Највећа спољнополитичка тема српске историје и културе свакако је руска тема. Једино јој може стати уз бок – ватиканска тема. Нема никакве сумње у то да су видљиве средњовековне везе са руском традицијом. У једној од верзија Савиног одласка на Хиландар, што је био чин који је битно одредио главне токове српске историје и културе, правног и политичког живота, стоји да је подстицај и идеју нараслој религиозној узнемирености најмлађег Немањиног сина дао један руски монах са којим је Сава и отишао на Хиландар. То није потврђено неким непорецивим доказом, али постоји једна упутница да је то могло бити баш тако: ступајући на Свету Гору, Сава је дошао у руски манастир Пантелејмон. Ако и није историјски поуздано, ово предање остаје симболички дејствено: као назнака сплета противречних, замршених, политичких, културних веза између Руса и Срба.
Но, правац кретања је био двосмеран. Јер, садржаји јужнословенског света продирали су у свет Русије. Књижевност Jужних Словена, српска и бугарска, имала је рецепцију у средњовековној руској књижевности, као што су се и руски утицаји појављивали у српској књижевној уметности. Иако се неки од жанрова разликују. Тако је плетеније словес, један приповедни стил карактеристичан за средњовековну књижевност, имао својих утицаја у Русији. А Бугарин пореклом, Григорије Цамблак, написавши значајно дело у српској средњовековној књижевности – Житије Стефана Дечанског, отишао је пут Русије. Јер, тада су словенске везе биле чвршће. Језик није био тако различит, па се могло бити један писац у три књижевности, мада су оне тада биле мање међусобно одвојене и различите него што су касније постале. Јужнословенске књижевности и културе настале су унутар заједничког културног подручја које Оболенски назива византијским комонвелтом. То значи да су, с једне стране, делиле заједничку православну традицију и њене облике и садржаје који су долазили из Византије. С друге стране, то су словенски народи, по природи сродног порекла, очитованог у старословенском језику, који су били често историјски супротстављени, а културно упућени један на другог. Касније је остала историјска супротстављеност, док се култуно удаљавање повећало.
И прва вест о Косовској бици потиче од једног руског монаха који је ишао за Свету Гору. Пар дана после битке прошао је тим подручјем и оставио један запис о њој. То је књижевно упечатљива и историјски осведочена представа. Постоји, дакле, неко чудно руско присуство у два утемељујућа чина српске средњовековне културе и српског културног обрасца. Оно постоји унутар светосавске традиције, која обележава наш средњи век. И постоји унутар косовске традиције, која даје одлучујући симболички печат не само крају немањићке државе, у сутону средњег века, већ и садржајима дугог турског земана у српској култури, као и садржајима нововековног постојања српског народа. Отуд се догодило да су понеки од српских светитеља, као Свети Сава, добили значајно место у историјским манастирима древне Русије, по налогу Ивана Грозног, Рјуриковича који је и сам, по једној линији свог наслеђа, имао у себи српске крви.
Та традиција је била чињеница једног релативно равноправног односа између две културе. Но, турско освајање Балкана, подјармљивање византијских, бугарских, румунских, српских, угарских земаља, свело је на мању меру унутрашњу комуникацију словенског света. У турско доба везе су превасходно црквене: многи српски калуђери беху одлазили у Русију да добијају неку помоћ, било у црквеним сасудима, било у новцу. Добијали су ту помоћ: пун је Патријаршијски музеј таквих ствари. Не треба заборавити ни сазнање о Црној Гори која је – у XVIII и XIX веку – била издржавана новцем царске Русије. Српски народ се вековима померао са југа на север и са истока на запад, постајући временом све изразитије и све очигледније оно што је одувек и био – најзападнији православни народ. Као такав, био је изложен многостраним облицима западних утицаја, који су у битној мери одређивали његов духовни и политички лик.
Но, у тами турских векова, великим пространствима Русије, ослобођене татарског ропства, крстаре српски монаси који имају законску дозволу руских царева за прошњу којом одржавају у животу неке од манастира православне српске духовности, како јужно, тако и северно од Саве и Дунава. Тада се одиграва сложенији процес симболизације руске свести код нашег народа. У поробљеном свету, они који нису поробљени, а делују блиско, чине се већим и непроблематичнијим него што су историјски. У том стању свести, које поприма опште значење, култура надилази саму стварност: она иде изнад нечега што би стварност могла потврдити.
