Области Пећке патријаршије потпадале су постепено под управу Охридске архиепископије и то не својом вољом нити својим пристанком. Процес потпадања под власт Охридске цркве одвијао се оним темпом којим су српске области потпадале под турску власт. Тамо где није било турске власти нису охридски архиепископи могли проширити своју власт. Околност да се после смрти патријарха Арсенија II није могао изабрати нови патријарх, омогућила је да охридски архиепископ прошири своју црквену власт најпре на области Деспотовине и, затим, постепено и на области Босне и Херцеговине и Црне Горе, где је ова власт могла бити само привидна.[1] Тешки материјални намети, које је османска власт наметнула Пећкој патријаршији, могли су бити узрок што је после смрти патријарха Арсенија II (око 1463) дошло до механичког проширивања власти охридског архиепископа на преостале делове Пећке патријаршије.[2] Обнова Пећке патријаршије 1557. године, као један од најкрупнијих догађаја за време турске владавине у нашим крајевима, свакако је била условљена тадашњим политичким приликама. Турци су – одобравајући стварање Пећке патријаршије као самосталне верске организације – желели постићи боље односе са православном црквом на Балкану у часу када су се сукобљавали са католичком Европом. Над том одлуком се свакако распрострла моћна сенка великог везира Мехмед-паше Соколовића, који је окрунио низ исламизованих Словена који су се смењивали на положају великог везира. Тај је низ отпочео Ахмед-пашом Херцеговићем, односно Стефаном сином Херцега Косаче. Пореклом из Херцеговине, можда у детињству живећи уз рођака који је био милешевски монах, одабран данком у крви, примио је ислам у Цариграду, отпочео каријеру на султановом двору, водио турску војску у ратовима у Угарској (1552) и Персији (1554), постао члан везирског већа, потом велики везир (1565), да би то звање носио код три слутана пре него што је убијен у атентату (1579). У првим периодима турске власти једну од главних улога у војној и државној власти имали су потурчени Срби. Крајем XVI века, када је српска црква од патријарха Јована почела да води политику ослањања на хришћанске силе, потиснут је српски утицај на Порти и главну улогу преузели су Арбанаси.
Остало је нејасно да ли је Мехмед-паша Соколовић и одлуку о обнови Пећке патријаршије – која се одвојила од Охридске архиепископије – донео вођен наклоношћу према свом рођаку Макарију Соколовићу који је дошао на њено чело. Она је обухватала територију од Коморана до Штипа, од реке Искре у Бугарској до Купе у Хрватској. Територијална распрострањеност Пећке патријаршије одразила се и у титулатури патријарха Макарија, који се први од пећких патријараха називао и патријархом Бугара. Од тада назив ʼБугариʼ улази стално у титулатуру пећких патријараха све до укидања Пећке патријаршије 1766. године.[3] Од обнављања Пећке патријаршије почиње да се у свести нашег народа ствара појам тзв. ”српске вере”. Тада су настали услов за изразитије везивање појмова српска вера, српски закон и српска националност: „српска вера” означава српску народност, а „српски закон” српско православље.[4] Турске повластице су признавале патријарха за предводника, старешину црквених и световних представника у чији се избор Турци нису мешали. Али, убрзо по обнављању, Пећка патријаршија је претрпела знатан удар: непосредно по доласку на престо султана Селима II, 1566. године, дошло је до присилне продаје једног броја манастира и цркава. О томе је оставио запис италијански путописац Марк-Антонио Пигафета који се – 1568. године – на повратку из Цариграда у Беч, поново задржао да разгледа Београд: „Због тога што хоће да подигне безистан и друге грађевине, Мехмед-паша је у овоме граду наредио да се поруше три цркве рашких хришћана и јеврејска синагога. Он те богомоље није разрушио ради своје градње колико да се у њима не би вршили обреди. То су ми причале, плачући, неке сироте жене, које су ми се пожалиле и на друге турске зулуме.“
У извесној вези са војним фортификацијама били су стари камени мостови, које су Турци градили да би премостили реке или дубодолине. Тако су настали монументални мост на Дрини у Вишеграду, стари мост у Мостару или Арсланагића мост на Требишњици код Требиња. Вредна пажње је Касапчићева ћуприја на Ђетињи у Ужицу (1627); својим димензијама и множином лучних отвора издвајају се Терзијски и Табачки мост код Ђаковице, док се монументалношћу одликује Војиновића мост у Вучитрну и мост у селу Будисавцима код Пећи.
