Околност да је српски народ живео у различитим условима, јер је живео под различитим царствима, у извесном степену је условила разлагање колективне свести и снажење регионалне свести. Временом су разлике постале такве да су створиле свест одговарајућу регионалној ситуацији. То је у XX веку попримило драстичне облике. У нашим данима се чини да једна од најважнијих страна историје српског народа помало нестаје из нашег видокруга. Реч је о црногорској теми у српској историји. По утицајем једног режима који је имао отворено антисрпски карактер, под дејством стрепње услед референдума који је на фалсификаторски начин одвојио Црну Гору од Србије, формира се једна свест у нас да је најбоље о тој ствари не говорити или је некако дубоко потиснути, као да је никада није ни било. А црногорска тема је једна од великих тема српске историје. Јер, Црна Гора је обликована, настала и формирана као класична српска земља. То није нешто што се може прескочити уз сву нелагоду коју таква тврдња у данашње време може изазвати.
У политичком смислу, црногорске владике су биле у граничном подручју православља. То је још Свети Сава препознао. Цетињски владика постаје репрезентант средњовековне егзистенције Срба унутар тих кршевитих и приморских предела. И црногорске владике су то знале. У Приморју је била врло јака католичка црква. Имала је јак прозелитски утицај. Тако су постојали Змајевићи, који су се спустили из Катунске нахије, па се покатоличили и донели борбени витализам и неукротиву енергију којима су рушили све пред собом. Такав је био надбискуп барски Андрија Змајевић, ватрени католички надбискуп који је иначе себе називао примас српски: не, дакле, црногорски, него − српски. Његова преписка са владиком Данилом, на почетку XVIII века, пуна притајене полемике, њихови спорови, као да наговештавају прикривену, делатворну и неугаслу драму наше историје. У разгранатој преписци владике Данила, што је врло важно, постоје искази у којима се он обраћа својим поданицима на начин да их назива заточницима Косова и позива да следе пример Обилића. Владика Данило Петровић Његош је врло прецизно у идентитету својих поданика препознао оне елементе који конституишу интегралну српску свест.
Црногорске владике у Цетињском манастиру морале су да се паралелно боре са скадарским везиром који је турчио православне и са католичком администрацијом и надбискупима који су их католичили. Као људи са границе, са обода српских крајина, упориште су тражили тако што су гледали пут Русије. То је у Црној Гори нарочито распламсао владика Василије Петровић. Он је настојао да пробуди интересовање за Црну Гору у Русији и развио је русофилска расположења у Црној Гори. То је чинио на два начина. С једне стране, материјална помоћ из Русије стизала је у Црну Гору. С друге стране, велика православна земља у тешким и очајним данима изгледала је као једина утеха. Објавио је Историју Црне Горе у Москви. У лаври Александра Невског, у Санкт-Петербургу, поред гробова Саве Владиславића и Василија Јовановића Бркића, налази се његов гроб. На надгробној плочи пише да је он био владика Црне Горе, Скендерије и Приморја и још нешто: да је био егзарх патријаршиства сербског. Ни код католика ни код православних у данашњој Црној Гори није било у XVIII веку двоумљења када је реч о српском имену. Но, рука империје, сваке империје, остаје тешка. Владике су имале тешкоћа са Русијом. Петар I Петрoвић Његош, потоњи Свети Петар Цетињски, протеран је из Русије.
Овај најзнатнији од свих црногорских владика, чије световно име није уопште познато, рођен је 8. септембра 1748. године, да би са навршеном дванаестом годином био замонашен 1760. године.[1] Од тада је боравио у манастиру Стањевићи код владике Саве. Владика Василије га је повео са собом у Санкт-Петербург средином 1765. године, да употпуни образовање. Но, како је владика Василије убрзо умро, марта 1766, морао се јерођакон Петар вратити у Црну Гору већ у току месеца јула, не оставши у Русији ни пуну годину дана. Већ за време владе владике Саве, 24. јула 1775. године, архимандрит Петар Петровић је кренуо – на челу једне делегације – пут Русије, да би застао у Бечу, јер му руско посланство није дало путне исправе; није, штавише, успео да заинтересује ни аустријске водеће личности за судбину Црне Горе. У писму из Беча, које је – 26. августа 1775. године – упутио владици Сави пише да су „ова садашња путовања врло тешка”, да им нису дати пасоши, да је „све скупо”, да су се у Русији промениле прилике, јер је Орлов „изгубио ону своју првашњу моћ”, а на његово место дошао је Потемкин, и да се ни од аустријског двора не треба сада надати „никаквој ствари”.