У XVIII веку везе су попримиле и политички садржај. Ова компонента српско-руских веза настаје после сеобе патријарха Арсенија III Чарнојевића на просторе Хабзбуршке монархије. Позив аустријског цара Леополда I, његова априлска инвитаторија, покренуо је балканске народе, а нарочито српски народ, да помогну Хабзбуршкој монархији у освајању територија које су биле под владавином османског господства. У часу кад се аустријска војска повлачила, Арсеније III Чарнојевић је био присиљен да крене у једну дугу и драматичну сеобу која је ставила симболички печат на трећи формативни моменат српског културног обрасца: то су сеобе.
Непрекидна кретања народа дуж Балканског полуострва, која Јован Цвијић назива метанастазичким кретањима, у српском случају су означила унутрашње померање читаве културне традиције. Оно је било израз дубље историјске законитости. Премда је добио у августу 1690. године привилегију, као гаранцију религијске и друштвене самосталности српског народа, патријарх Арсеније III Чарнојевић је брзо схватио да је превео народ у једно непријатељско окружење: надахнуто католичком политиком прозелитизма. Упркос датим привилегијама, српски народ је био изложен јаким облицима унијаћења и осетио се изневереним и разочараним статусом који је добио. У тој прилици патријарх Арсеније III Чарнојевић је 1705. године упутио писмо Головину, руском министру спољних послова на двору Петра Великог, и у тој посланици повремено досезао изражајност пророка Јеремије, јер је снажим речима библијскога патоса осликао очајање и, истовремено, исказао наду у помоћ великог словенског царства које се подизало на истоку.
Поетска носивост његове посланице одсликава на којој културној подлози настаје представа о Русији у нововековном искуству српског народа. У потпуном безнађу појављује се велика руска империја на истоку, која ће победом над шведским краљем Карлом XII код Полтаве 1709. године постати важан учесник европских заплета у XVIII и XIX веку. Везе између Срба и Русије у тим временима постају значајне у више праваца. Тако 1711. године Петар Велики упућује грамату балканским народима у којој позива да му се прикључе у његовом рату са Османском империјом. Ова грамата означава продор политичког утицаја Русије на Балкан. Не само да Русија постаје део европског концерта сила него њена политика почиње да наглашава балканско подручје као подручје њеног интересовања. Та грамата је везана за улогу коју је на руском двору играо један Херцеговац, дипломата, гроф Сава Владиславић, који је скренуо пажњу Петру Великом на значај изласка на топло море у Јадранском басену.
Фасциниран поморством, Петар Велики је далекосежно схватио да Русија не може бити велика сила уколико остане само копнена земља. Руси су били копнени народ. Они имају огромне реке и шуме. И то их и данас фасцинира. Чим човек види неког да истрајно шета поред реке и опсесивно гледа у шуме, он може помислити да је Рус. Они то воле. То је наравно предрасуда, али у свакој предрасуди бива очувана танана веза са стварношћу, која је и чини делотворном упркос истини. Петар Велики је схватио да велика сила мора излазити на море. То га чини великим,јер је поседовао моћ стратешког размишљања. И Русија излази на Северно море, формира се руска морнарица, гради се Санкт-Петербург. Тако постаје чинилац европске политике.
У складу са таквим кретањем, Петар Велики је слао, готово наредбодавно, руске племиће у школе поморских знања у Холандији и Енглеској, где је и сам боравио, као и свуда где је било знатнијих помораца. Тако је једна група бољара учила поморство у Перасту, који је био значајно место трговачке пловидбе на почетку XVIII века. У вили Бујовића, као данашњем пераштанском музеју, постоје артефакти који сведоче о њиховом боравку. На позив Петра Великог било је одзива у Црној Гори, избио је устанак који је изазвао турски продор на Цетиње, паљевину манастира и одмазду над становништвом 1714. године. И сама руска војна акција претрпела је неуспех у бици код Прута.