Џамије, као најтипичнији и најрепрезентативнији представник монументалног исламског градитељства, уклапају се у преовлађујуће токове исламске уметности у Османском царству. У турској сакралној архитектури једно време је преовлађивао стари брусански стил, који је свој врхунац достигао градњом Зелене џамије у Бруси (1421), па је у Македонији саграђено неколико џамија у овом стилу: Султан-Муратова (1436) и Исак-бегова (1438) у Скопљу. Када су Турци овладали српском државом, у њиховом градитељству настајали су објекти у новом, такозваном раноцариградском стилу, у којем доминира тип џамије са издуженим главним молитвеним простором испод двеју једнаких купола или, пак, испод куполе и полукуполе са бочним просторима и улазним поткуполним тремом. Овом стилу припада џамија Мехмеда II Освајача у Приштини (1461) и џамија-задужбина Бали-бега у Нишу (1523).
Средином XVI века саграђена је знаменита Алтин-алем џамија у Новом Пазару, у којој је примењена ретка концепција трема са две куполе. Највећи број џамија у Србији припада такозваном класичном стилу османске неимарске уметности: племените пропорције, наглашен вертикализам, елеганција и виткост облика, изражајност пластичних и сликаних декорација основне су карактеристике овог стилског схватања. Таква је Синан-пашина џамија у Призрену, саграђена 1615. године од материјала манастира Светих арханђела – задужбине цара Душана. Висока и пространа купола пречника 14,50 метара чини главну конструкциону вредност грађевине. Монументална је и Хадум-џамија у Ђаковици (1594). Нешто скромније архитектуре су џамије настале средином XVI века: Мехмед-пашина у Призрену, Бајракли-џамија у Пећи и Коџа Синан-пашина џамија у Качанику. Премда доста у облицима измењена, овом стилу припада и Бајракли-џамија у Београду.
Грађевина квадратне или полигоналне основе, која се истиче складношћу и конструкционом једноставношћу, јесте маузолеј: познат под именом турбе. Својеврстан тип турбета представља она грађевина која има четири стуба што – попут балдахина – носе кружну или полугоналну куполу. Необично значајну групу споменика исламског градитељства представљају хамами. То су јавна купатила: грађевине настале на основу верских прописа који су захтевали често умивање и купање. Хамами су објекти арапског порекла, настали делимично по угледу на римске терме: од Арапа су их преузели Селџуци, а од њих Османлије. Деле се на тврђавске, који су служили за војну посаду и становништво подграђа; варошке, који су настали за потребе грађанства; лековито-бањске, такозване каплиџе, који су подизани крај природних, минерално-лековитих извора. Истакнуту улогу имале су грађевине са утилитарном функцијом, као што су каравансараји и ханови. Каравансараји су били добротворна здања у којима су путници бесплатно коначили; грађени су каменом и опеком; покривени ћерамидом или оловним лимом. У Београду је 1577. године Мехмед-паша Соколовић саградио велики каравансарај који је – по речима путописца Евлије Челебије – имао 60 просторија и био као тврђава. За разлику од каравансараја, у хану су путници плаћали спавање, храну и огрев, као и смештај и исхрану коња. Чесме и шадрвани, као главни објекту џамија, који служе за умивање верника пред молитву, по архитектури су једноставни, али су вештим коришћењем текуће воде стварали сугестију поетичне живости и сликовитости.
