Тек што сам био завршио први разред основне школе, у јесен 1969. године, преселили смо се у нови део града: у то време је – што сам сазнао много касније – секретар ЦК СК Србије била Латинка Перовић. Управо саграђена зграда чувала је у ходницима мирис свеже фарбе, којом су били премазани нетом малтерисани зидови, док су се – одмах до улазних врата – сјајили дрвени поштански сандучићи. Били су недовољно велики и део убачених новина увек је вирио из њих. Постојао је један дан у којем је готово свако сандуче било испуњено истим новинама: мало ко их је узимао, па је тај низ новина стајао данима, све док не би попадале на под и чекале да их чистачица смести на ђубриште. Увек сам, међутим, волео да читам те новине, које су се звале Комунист: карактерисало их је црвено заглавље, имале су мастан отисак црних слова на хартији, распростирале су снажан мирис штампарске боје. Текстови у њима откривали су не сасвим разумљиви свет сигнала и јавки, које су обично свршавале у оштрим политичким осудама људи које смо – као студенти – слушали на београдским књижевним и филозофским трибинама. Није било само занимљиво него и корисно што сам се у тим новинама срео са многим именима. То сам открио много касније.
Сав тај свет остао је на периферији наше свести: као конобари који су нас послуживали и које смо заборавили. Но, закорачивши недавно на Кнез Михаилову улицу, у прохладан и сунчан јесењи дан, сусрео сам се са девојком која поклања новине: Данас. Не делује логично – у ова тржишна времена – да се неке новине штампају да би биле поклоњене, али љубопитљивост нас често награђује: одједном је – као мађијом – оживео у мојој свести заборављени и давни свет. Створили су га једнолични и монохроми уводници и однекуд блиска одређења, која се међусобно дозивају као лозинке, док нарочито плени истоветан и директиван тон, као и имена људи које смо упознали у давним данима.
Волим – на своју невољу – да читам партијске билтене, па и билтене данашњег времена. Тако сам својевремено уочио – у Данасу од 27. октобра 2014. године – наслов: „Паланачка мисао Мила Ломпара”. Био је то извештај са манифестације „Дани Радомира Константиновића”. Она је – поводом трогодишњице пишчеве смрти – одржана у Суботици. У разговору нису само учествовали некадашњи чланови централних и покрајинских партијских комитета него је уводно излагање поднео сам секретар ЦК СК Србије: у временима када је Комунист излазио то би се звало – пленум посвећен критици моје паланачке мисли.
Чудно је како је држава увек уплетена у јавне послове везане за лик и дело Радомира Константиновића. Карактеристично је да његове присталице воле да држе у сенци ово сазнање, упркос сведочењима – попут оног које износи Предраг Палавестра – да је Константиновић „имао статус високог државног чиновника, сви текстови су најпре емитовани преко Трећег програма Радио-Београда и потом штампани у истоименом елитном часопису”, да би „са државним дотацијама, свих осам књига” било „објављено у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке”, па је „цео подухват Биће и језик награђен… највишим државним наградама”. Тако нешто никад није задесило Божидара Кнежевића, Ксенију Атанасијевић, Исидору Секулић, Аницу Савић-Ребац, Николу Милошевића.
Као да је присуство државних установа потпора сваке афирмације Радомира Константиновића и у нашим данима. Тако – пише Данас од 27. октобра 2014. године – манифестација „Дани Радомира Константиновића”, која се одржава у Суботици, „ужива подршку покрајинских власти и институција, и одређеног броја градова”. То су установе које почивају на државном буџету: све је – и у 2014. години – као у комунизму. Све се то догађа у свету капиталистичког предузетништва, у свету у којем се – по налозима Европске уније – укидају (републичке, покрајинске и градске) буџетске линије управљене ка бројним културним садржајима.
Ако погледамо носиоце ових активности – Службени гласник из Београда, Културни центар Београда, установе покрајинских и градских власти – осведочавамо се да није реч ни о каквим алтернативним групама са приватним новчаним средствима него су то буџетски издржаване установе које оличавају главну културну позорницу. Свака од њихових акција – и у финансијском и у медијском погледу – бива омогућена и унапређивана српском културном политиком. Има ту и нехотичне симболике: Константиновић поново долази у корак са влашћу. Свака разлика устројава понављање: отуд су – nota bene – Слободан Јовановић и Милош Црњански препуштени приватним задужбинама и фондовима. Они – као и у комунизму – никад нису предмет неке опште бриге.