Но, унутар црногорске средине почео је да се развија осећај за везе са Русијом. Половином XVIII века, око 1752. године, владика Василије Петровић, који је Црном Гором владао са владиком Савом, ојачао је те везе, јер је дуже боравио у Русији и објавио Историју Црне Горе на руском језику у Санкт-Петербургу, 1754. године. Овом књигом, која обилује непоузданим подацима, услед слабе историјске критичности у том времену, он је упознао руску јавност са балканским православним светом који живи у залеђу Јадранског мора. Отуд она има пропагандни значај. Јер, може побољшати упућеност руске јавности у положај балканских православних хришћана. Али, њена појава као да обележава зачетак русофилије у сиромашној и маленој црногорској држави.
На половини XVIII века, због реформи Марије Терезије, дошло је до развојачења Срба у Угарској, па су они остали без свог посебног војног положаја. То је угрожавало њихове друштвене и статусне интересе. Због тога је једна значајна група српског народа одлучила да се исели у Русију. Тај покрет је узео маха у мери да је аустријска царица схватила његову опасност и њен први министар Кауниц је донео мере да се покрет исељавања Срба из темишварског Баната, односно Поморишке и Потиске крајине, на неки начин заустави. Они који су отишли, отишли су у православно царство које их је населило на једној крајини: поново су били граничари. Били су то новоосвојени предели јужне Русије. Поставши руски војници, они су представљали једну врсту грудобрана царевине. Један од њих, Симеон Пишчевић, који је отишао као поручник, а завршио као генерал-мајор руске војске, оставио је врло обимне мемоаре, док је Петар Текелија, због војевања на Кавказу, постао генерал-ан-шеф у потоњем нараштају.
Сеоба у Русију има два значења. Једно значење је историјско. Она није успела да очува српски идентитет пресељеника, напротив, православно царство се показало изузетно погодним за напуштање српског идентитета. То видимо управо на примеру Симеона Пишчевића. Премда пише на руском језику, све што пише осликава присуство српског осећања, традиционално укорењеног, док његов син, Александар Пишчевић, који је био руски официр, пише мемоаре начином једног руског и барокног племића XVIII века, који се потпуно осећао Русом и који према Србима нема ни трунку оне емоционалности коју је имао његов отац. Друго значење сеобе у Русију је културолошко и симболичко. Магистрални израз му је дао Милош Црњански својим великим романима Сеобе и Друга књига Сеоба. У њима је историјска чињеница добила метафизички садржај. Историјска чињеница једне сеобе претвара се у симболичку и метафизичку представу обећане земље: ка којој иду појединац и народ. Сам Црњански, писац XX века, обликовао је своје приповедање као вишесмерно, па се у њему појављују јаки засади ироније и гротеске, у складу са модернистичком приповедном свешћу, али је имао дара и снаге да свом словенофилству и русофилству да карактер, садржај и облик који упризорују симболичку и културолошку представу о Русији која је била код нас у XVIII веку.
Образована почетком XVIII века као велика сила на европском континенту, Русија је деловала као једина могућност заштите православних балканских народа од наглашеног католичења. У одбрани од унијаћења, Срби су молили да им руска држава помогне. Она је то учинила тако што је конструисала други језик црквеног служења. Уведен је – у трећој деценији XVIII века – нови богослужбени језик: била је то руска редакција старословенског језика, која је понела име рускословенског или црквенословенског језика. Био је то далекосежан потез. Појављују се граматике рускословенског језика и постају део образовног процеса богословских и грађанских школа. Тај језик остаје литургијски језик наше цркве, чиме се прави непрелазна вододелница у односу на унијатске традиције које се појављују у то време. Русија није само политички, већ и културни чинилац нашег XVIII века. Пошто се све то одиграло, одједном се видело да је руски културни утицај постао доминантан у свести српскога народа.
Наши писци одлазе у Кијев да се школују. Сликари и фрескописци прихватају барок, изразито католички правац, али не преко Аустрије него преко Русије. Барок, католички правац, одредио је стилско обележје Пољске, која је била у премреженим везама са Украјином, тадашњом руском пограничном облашћу. Тадашња Кијевска духовна академије је успела да својим везама са Србима обезбеди стилски продор барокног уметничког израза, било тако што су то развијали руски сликари било тако што су наши сликари почели сликати на тај начин. То је карактеристична двосмерност културног утицаја. Тако је усвојен један стих – тринаестерац − који се у нашој науци зове пољски тринаестерац. Он је дошао преко Кијева. И данас га можемо осетити у песми која представља химну Светом Сави: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Тај стих је стигао у XVIII веку вијугавим путањама руског утицаја.