Исламска ликовна уметност имала је готово искључиву декоративну функцију, којој је била страна свака тематско-иконографска садржина са представом људског бића. Усвајали су апстрактне форме арабеске са флоралним и геометријским мотивима у различитим варијацијама; главни мотив био је сталактитни украс, који је комбинација призматичних и пирамидалних тела: тако се формира геометријски рељефни орнамент у виду арабеске у простору. Поред камена, дрво се најчешће употребљава за декорисање у архитектури. Неупоредиво најзначајнију уметничку целину представља сликарство које се налази на унутрашњим зидним површинама Синан-пашине џамије у Призрену. Најстарији слој ових декорација настао је 1628. године: изведен је у калоти куполе јарким тоновима зелене, црвене и жуте боје. Шест деценија касније ово сликарство је ретужирано, да би 1684. године било прекривено трећим шареним слојем, рађеним у духу левантинског барока. У оквиру минијатурног сликарства, калиграфија и епиграфика су уметничке дисциплине које су биле веома неговане у турско доба. Уметничка обрада метала, посебно племенитих, била је веома развијена, док су производи кујунџијског заната били врло цењени и надалеко чувени. У уметничкој обради метала коришћене су следеће технике: гравирање, искуцавање, филигран и инкрустација; главни метали су били: челик, бакар, бронза, сребро и злато.
Исламска култура имала је интернационални карактер: стварана је на арапском, персијском и турском, који представљају њене класичне језике. На тим језицима писали су многи људи нашег порекла: у њиховим делима се – без обзира на језик – могу препознати многе особине крајева из којих су потекли. Наши потурчени сународници писали су и на нашем језику, употребљавајући два писма: арапско и домаћу ћирилицу. Књижевност писана арапским писмом на другим језицима назива се алхамијадо књижевност, па је таква и књижевност писана арапским писмом на српском подручју. То је интернационални феномен, јер свуда где су владали Арапи или Турци стварала се и таква књижевност: на шпанском или индијским језицима. Турски утицај је добио широке размере у српском језику, јер су наши преци прихватили многе турске речи, као и речи арапског, персијског и грчког порекла које су претходно ушле у турски. Све те речи називамо турцизмима.
У старим црквама у којима су обновљене слике у првој половини XVI века углавном су поштовани некадашњи распоред и стара иконографска решења. То је последица традиционалног односа који су имали сликари византијског уметничког круга према делима која су потицала из старина. У време обнове Пећке патријаршије, када је целокупни духовни живот показивао тежње да чува средњовековне немањићке традиције, појединачне сликарске композиције понављале су дословце иконографске шеме у којима су одлучујућу улогу имали ктитори из редова највиших црквених великодостојника. Мада малобројни, ктиторски портрети су занимљиви због разноликости, јер на њима срећемо читаву галерију ликова из разних сталежа тадашњег друштва: патријарси и митрополити, игумани и монаси, спахије-хришћани, племенски кнезови, занатлије. Све куполе тематски су истоветно решене: у калоти је лик Христа Пантократора, испод њега је небеска литургија, следећи ред или два заузимају пророци, на пандатифима су јеванђелисти.
У великим манастирским црквама важно место у првој зони добијају домаћи светитељи, сликају се канонизовани владари из династије Немањића, српски архиепископи и патријарси, балкански пустињаци (Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандопорски, Јован Рилски, Прохор Пчињски). Међу стојећим фигурама су најбројнији свети ратници: свети Георгије, Димитрије, Теодор Тирон, Теодор Стратилат. Насликани су у пуној војној опреми, наоружани копљима, сабљама, луковима и стрелама, док им са стране висе штитови и тоболци за стреле: наглашена су њихова војничка обележја, док су им заслуке као мученика за хришћанску веру стављене у други план. Пећка патријаршија се трудила да одржи сећање на некадашњу самосталност, јер је у том сећању видела средство у борби против исламизације нашег народа. Она је посебно неговала немањићке традиције, па су најомиљенији и најчешће сликани Свети Сава и Стефан Немања. Њихови ликови срећу се обавезно у свакој цркви после 1557. године у некадашњим централним областима српске државе, у долини Ибра, на Косову и Метохији, премда су врло чести и у периферним подручјима Пећке патријаршије.