Није згодно у овим новембарским данима 2018. године исписивати критички осврт на чланке објављене у дневном листу Данас. Јер, средишњи лист наше невладине интелигенције, као авангарда европске и натовске оријентације у нас, као Комунист нашег времена, налази се у извесном – готово породичном – сукобу са нашом влашћу. Но, имам – како је показало прво издање ове књига – сасвим негативан однос према нашој власти: на челу са председником Републике. Тај однос је дуготрајан, непрекинут и несравњиво више критички од односа који исказује Данас. Он је поготово такав када је реч о владајућој политици у односу на Косово и Метохију и НАТО, као садржајима који нису били предмет Данасове критичке пажње. Он је такав и када је реч о делу Радомира Константиновића, које представља место суштинске сагласности између Данаса и председника Републике: поред свих неспоразума између њих. Отуд се слободно могу осврнути на чланак у којем је Игор Мандић евоцирао наш јавни разговор на давнашњем Сајму књига у Београду. Ако уочимо начин на који је у Данасу – од 3–4 новембра 2018. године – рекламиран сам чланак, онда можемо помислити да је реч о позиву да кажем своје мишљење и опишем своја сећања на давнашњи сусрет.
Јер, карактеристично је да Данас рекламира сам чланак мојим именом: „Полемика са Милом Ломпаром”. Није, дакле, важан боравак у Београду познатог хрватског критичара, који описује своје сусрете са бројним саговорницима на много опширнији начин него разговор са мном, већ је насловом требало издвојити главну атракцију – архинепријатеља. Као да је стари загребачки и југословенски пријатељ, пошто је превио своје бројне ране попут Боланог Дојчина, похитао у помоћ својим београдским и југословенским истомишљеницима. Такво постављање ствари у складу је са вишегодишњом негативном кампањом коју Данас води против моје интелектуалне и политичке активности.
Но, упркос оваквим обезвређивањима моје личности, Данас је био у стању да ме позове да коментаришем настојања Хашког трибунала у криминализовању српске културне традиције, усредсређена на Његошево дело. Премда сам, вођен осећањем личног достојанства, одбио да комуницирам са новинарским апостолима титоистичке ортодоксије и западне (америчке) безначелности, њих то није зауставило: звали су ме и да коментаришем стање у Дверима. На делу је карактеристично аморални начин јавног понашања, који краси – како каже Георгије Федотов – „снобовска гадљивост у односу на морал, као према ниској, вулгарној особи која нешто чини на површини духа”.[1] Такво понашање је омогућено неусахлом потребом интелектуалца за појављивањем: као последњим доказом властитог постојања. Њој подлеже огромна већина интелектуалаца, похлепних на милиграм јавне пажње и неспособних да јавно истрају у својим уверењима, макар се лишили понеког микрофона који им је понуђен.
У таквим околностима, медији наводе човека да прихвати пређашња негативна означавања своје личности, као и самопроглашену неприкосновеност њиховог суда. На делу је наглашена аморалност која уништава јавни простор и спроводи самодискриминацију одабраних учесника у њему. Сама техника припада широко разапетој мрежи дејстава секуларног свештенства. Тако сам у среду 17. октобра 2017. године, на адресу Задужбине Милоша Црњанског, добио позив да учествујем у разговору који организује Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду: „SLUČAJ KONSTANTINOVIĆ: TEORIJSKA MISAO I DRUŠTVENI ANGAŽMAN – POVODOM KNJIGE RADIVOJA CVETIĆANINA KONSTANTINOVIĆ. HRONIKA”. Човек не може проценити чему би се више зачудио. На десет година од смрти Николе Милошевића, чије дело има еминентно филозофски и књижевнотеоријски карактер, чија јавна активност је почивала на доследној и вишедеценијској критици комунистичке неслободе и промоцији либералних идеја, чија универзитетска делатност је еманциповала нашу теоријску свест у бројним поколењима, Институт за филозофију организује разговор о Радомиру Константиновићу који је био деценијски апологета комунистичког једногласја, све до изричитог подупирања култа личности.
То је, дакле, избор који је направљен у духу владајућих сила нашег времена. То је ритам истинске власти нашег времена. То је Данас: као што је то и Политика. Књига једног новинара, некадашњег извршног секретара ЦК СК Србије који је – као времешни а несвршени студент – у Политици 1983. године описивао Црњанског и Слободана Јовановића као „књижевну десницу” – постаје релевантан (филозофски?) повод да се пише на адресу задужбине писца Сеоба. Најкарактеристичнији је потпис који доноси позивно писмо: „Organizacioni odbor”. Нема никаквог имена. На делу је класична ароганција невладине интелигенције: посвећеници секуларног култа удостојили су човека своје пажње, али су га – већ позивом – поставили у подређен положај.