Одвија се постепено претапање појединих садржаја црквеног просветитељства у грађанско просветитељство. То показују двојица најзначајнијих српских просветитеља у XVIII веку: пре појаве Доситеја Обрадовића. Тако је Јован Рајић, најистакнутији представник црквене просвећености, отишао у Кијевску духовну академију да се школује. Кад се вратио, написао је Историју, објављену 1794. године, али је славу стекао, и надимак „учени Рајић”, јер је успео да у кратком року напише православни катехизис.У тренутку кад је аустријски цар наметао унијатски катехизис и када су се Срби бунили, речено им је у ком року треба да приложе православни катехизис. У корену такве понуде била је мисао да Срби немају човека који је способан да напише православни катехизис у тако кратком року. Но, Рајић је написао катехизис који је чак прошао католичку цензуру, јер они нису имали примедбе у смислу хришћанског учења. Ту се потврдио руски утицај у научном и просвећеном смислу.
Али, он се потврдио и у грађанском смислу. Најзначајнији представник грађанског просветитељства, Захарија Орфелин, написао је биографију Петра Великог. У њој је обликовао идеал који је био од великог значаја у наумима европске просвећености. Био је то идеал просвећеног владара. У Венецији 1772. године, у штампарији једног Грка, јер само су Грци у Венецији тада штампали ћириличне књиге, код штампара Димитрија Теодосија, појавило се Житије Петра Великог. Кључно једа је било написано на руском језику, реформисаном ћирилицом, и посвећено руској царици Катарини II. Сва три својства била су знакови просвећености. Оно што је у први мах било резултанта црквеног просветитељства постало је део грађанског оријентисања. Осамнаести век је имао у нашој свести, у културној подлози, руски утицај, руско значење и у језику, и у култури и руску политичку оријентацију. Општехришћанска оријентација је, дакле, попримила облик руске политичке оријентације. Као и просветитељска оријентација.
А онда је отпочео XIX век. Ерик Хобсбаум је устврдио да је он историјски почео пре него што календарски почиње, јер је почео са Француском револуцијом (1789). И историјски је завршен после својих завршних календарских година: са почетком Првог светског рата (1914). Био је то у историјском смислу најдужи век светске историје. А XX век је историјски био најкраћи, јер је трајао од Октобарске револуције (1917) до пада Берлинског зида (1989). Свакако би се могло дометнути да између овако чврстих одредница постоји неко прелазно раздобље: као нека врста временског вакуума у којем се мешају садржаји минуле и надолазеће епохе.
Код Доситеја се одиграва значајно раздвајање: највећи западњак у српској култури, заточник рационализма и просвећености, прешавши у Србију за време Првог српског устанка, усвојивши становиште просвећеног национализма, суочен са историјским околностима, заступа становиште политичког избора Русије, а не Аустрије: у манастиру Враћевшница 1810. године. Тако остаје у кругу рационалистичких схватања и реалних политичких опредељења. У XIX веку долази до културног раслојавања. Јер, културна подлога у широким масама натопљена је устаљеним представама у којима преовлађује руски утицај, усидрен православним традицијама. Тако Вук бележи да је Хајдук Вељко Петровић „Русе… неисказано љубио и млоге је обичаје од њи попримао.” То је имало размере порицања очигледности: „Он је о руској непобједимости толико био увјерен да никако није могао вјеровати да су Французи дошли у Москву, нити му је ко смио то поменути док се гођ нијесу натраг вратили.”[1] То су знаци колективне представе.
Руски утицај је растао како је растао значај Русије на светској позорници. Он је у Карађорђевом устанку попримио изразито политички садржај. У дипломатској мисији проте Матеје Ненадовића, која је почела у једном чамцу који је отпловио Дунавом у непознато, Карађорђеви устаници су остварили везу са руском војском која је ратовала у подручјима делте Дунава. И Русија је Карађорђев устанак помогла у војном смислу. Ту се појављује сенка која прати односе великих и малих народа. Она обухвата и односе између Русије и Срба. Султан је 1806. године понудио Карађорђевој Србији аутономију већу него што ју је добио Милош 1815. године. Та понуда, коју је испреговарао један трговац, Петар Ичко, зове се Ичков мир. Будући да је у том тренутку ратовала са Османском империјом, Русија је тражила да Карађорђева Србија одбије ту понуду. Мала земља увек је пред одлуком о томе да ли да следи свој непосредни интерес или да следи свог великог заштитника, уз ризик да њени интереси могу бити угрожени у споразумима великих сила. (Следећи западне демократије, Чехословачка је 1938. године нестала, јер су је оне – постигавши Минхенски споразум – препустиле Немачкој.) Карађорђева Србија је одбила Ичков мир и наставила, заједно са Русијом, да ратује против Турске.