Но, заједно са гувернадуром Јованом Радоњићем и сердаром Иваном Петровићем, архимандрит Петар Петровић је крајем 1777. године поново кренуо у Русију „због некијех народнијех потреба”. У Бечу их је примио гроф Кауниц. У Русији су боравили око пола године, не успевши да се сретну са царицом Катарином II, док су сусрети са кнезом Потемкином били неуспешни. У јануару 1779. године су се вратили у Беч „без икаквог успјеха у своме дјелу”. Разочарани неуспехом у Русији, прихватили су аустријске захтеве да се у политичком смислу приклоне Хабзбуршкој монархији. Премда је њихова замисао била нереална, она одсликава очајничко настојање да се Црна Гора веже за моћну државу, која би јој помогла у отпору Турцима, односно скадарским пашама Бушатлијама. Смрћу владике Саве (7. марта 1781. године) и владике Арсенија Пламенца (15. маја 1784. године) снажно је актуелизовано питање архимандритовог завладичења. Позван од стране архиепископа Мојсија Путника 11. и 19. августа 1784. године, поневши потврде гувернадура и сердара о избору за епископа, лако добивши од аустријског цара допуштење да га хиротонишу у Карловцима, Петар Петровић је ипак морао чекати на избор, јер је на путу поломио десну руку, па се вратио у Беч и лечио пуних шест месеци. Почетком октобра Мојсије Путник је позвао двојицу епископа, бачког Јосифа Јовановића Шакабенту и вршачког Вићентија Поповића, да са њим изврше посвећење. Дан пре саме хиротоније одржана је седница Синода, на којој је формално донета одлука о хиротонији, односно извршено наречење будућег епископа „Чернија Гори, Скендерији и Приморја”. И карловачки владика Јован Јовановић учествовао је у хиротонији. Она је извршена 13/24. октобра 1784. године у катедралном храму, односно саборној цркви Светог Николаја у Карловцима, док је у ранијим тврђењима записано да је то било у тзв. Доњој цркви Апостола Петра и Павла. Годину дана касније, Петар I је навео да је у свему учествовао и пакрачки епископ Павле Авакумовић, али у изворима о томе нема података.
Месец дана после посвећења у Карловцима, владика се писмом из Новог Сада од 26. новембра 1784. године обратио митрополиту петроградском и руском синоду, у коме је говорио о потреби црногорског света да добије школе, штампарију и „все што наука дат может”. У складу са традиционалним обичајима који су подразумевали да одлуку народа и митрополита потврде руски двор и Синод, дошло је до владикиног одласка у Русију 1785. године, са пасошем који му је издао руски посланик у Бечу, Штакелберг. Владикин боравак у Шклову, на имању генерала Симеона Зорића, на које је дошао у пратњи Франа Долчија, будно је пратио Софроније Марковић, који је био на положају у руском министарству спољних послова, и који је ширио неистину да православни владика црногорски хоће да уз помоћ латинског попа Долчија – који је и аустријски шпијун – Црну Гору преведе у католичку веру.