Када се на овако обликовану неуљудност нисам ни осврнуо, добио сам 1. новембра 2017. године ново писмо: „Poštovani kolega Lompar, nadamo se da samo usled zauzetosti niste odgovorili na naš poziv za ušešće na okruglom stolu SLUČAJ KONSTANTINOVIĆ. Verujemo da će odgovor biti pozitivan, a bićemo zahvalni na bilo kakvom. U ime Organizacionog odbora Milivoj Bešlin Predrag Krstić.” Учињени су извесни уступци: постоји обраћање ономе коме се пише, постоје имена оних који пишу. Задржани су карактеристична ароганција и неуљудност, јер је дошло до нагађања о мојој заузетости као разлогу што нисам одговорио: није им пало на памет да им човек може не одговорити зато што их презире.
Упркос свему, одговорио сам 3. новембра 2017. године: „Поштована господо, Нисам одговорио на ваше прво писмо јер није било потписано, а немам обичај да се дописујем са непознатима. Нећу узети учешће на вашем скупу. С поштовањем, Мило Ломпар.” Не може се казати да етикеција није поштована, па су се ствари почеле поправљати већ 4. новембра 2017. године: „Poštovani kolega Lompar, Hvala na odgovoru i hvala što ste uzeli u razmatranje naš poziv, uvažavamo razloge i nadamo se da se vidimo drugom prilikom. Kolegijalni pozdrav, Milivoj Bešlin i Predrag Krstić.” И кад се поправљају, ствари у комуникацији са невладином интелигенцијом никад нису постављене као равноправне: они уважавају моје разлоге уместо да се макар извинe због своје неуљудности? Ко су уопште они, да би нешто уважавали или не уважавали?
Најлепше долази на крају: некадашњи саветник (Млађан Ђорђевић) некадашњег председника Србије и Демократске странке телефонски ми преноси молбу аутора књиге о Константиновићу да учествујем у разговору. Поново је на делу осведочена комбинација безобзирности и аморалности: човек који је у поменутој књизи устврдио како је Константиновић постао моја опсесија, моли ме – када одбијем учешће – да ипак учествујем у разговору. Ствар је комитетски непогрешиво постављена: ако се одазовем, онда признајем да ми је Константиновић – опсесија; а ако се не одазовем, као што нисам, онда Данас – 21. новембра 2017. године – може да објави како се налазим међу онима који „не желе да седе са неистомишљеницима”. Метод је проверен давних дана: ако учествујеш, признајеш да си крив (опсесиван); а ако не учествујеш, опет си крив (нетолерантан).
У таквом контексту појављује се одломак из Мандићеве књиге: он има облик сећања на наш јавни разговор. Као и свако сећање, оно је испуњено садржајима који се чине важним ономе ко се сећа. Сам разговор је сниман и у скраћеном облику – по мене неповољном – емитован на Радио Београду 2. Управо таква тенденциозност показује колико је неистинито Мандићево домишљање да је – приставши да учествује у јавном разговору – упао у унапред постављену замку. Будући да нисам имао никакву иницијативу за разговор са њим, замке није могло ни бити. Јер, београдски контекст је увек толико благонаклон према хрватским гостима да се они осећају сасвим одомаћени у њему: сплитски судија Жељко Боровчић Курир судио је реванш утакмицу финала фудбалског купа 1973. године у Београду – између Хајдука и Звезде – толико навијачки у корист „мајстора с мора” да се више не би могло ни у Сплиту. Београд је то – као и увек – разумео: зашто би сад било друкчије? Ако се томе дода Мандићево наметљиво и неукусно приказивање у централним медијима, а поготово ако се упореди са мојим цензурисаним изостајањем са тих истих медија, онда је унапред припремљено позитивно очекивање у односу на његову појаву у разговору. Он је био сасвим код куће: за разлику од мене, који сам на то навикао.
Мандић, дакле, приповедно измишља да би постао витез сопственог подвига. Но, његово домишљање о некој замци неопходно је као параван којим се прикрива потпуна садржинска неприпремљеност за озбиљан разговор. То је и сам осетио, јер је – пришавши ми после разговора – рекао: „Да сам знао да ће бити овако, ја бих се припремио.” Кад је неприпремљен, интелектуалац делује као лакрдијаш: упркос одобравајућем смеху који изазива, остаје у њему горчина коју настоји накнадно компензовати.