У тренутку када − трећи пут у историји као европски и ратни покрет − Наполеонова најезда креће ка њеним границама, Русија је склопила сепаратни мир са Османском империјом: 1812. године. У једном члану Букурешког мира, Русија је успела да испослује да има право да брине о положају балканских хришћана. То је било све. Без руске помоћи и војске, Карађорђева Србија је под двоструким ударом, из правца Босне и из правца Ниша, поклекла и била изложена страховитом пустошењу. Јер, султан је Србију ставио седам дана ван закона. То практично значи да је дозвољено све што се учини са становништвом и добрима освојене земље. Била је то страшна одмазда и условила је масовне покрете избеглица који су прешли у Хабзбуршку монархију. Тај пример показује да мере и односи великих и малих народа увек почивају на упозоравајућој асиметричности, којој не измичу ни односи српског и руског народа.
Близина западног света чини да елементи промене постају видни у XIX веку. Код пречанских Срби културни и политички чвор је видљив: учени у западном духу, они нагињу моделу друштва који има западне елементе, па – посебно од уставобранитељског режима – утичу на обликовање српских закона у западном духу. Но, њихова културна и, нарочито, језичка опредељења остају везана за руске утицаје. Код Вука је друкчије: он форсира народну културу, која у себи носи јаке руске засаде, али чија језичка стандардизација означава одвајање од руског утицаја, док његова политичка опредељења иду у западном правцу. Вук је ишао на руку, свесно или несвесно, аустријској политици одвајања Срба од словенских, односно руских језичких и књижевних основа. То је оставило трага у културној подлози српског идентитетског изграђивања.
Јер, у српској културној подлози све више преовлађују облици дистанцирања интелектуалне и културне елите од руског политичког зрачења. Потреба за унутрашњом слободом – као западна вредност унутар заједнице – наводи на развијање дистанце у односу на руску традицију; потреба за спољашњом слободом – као одбрана од западних интереса – одводи призивању руског утицаја. Тај чвор – као раскорак између културне подлоге и политичког понашања − иде кроз читав XIX век. Тако је и код странака. Народна радикална странка Николе Пашића је била проруска и имала је већинску карађорђевићевску оријентацију. Био је то популистички национализам. Напредњаци Милана Пироћанца били су проаустријски оријентисани, са већинском обреновићевском оријентацијом. Био је то елитистички национализам. Либерали Јована Ристића били су проруски оријентисани и сасвим обреновићевски оријентисани. Био је то просвећени национализам.
Премда је то век великог руског политичког утицаја, у мери да су у њему − како пише Слободан Јовановић − сви наши владари падали у тренутку кад су били у лошим односима са руском политиком, ипак ствари нису више једносмерне: због промена у културној подлози. У великом веку руске културе, какав је XIX век, руски утицај није могао да се заустави, јер се он распростире по целом свету, кроз велику књижевност Пушкина, Гогоља, Достојевског, Толстоја, Чехова, па је имао своје репрезентанте и унутар српске културе, али српска култура – схваћена као многострана друштвена пракса – видљиво се померала ка западним тежиштима и исходиштима.
У другој половини XIX века, после пораза Русије у Кримском рату 1856. године, за чијег трајања је Србија држана у неутралности под претњом аустријске окупације, настаје концерт великих сила као облик европске политике у турским подручјима Балкана. У њему енглеска политика заустављање Русије има своје јако упориште, па Русија није више ексклузивни пратилац положаја балканских хришћана у Османској империји. Лако је одбачена идеја грофа Андрашија, аустријског министра спољних послова, која је била на тапету дана између 1868. и 1871. године, да се Србија привуче западном утицају тако што би јој се дала Босна. Посебно је симптоматичан Берлински конгрес 1878. године. У садејству Дизраелија и Бизмарка одлучено је да херцеговачким устаницима, које Османска империја није могла да заустави, доделе као окупациону силу – Аустрију. Био је то директан удар на српска национална права.