Вољом кнеза Потемкина до владикиног поклоњења царици није дошло, већ је владика, без правог објашњења, грубо, трећег дана по приспећу, под војном пратњом, протеран из Русије: било због руско-аустријског споразума из 1782. године о подели Османског царства, било због руског уверења да је владика сувише наклоњен аустријској политици. „Као Христа од Ирода до Пилата” – вели владика Петар I – „тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање к већему мом опскрбљењу и поругању”. Упркос закаснелом позиву Катарине II да се врати, владика се зарекао да његова нога више неће крочити у Русију. И није хтео да се врати. Као личност импресиван, водивши и војску уверен да је у имену Божијем суд и правда, он је раздвајао личну увређеност од политичке опредељености. Отуд је, умирући, рекао свом наследнику: „Држи се Русије.” Знао је да на тој страни може добити помоћ. И добијао је помоћ,
После присилног повратка из Русије боравио је око месец дана у Венецији у којој га је примила „висока пресвијетла и преузвишена господа млетачка”. Вративши се у Црну Гору, владика је одсад стално са народом: у почетку (1787‒1809) борави најчешће у манастиру „на Стањевиће”, да у преостатку своје владе махом буде у цетињском манастиру („на Цетиње”).
На руске примедбе поводом његовог завладичења у Аустрији, одговорио је да се јурисдикција Светог Синода руског не протеже на Црну Гору; упорно је правио планове за ослобођење и уједињење српског народа – и у потоњим годинама – који нису били увек усаглашени са споразумима Русије и Аустрије. Владао је поуком, примером, клетвом: „у мене изван пера и језика не имаде силе никакве за привести непокорне на послушаније”. Када не може да се лицем у лице нађе са својим саговорницима, владика Петар I им шаље писма, прогласе или „посланице”, док их је он увек и једино називао „књигама”. У тим „књигама” забележено је шта је он мислио и осећао, као и говорио и чинио у појединим историјским и свакодневним околностима; поред тога, какве су биле прилике и људи у земљи у којој је владао. То су садржаји који саме „књиге” чине историјским изворима, високе веродостојности и највеће вредности. Оне су текстови врхунске мудрости, животне и државничке, као и текстови аутентичне прозне уметности, у којој има трагова истинске поезије.
Премда је Махмуд-паша Бушатлија, скадарски везир, освојио Цетиње и порушио Цетињски манастир 23. јуна 1785. године, владика није клонуо духом него је – молбама, клетвама, саветима – ујединио црногорска племена и, прихвативши писмо аустријског цара (17. април 1788) и грамату руске царице (11. мај 1788), ушао у нове сукобе са Турцима. У бици на Мартинићима (2/13 – 11/22. јула 1796) „мала српска војска” Црногораца, Пипера и Бјелопавлића од 9.000 људи победила је три пута бројнију турску војску у којој су ратовали и Кучи, Братоножићи и део Васојевића. Нарасло народно самопоуздања искористио је владика да идеју јединства законски обликује на земаљском сабору на Цетињу (6/17. август 1796). Тада је, у присуству представника четири црногорске нахије, усвојена Стега која се сматра првим црногорским законским текстом. У бици око села Круса, у Љешанској нахији, у којој су се супротставили турској војсци која је бројала више од 30.000 људи, три пута малобројнији Црногорци извојевали су величанствену победу (8/19. септембар – 22. септембар/3. октобар 1796). Тријумф на Крусима прослављен је преношењем на врху копља одсечене главе скадарског везира кроз читаву Црну Гору, до зидина Цетињског манастира, истицањем задобијених трофеја и свечаном колоном формираном на Цетињу (28. септембар/9. октобар 1796). Ове битке су прекретне тачке у црногорској историји, јер су учиниле да свет почиње посматрати Црну Гору као посебност и целину, док је владика Петар I од њих почео да претвара своју земљу у организовану и на закону утемељену заједницу.
