чинити у том смислу: човека кога су јуче вређали, данас могу славити. И обрнуто: ко се још сећа шта је било јуче?
Нисам, дакле, јавно саопштио податке о онима који су тражили моје уклањање са листе тек пошто се листа појавила. Учинио сам то знатно пре у писаном облику: у усменом облику ту чињеницу сам понављао више пута. Из овог маленог примера видимо како фукционише затворени систем односа наизглед сукобљених политичких учесника. Оптужујући немачки утицај за састав студентске листе, режимски медији скривају да саветник српског председника јесте човек кога плаћа немачка влада већ 13 година. Тако се скрива једноставно питање: да ли тај човек, Хескенс, у међувремену одликован, обавља свој посао у складу са интересима немачке владе од које прима новац и налоге или интересима средине (колоније) у којој ради? Шта показује историја колонијалних односа? Видевши немачки утицај код некадашњег покрајинског председника владе, режимски медији га не виде код садашњег председника државе. На оба краја нашег политичког ланца налазе се, дакле, западни (немачки) чиниоци. Отуд су и Пајтић и Вучић тврдили да ћу бити уклоњен: то су заправо тражили њихови заједнички налогодавци.
У антирежимским медијима, као моја недоследност поменуто је да не поштујем сопствену реч да студентима стојим на располагању. У Речнику српског језика „стављати се на располагање (некоме)” значи „бити спреман на услугу, помоћ некоме”. Учествовао сам у једноипогодишњој подршци студентском покрету. На молбу студената, говорио сам на трибинама Медицинског, Електротехничког, Филолошког, Филозофског и Правног факултета, Факултета организационих наука и Факултета политичких наука у Београду, као и Педагошког факултета у Сомбору. На више пута поновљене молбе студената говорио сам на Видовданском скупу у Београду 2025. године. Истрпео сам разнострану одмазду режима због својих директних и отворених ставова у прилог студентском покрету. Никада нисам тражио да будем на студентској листи. Више пута сам јавно говорио да не желим никакву функцију ни положај, нити да будем посланик или министар. Никада нисам обећао да ћу пристати да будем на студентској листи. То сам понављао у бројним усменим и писаним казивањима. Тражене, а не нуђене, биле су моје услуге и помоћ студентском протесту.
Кад кажете да се неком стављате на располагање, то не значи да он може чинити са вама шта хоће, већ да нема никаквих обавеза према вама. Чините му услугу или пружате помоћ који га не обавезују ни на шта: то је поклон. Отуд ми ништа не дугује студентски покрет. Он, дакле, има слободну вољу да предложи шта год хоће. Али, то такође значи да задржавам своју слободну вољу да одлучујем у свим ситуацијама. Отуд ништа не дугујем студентском покрету. Не може његова слободна воља да поништи моју, јер нисам предмет него човек. Отуд остајем при ставу да се нећу изјашњавати о томе да ли подржавам студентски покрет. Из тога да се не изјашњавам не следи ни да га подржавам ни да га не подржавам. Овај став је условљен беспримерном кампањом која се води против мене: и са режимске и са антирежимске стране. Шта год да кажем, могло би се употребити у смислу да хоћу нешто да постигнем у односу на тај покрет.
Остајем при ставу да нећу учествовати у било каквим активностима у вези са предизборном кампањом. Јер, и даље сматрам да успех студентског покрета у тој кампањи треба да донесу лица која се налазе на изборној листи. Потпуно је ненормално очекивати да лица која не представљају студентску листу треба да придобију грађане за избор лица која су на листи. Поуздан знак поремећених околности је да се овакво размишљање намеће као норма општег мишљења које се пропагандно распростире на друштвеним мрежама. У том случају, ко би био јемац изговорених тврђења, обећања, речи и обавеза? Како неко ко ни о чему не одлучује може да обећа и гарантује шта ће радити онај који одлучује?
Ослоњени на дуготрајну режимску кампању против мене, многи из пропагандног погона мојих антирежимских прогонитеља, као по задатку, износе судове о мојој личности, па гатају о увређености, уображености, сујети, нарцизму, хипертрофији личног ја. Ова сагласност са режимским обезвређивањима моје личности, као сагласност у детаљима, открива да су и једна и друга страна лишене аргумената. Јер, употреба аргумента ad hominem по правилу представља поуздан показатељ да други аргументи нису на располагању. И када бих хтео, не могу узвратити на исти начин особама чије је ја давно изгубљено у мутним подручјима безличности. Онима који немају своје ја, па га нису могли посведочити у судару са аветима општег мишљења, тог заклетог непријатеља слободе, сама свест о постојању људског ја у неком човеку делује као хипертрофирана појава. Јер, та свест узнемирава њихово биће услед ништавила у њима самима.