Неприпремљен, неозбиљан и неусредсређен, Мандић је посегао за карактеристично демагошким поступцима: вицевима, триковима, засмејавањима и увредама, па ми је у једном тренутку казао да сам „параноик”. Ова класична оптужба, као један од начина којим се минимализује ствар о којој се расправља, представља омиљено средство којим се расправа усмерава у рукавце вређања: ако кажете да човек који истовремено тврди да је Хрватска усташка држава и позива на сарадњу са њом испољава симптоме шизофреника ступили сте на тај пут. Како нисам био заинтересован да утврђујем Мандићево душевно стање, остао сам у подручју аргументације: човеку који брине о разлогу који га води у јавни разговор, сценски ефекти представљају споредну ствар. Тренутак у ком ефекат односи превагу над разлогом свакако припада циркусу, медијској (оплићалој) структури мозга и постмодерној ситуацији.
Од бројних аргумената којима сам поткрепио своје излагање, Мандић се сетио само два: примера о продаји хрватских цигарета у Србији и примера који описује упорност којом САНУ наставља да штампа Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Оба примера прецизно и неоповргљиво доказују моје тврђење о привилегизовању хрватских интереса у нас: и у економској и у културној сфери. Будући да није имао никаквих аргумената, Мандић је у разговору посегао за занемаривањем, док је у приповедању ускратио могућност да читалац разуме шта сам рекао.
Јер, шта значи захтев ЕУ да ровињска фабрика дувана не подлегне порезу који важи за чланице ЕУ? Зашто се тражи да она плаћа мањи порез у складу са ЦЕФТА споразумом који је Хрватска напустила у часу примања у ЕУ? То је очигледан пример фаворизовања хрватских интереса у облику арбитраже ЕУ и њеног занемаривања властитих прописа. О томе су писале – услед жалби фабрика дувана из Ниша и Врања – новине у нашој земљи. Зар овакво понашање ЕУ није еклатантан доказ о занемаривању европских вредности, као што су равноправност и законитост, у корист европских интереса, какав је фаворизовање Хрватске у постјугословенској конфигурацији? Тако се привилегизовање хрватских интереса појављује као унутрашња норма нашег понашања.
Суочен са мојим тврђењем да форсирање речника српскохрватског језика представља продужетак југословенске политичке оријентације у САНУ, која и у културној сфери потврђује фаворизовање хрватских интереса, Мандић је посегао за тврдњом да би ме због овог става у Загребу „носили на рукама”. У свом приповедању употребио је друге речи у истом смислу. Време које је протекло од нашег разговора потпуно га је демантовало: никада ме нико није у Загребу позитивно поменуо, већ су одатле – као и из Сплита и Сарајева – искључиво негативно, критички и увредљиво писали о мени. Моје мишљење није, дакле, прихватљиво за хрватску културну политику ни у једном њеном виду, можда и зато што јој Мандићева југословенска оријентација – и кад томе не тежи – посредно иде у корист: она обезбеђује простирање минималистичких средстава хрватске културне политике у постјугословенском простору.
Занимљиво је да Мандић није приповедао о мом описивању хрватске левице, коју је топло препоручивао, као оријентације која је – у речима Ивице Рачана: „најзад” – са одушевљењем дочекала НАТО-бомбардовање Србије. Није се сетио – иако смо о томе живо разговарали – ни примера како службени државни издавач у Србији, Службени гласник, штампа Соларову Теорију књижевности из које су избачени сви српски писци.Заборавио је моје мишљење да би – распадом Југославије – односи Срба и Хрвата требало да постану трећеразредни за српску културу. У првом степену, налазиле би се велике културе чија искуства и домете ваља усвајати а не опонашати. У другом степену, налазе се културе прикладне по величини, плодотворне по утицају и добронамерне у наступу. Ту сам предложио Чешку и Грчку: обе су у ЕУ, једна је католичка а друга православна, обе имају позитиван и благонаклон однос према српској историјској и културној егзистенцији. Све је, дакле, друкчије од Хрватске: језичка блискост не може бити опредељујући аргумент у једном свету у којем се сви служе енглеским језиком.