Непуне две године после доношења Стеге, донета је одлука на народној скупштини (19. мај 1798) да се у Русију упути емисар, архимандрит Стеван Вучетић, како би уручио цару Павлу писмо о уређењу земље и осигурао помоћ у остваривању овог наума. Будући да руски цар Александар I није показивао спремност да подржи уједињење Црне Горе и Боке которске, дошло је до владикине спремности да успостави сарадњу са Наполеоновом Француском. Када је – незадовољна таквим понашањем – руска влада одлучила да га ухапси и уклони из Црне Горе, она је упутила – 2. октобра 1803. године – грофа Марка Ивелића који је требало да осигура подршку главара за такву одлуку. Он је донео руску осуду владике, иза које је стао Александар I, јер се обратио само њима, док се руски Синод директно обратио владици, оптужујући га за злоупотребу руске материјалне помоћи. Но, лојалност главара и гувернадура Вука Радоњића потврдила је поверење које је уживао Петар I. Он је, пак, своју оданост Русији доказао уклањањем опата Фрање Долчија као кључног фактора у политици иначе неуспешног приближавања Црне Горе Француској. На народном збору, окупљеном око владике, на Цетињу 17/29. августа 1803. године, донето је нових седамнаест чланова Законика општег црногорског и брдског.
Његова брига ишла је каткад даље од црногорских страна, јер је имала општесрпски и православни карактер. Тако је у јануару 1804. године, у смутном времену и рђавим приликама, бринуо о највећој светињи манастира Дечани, о кивоту светог краља Стефана Дечанског, па је писао блиском рођаку, настојатељу манастира: „Него ми гледај да сачувате светога краља кивот са мошча, и све утвари церковни… Ако не можете сачувати ствари, а ви преко Васојевића и Куча и Пипера, донесите на Цетиње.”[2] Тако се препознавало да Цетиње није место нити град него трон. Даље јачање руског утицаја у Црној Гори, у духу поверења владици Петру I, видело се у слању 3.000 дуката као заостале материјалне помоћи и у упућивању Стефана Санковског – у марту 1805. године – као руског царског повереника, који се ангажовао у питању решавања црногорских граница. У заједничким војним акцијама са руском флотом, Црногорци су заузели у Боки которској све оне тачке које нису биле у аустријским рукама, укључив и ратовање на територији око Дубровника, у који су претходно ушли Французи, и који су Црногорци и бомбардовали гранатама. У настојању да споји Црну Гору и Боку которску, владика Петар I је сазвао у Доброти (29. октобра/10. новембра 1813) скупштину Црногораца и Бокеља на којој је усвојено мишљење да Бока которска и Црна Гора треба да сачињавају једну провинцију.
У часу када је – на основу мировног споразума од 30. маја 1814. године – Бока которска припала Аустрији, дошло је до великог разочарања у руску политику. У писму руском императору, Петар I је напоменуо како је изгубљена свака нада која је „од старине гајена према Русији”. У писму Италинском, руском посланику на Порти, владика Петар I је оптужио петроградски кабинет да је својом политиком довео Црну Гору и њега као владара до „крајње пропасти”. У таквим речима згуснуло се његово лично огорчење у свест о колективној немоћи.
Владика Петар I је увидео од коликог је значаја да се за ослобођење српског народа бори заједно са Карађорђевим устаницима, па је упутио Саву Пламенца српском вожду који је јављао како једино оружје „храбрих Сербов Черногорцев” и заједничко деловање може довести до успеха. Тако је Карађорђе упутио позив да се две војске састану на Тари. Његове победе над Турцима код Сјенице и Суводола довели су у прилику један број Црногораца, Васојевића и Брђана да се сретну са Србима из Србије. Када је морао да напусти Сјеницу, због пораза на Чегру 1809. године, Карађорђе је захвалио владици Петру I што је задржао Турке „од Скендеријске државе, Герцеговске”. Добри односи између владике Петра I Петровића Његоша и кнеза Милоша Обреновића, успостављени средином јула 1815. године, трајали су све док није убијен Карађорђе. Тај догађај је владика оценио као сурово „варварско злодејаније”.