И тај апсолутно антисрпски гест је подразумевао сагласност руске политике. Русија, која је претходно Санстефанским уговором обезбедила велики простор Бугарској, што је условило да дође до Берлинског конгреса као ревизије тог уговора, сложила се са тим. Упамћене су речи којима се кнез Горчаков обратио Јовану Ристићу, тадашњем српском представнику. Оне откривају асиметричност у односима великих и малих народа. Јер, руска војска је ратовала 1876. године са српском војском и ослободила Алексинац, Прокупље, Врање, Пирот, Ниш. У манастиру Свети Роман, код Ражња, налази се гроб руског добровољца Рајевског, који је био прототип за лик Вронског у Ани Карењини. Било је то заједничко ратовање, до кога је довео велики словенофилски притисак у царској Русији, јер је нагнао цара Александра II да уђе у тај рат за балканске православне хришћане.
Но, други пол историјске обрамице делује као контратег у односу на народне представе. Јер, речи кнеза Горчакова су гласиле изричито и немилосрдно: „Прво иду наши интереси, па бугарски, па ваши.“ Одлуке Берлинског конгреса изазвале су у Србији огроман талас незадовољства и чак је народно расположење стигло до анти-руског револта. У анегдотским приказима, као одговор на тај револт, Јовану Ристићу је приписана реченица: „Тешко је нама са Русима, само нам је још теже без њих.” Она остаје аксиом српске политике до дана данашњег. У њој је збрана сва државничка мудрост у горким тренуцима народног разочарања.
Обликовани поткрај XIX века, превасходно под утицајем француског републиканизма и демократизма, српски интелектуалци показују – својим опредељењима – да опадају руски културни утицаји, као и културно зрачење Русије, јер се српска културна подлога све више разуђује. Владавину Петра I Карађорђевића подржавају, као силе у савезу, Француска и Русија. То се показало као можда најбољи облик постојања српске државе: тај паралелни утицај једног западног чиниоца и, обавезно, руског чиниоца. Упркос таквом кретању, можда и управо због њега, утицај Русије је често остајао само унутар фолклорног и народњачког облика постојања, унутар популистичког национализма, ма колико да је политички утицај био важан. Као искрени савезник Србије, у часу кад је Босна и Херцеговина анектирана од стране Аустроугарске, 1908. године, и упркос великом незадовољству у српском народу, Русија је отворено рекла да неће ући у светски рат због једне покрајине. Но, када је био доведен у питање сам опстанак Србије, упркос недовољној спремности руске војске, Русија је ушла у Први светски рат.
Ништа боље не одсликава повремену супротносмерност културне оптике два народа од симболичког значаја који је добила фигура последњег руског цара Николаја II Романова. Он је проглашен светим због мученичке смрти коју му је – као и читавој његовој породици – нанела бољшевичка власт: на челу са Лењином. Тим проглашењем досегао је највише што један монарх може постићи у руској традицији: постао је свети цар. Упркос свему томе, различито од Александра I који је после смрти тако постављен у народном веровању, али је – у највишем тренутку руске моћи – победнички ушао у Париз 1815. године, Николај II Романов се сагледава као један од најслабијих владара у руском народном и историографском памћењу. Јер, било је мишљења да је одабрао погрешне савезнике, Енглеску и Француску, иако је био упозораван да је царевини Романова природно место уз Немачку и Аустрију. Тврди се да је неодговорно ушао у Први светски рат, изазвао пропаст монархије и народну погибељ у потоњем грађанском рату. Али, управо због одлуке да заштити Србију, која је била окидач за Први светски рат, Николај II Романов је у српској јавној свести добио ореол истинског руског цара, цара-заштитника, који симболички одговара колективној представи о Русији, јер испуњава вековне представе и очекивања. Култура се не осврће на историју, тако да је он у српској јавној свести – највећи руски цар. Иста личност, иста фигура, исто време, иста судбина, стварају две потпуно различите културе сећања.