А ако би се требало окренути некој од земаља са којима постоје озбиљни историјски неспоразуми и учвршћени јавни ресантимани, онда би се – по мом мишљењу – требало окренути Бугарској. Сви бугарски историјски злочини у југоисточној Србији у оба светска рата мањег су негативног садржаја од геноцида над српским народом који је почињен у НДХ. Ако смо после геноцида могли живети 50 година са Хрватском у заједничкој држави и под влашћу једног Хрвата, да се све оконча прогоном Срба из Хрватске, зар то није било довољно? Зашто – уместо обнављања веза са хрватском културном политиком – не бисмо покушали да разумемо бугарску културу, чији средњи век нам је неупоредиво ближи, историјски и књижевно изузетно значајан, чија хорска музика представља узор и о чијем нововековљу знамо мало? (Уместо покушаја у том правцу, овогодишњи БЕМУС – у 2019. години – завршен је концертом хора ХРТ-а, премда је бугарска хорска музика светски цењена.) Све је то изветрило из Мандићевог сећања, али је остало у мом: таква су сећања, као и људи који се сећају. Нисам изговорио, па је питање остало да лебди у ваздуху: зашто увек долази Игор Мандић, а никад не долази неки бугарски књижевни критичар? Зашто нас нимало не занима румунска култура, која је изнедрила такве духове какви су Елијаде, Јонеско и Сиоран? Зашто је наша радозналост тако једнострана?
Мандић се, пак, сећа свог успеха код публике, потребан му је – мало стилизован и кривотворен – тај успех и у накнадном приповедању, сећа се да сам му „џентлменски” одговорио на пружену руку, што је тачно, али кривотвори моје тада изговорене речи. Тачно је да сам га назвао „мајстором с мора”, али тешко може бити тачно да сам му могао казати како има више полемичких утакмица у ногама од мене. Такву формулацију никад не употребљавам: потврђују то толики моји јавни и писани наступи. Да је написао да сам му рекао да има више искуства, то би било могуће, премда се не сећам таквог наставка своје реченице. Моја сугестија је била приватна, а не јавна: и тако би и остало да он сам није желео да ствар учини јавном.
Зашто је он фудбалски конотирао моје тврђење да је „мајстор с мора”? Свесно или несвесно, ситуирао га је у одредницу коју су носили фудбалери сплитског Хајдука: она делује као неко признање. Није нужно да буде тако. Јер, одредница има и културолошку конотацију чије значење има потпуно друкчији правац. У народној традицији, она означава латинског преваранта, у духу стиха: „Латини су старе варалице.” У амбијенталној традицији, није нужна религијска конотација, па одредница обележава медитеранског трик-вештака, који може бити и православац, вазда усмерен ка својој користи, свагда спреман да ускочи у повољну комбинацију: одредница обележава једну врсту животног ускока,како га описује Кашанин.
То је класичан медитерански хохштаплер, у којем се мешају шарм и лупештво, опсена за простоту и дубок егзистенцијални јал, таленат за бесплатан ручак и свирање у пожељне дипле, ведрина која окупља заблесавеле и поквареност која их води у пропаст: сами су је хтели. Читав тај разговор – и Мандићев накнадни запис о њему – показују колико је југословенски контекст Београда погодан за ова дејства. Као да Мандић није долазио на београдски сајам дуго после нашег разговора. Но, 2018. године је представио своју књигу у Центру за културну деконтаминацију. На правом месту: у туђој кући, код лажних домаћина, био је међу својима, тамо где му је место, као тужни трагалац за још једним измаштаним аплаузом. То је био – и остао – највиши домет титоистичког југословенства: Данас.
Непосредно пошто је са две победе елиминисала велики Ливерпул, Црвена звезда је изгубила у финалу Купа Маршала Тита од „мајстора с мора”: судио је сплитски судија, који је био некадашњи играч Хајдука, који је упозорен да суди „политичку утакмицу” и који је – у знак захвалности – добио плакету Хајдука за тај успех. Иначе је одлични сплитски тим успешно крманио у титоистичкој Југославији. Био је узорни представник медитеранског сналажења у свим локалним приликама, судијско-форумским, политичко-економским, неспортско-превртљивим, посебно на сопственом маленом стадиону: на којем се каменица која је погодила противничког играча одједном, у форумским лавиринтима, знала претварати у шишмиша. То ништа није променило на ствари. Јер, „мајстори с мора” – не стигавши никад ни до полуфинала Купа европских шампиона нити било ког европског финала – нису досегли у европском смислу ни загребачки Динамо, поготово не београдски Партизан. Црвена звезда је била у другој димензији од свих: њих су памтили због сусрета са њом, обрнуто се није догађало.
Слобода и истина, 2020.
[1] Георгије Петрович Федотов, Хришћанска трагедија и други текстови, превео Горан Дабетић, Бернар, Стари Бановци – Београд, 2018, 34.