Милошево схватање улоге Црне Горе у контексту националног ослобођења (1829) изазвало је прецизан одговор владике Петра I: „Што ми писат изволите да Црнагора едва, илити не може имат вот у србском народу, то мене ми се чини да то справедливо бит не може, будући да иако ова страна по пространству своему одвећ е мала, али по мјестному положенију, по храбрости народа и по својој независимости до сада е била одвеће важна, и јест ли не више, то не мање у Европи извјестна, кољко сама Србија. Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгубљења србскога царства, између свиех честицах србскога народа, една се е тољко Црнагора нашла, која е до данас удржала у цјелости глас, слободу и вјеру христијанску.” Можда је ова владикина тврдња најпрецизнији и најистинитији глас о осећању црногорске посебности унутар српског националног осећања. Јер, он црногорску посебност не изводи само из особина народа којим влада, већ из положаја који тај народ заузима. То значи да опажа геополитичку изузетност која диктира изразите изазове и одговоре на њих. У тим изазовима и одговорима језгри се осећање колективне посебности. Но, истовремено, владика Петар I неодступно одређује ту посебност унутар српског народа и никако изван њега. Тако је карактеристична двострукост црногорских племена, условљена њиховим граничним положајем, у интеракцији са настојањима католичког и муслиманског света, добила свој израз и у својствима разлике, коју одређује свест о посебности, и у својствима идентитета, који одређује свест о српском народу. Таква двострукост је плод полицентричног садржаја српске културе.
Но, општи контекст спољне политике Црне Горе и Србије био је предодређен европским системом успостављеним завршетком ратова против Француске: то је значило без промене у националном и државном погледу. Сáмо управљање непослушним и својевољнима поданицима знало је бити изразито тегобно, па је владика Петар I каткад, као у посланици Његушима, од 1823. године, био приморан да поручи: „Ја сам одавна видио да овдје живјети не могу, и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња… Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио колико трпим од Црногорацах.” Последњих година живота владика Петар I је читао историјске списе и прикупљао документе о црногорској историји, па је као плод његовог рада посмртно изашла његова Кратка историја Црне Горе у „календару црногорском за годину 1835” Грлици. То је било у складу са његовим дугогодишњим читањем књига, из којих је учио и које су му служиле за предах у тешким животним условима, са његовим бројним настојањима да унапреди сопствену библиотеку, као и његовим дописивањем са знатнијим српским писцима његовог времена. На тај начин је постајао учесником европског духа XVIII века и грађанин просвећене Европе. Владика Петар I Петровић Његош умро је на Лучиндан 30. октобра 1830. године.
Дуговеки црквени и световни поглавар Црне Горе био је њено перо и њен мач, њена част и поштење, па је као победник у биткама на Мартинићима и Крусима, као достојанствени преговарач са млетачким, француским и аустријским генералима, очајнички позивао на престанак домаћег рата међу својим сународницима, да би – упркос свим негативним искуствима – верно следио Русију, уверен да ко је против Русије тај је против Словена, и повезивао се са Карађорђем, чију је мученичку смрт истински ожалио. Трагови његових мисли сачувани су у бројним посланицама, које класичним језиком наше народне и писане традиције, библијским патосом и неупоредивим личним тоном, спајају различита својства писма као жанра у српској књижевности. Има у њима од Доситејевог поверења у просвећеност, од непрестаног вапаја за оснивањем и унапређивањем школа, ма колико да су се ова два човека разликовала. Има у њима од Вукове тврде рационалности у сагледавању догађаја, од реалистичке процене догађаја и околности, од схватања све опасности која вреба мали народ у суочењу са слепим диктатом великих сила. Али, има и од дубоке хероичности наше народне поезије, од поетског поверења у истину и правду, у усправни корак малог народа. Има – и то је најузбудљивије – у њима и скривеног личног тона, дубоко запретаног у слаповима реченица посвећених обавезама, догађајима и људима, као трага једне личне изузетности: трага чији одзив проналазимо и у писмима његовог наследника Петра II Петровића Његоша.
[1] Литература о Петру I Петровићу Његошу је огромна. Најзначајнија су следећа дела: Иларион Руварац, Montenegrina. Прилози историји Црне Горе, Земун, 1899. Душан Д. Вуксан, Петар I Петровић Његош и његово доба, Цетиње, 1951. Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, СКЗ, Београд, 1990. Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Срби у Црној Гори 1496 – 1918, Институт за српску историју, Никшић, 2017.
[2] Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ (Култ Стефана Дечанског), Clio – САНУ, Београд, 2007, 498−499.