Премда ни обнова Пећке патријаршије 1557. године није донела оживљавање штампарског рада, ипак је изазвала известан полет у књижевном и уметничком стварању. У другој половини XVI столећа на њој је радио дечански живописац Лонгин, који је написао и Акатист првомученику Стефану, песнички састав написан у најбољим традицијама византијске и српске химнографије. Неки Лонгину приписују и Акатист светом Сави, који је настао – по свој прилици – у Милешеви, пре 1594. Године, када су Турци спалили мошти Светог Саве. Дело је прожето снажним родољубивим осећањем: Сава је опеван као „светило што сву српску земљу просветли“.
Са обновом Пећке патријаршије, и догађаји из живота Стефана Дечанског постају омиљена тема у српском сликарству. Српски сликари тих времена укључују га у циклус Светог Николе: Стефан Дечански стоји уз Светог Николу. То сведочи о стално присутној легенди о чудотворном враћању вида Дечанском заслугом Светог Николе. Ни у једној манастирској цркви у другој половини XVI века не јавља се ни кнез Лазар, па тек у XVII веку – у времену патријарха Пајсија – настају његова три портрета. То је тако због настојања Пећке патријаршије да учврсти култ Немањића – што Лазар није био – будући да су легални наследници Немањића били пећки патријарси. Тако је поред лозе Немањића у Ораховици (1594), насликано у наосу Тројице пљеваљске (1595) осам стојећих фигура српских владара од Немање до Уроша. У сликарству се појављују и одређене посебности: у живопису Мораче, у наосу и припрати Тројице пљеваљске, уз јеванђелисту Марка приказан је орао, док је код Јована приказан лав, премда су уобичајени симболи јеванђелиста друкчији: анђео за Матеја, лав за Марка, во за Луку, орао за Јована. У црквама светог Ђорђа у Бањанима, у цркви светом Сави у Велимљу, у двема црквама око Призрена, у светом Ђорђу у Доњем Ораховцу, Богородица се слика како држи у рукама Мандалион – лик Христа на убрусу, за шта теолошки списи не дају никакво оправдање. Црква села Шишева код Скопља – из 1565. године – у циклусу Страдања чува једну ретку сцену на којој је приказано бичевање Христа. Насупрот уобичајеном приказивању Свете Тројице на престолу, постоји и ређи тип: Света Тројица са три лица. Ова интересантна представа, која подсећа на троглава источњачка божанства, последица је реалције на богумилску јерес, која је оспоравала пуну једнакост Оца, Сина и Светог Духа. Постоји и лик Христа Емануила са крилима, што је у ствари тежња сликара да у лику Христа сажме два иконографска типа – Емануила и Анђела великог света, који су се често заједно налазили на сводовима црквица. У Богородици Љевишкој су сликани и антички филозофи Платон и Плутарх, као и у манастиру Морача и манастиру Арханђела у Кућевишту, те Питагора у једној грачаничкој икони из XVI века. Ако је у зидно сликарство под Турцима продро мотив Покрова посредно преко руских икона, неке друге уобичајене теме унели су са Свете Горе грчки сликари који су радили по нашим манастирима. То се пре свега односи на три композиције из наоса Хопова: Уздизање часног крста, Прослављање икона и Покољ витлејемске деце, који је несумњиво најзанимљивија фреска, будући да опонаша истоимену композицију из Лавре са Атоса. Услови ропства под турском влашћу, губитак политичке слободе и привредна неразвијеност пратили су нарастајући и изразити традиционализам духовног живота друге половине XVI и почетком XVII века, па је стари отпор према западњачким утицајима био појачан: све до дубоко у XVIII век у сликарству на територији Пећке патријаршије готово да нема туђинских утицаја.[5]
[1] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 307.
[2] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 304.
[3] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 319.
[4] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, 325.
[5] Сретен Петковић, Зидно сликарство Пећке патријаршије 1557–1614.