И ту почиње један хијатус, једна пукотина у временима између руског и српског опажања XX века. Руско царство се распало у Првом светском рату. Тај рат је означио престанак монархије, трајање једног великог грађанског рата и настанак државе која је изражавала тоталитарни поредак. Крај Првог светског рата је значио ратну победу за српски народ, потврду српских националних права, ставарање вишенационалне државе под монархијским начелом. То је нешто што је битно различито. Ту су се две димензије времена разишле. Ствари су се показале обрнутима 1945. године. Она за Русе значи војну победу, освајање Берлина, контролу великог дела граница европских држава. Ти садржаји су обележја њихове самосвести. У исто време, 1945. године српски народ остаје без монархије, као последњег знака српске државности у вишенационалној држави, улази у тоталитарни поредак, чији унутрашњи састав подразумева усвајање политике српске кривице због пређашње „великосрпске хегемоније”, долази до физичког истребљења интелигенције и грађанског ставновништва. Поунутрашњује се вишедеценијска политика кривице.
У XX веку долази до историјског разилажења руске и српске политике, али – истовремено – бледи и руски културни утицај. Остаје недиференцирано русофилско осећање у народним слојевима. Два момента су важна. Први моменат ствара сазнање о томе да руска царска политика пропада у Октобарској револуцији. Краљ Александар је водио антисовјетску политику. У послератном времену постоји племенит однос између руске беле емиграције и српског становништва. Има много сведочанстава која говоре да се руска царска емиграција највише населила у Србији, да су лекари, професори, научници, трговци, артисти, учинили много за културно уздизање Србије, да су били изузетно племенити, поготово пожртвовани и да их је српски народ с великом љубављу прихватао. Они су у Србији имали изузетно плодан утицај. Неки од њих су били изузетни научници Београдског универзитета, многи од њих су оставили своје кости по селима и варошицама Србије, као лекари који су лечили сиромашно и неплатежно становништво.
Но, упркос томе, политика краља Александра је била антисовјетска, што је била одлична инкубација да политика у Титом режиму постане антисовјетска и антируска. Јер, то је довело до једног облика предразумевања који је био политички, да би се постепено селио на културно поље: то је русофобија. Први пут се код Срба између два светска рата развија − у малим облицима − извесна русофобија: и то не у ширини народа, нити чак у политичкој оријентацији према царској Русији, већ је главна смерница постајала антируском преко једног модела који је унела Краљевина Југославија: однос према Совјетском Савезу био је изразито непријатељски. Он се преливао у заметке русофобије која је, после Другог светског рата, парадоксално постатала још развијенија.
На темељу Титовог сукоба са Информбироом, под заставом антисовјетизма, постепено се одвија у читавој другој половини XX века жигосање различитих утицаја руске културе и традиције, који се признају само у фолклорним елементима. Oдвија се једна систематска, под заставом секуларизма, дезинтеграција традиционалне културне свести која је повезивала српску средину и наслеђе за руску традицију. У ком садржају? Срце русофобије, како то показује Ги Метан, у књизи о русофобији, почива на симболичком и политичком поистовећивању Русије са Византијом. То је кључно. Анализирајући четири модела русофобије, француски, немачки, енглески и амерички, Ги Метан показује да је читав модерни процес русофобије везан за руско религијско и културно поистовећивање са Византијом. Тако се у XX веку одвија далекосежна и епохална инверзија у којој се оно што је било византијско наслеђе и што се од Светог Саве појавило као византијско наслеђе у српској култури бива подложно негативној редакцији, инверзији и преиначењу.
Краљ Александар је заузимао врло непријатељски став према Совјетском Савезу. Чак су и оне државе које су ратовале на територији Русије у постоктобарском периоду обновиле дипломатске односе до 1924. године. Последња европска држава која је обновила односе са Совјетским Савезом била је Југославија 1940. године. Био је то негативан став према постојању Совјетског Савеза. Али, он није био без реалних упоришта. То је други моменат разилажења руске и српске политике. У његовом средишту је сазнање о томе да совјетска идеологија има два правца. Један настаје као реакција на државни негативни став према Совјетском Савезу. Други је последица совјетске идеолошке предодређености ка дестабилизацији европских држава. Политика комунистичке идеологије је била да све буржоаске државе треба дестабилизовати. Јер, то је претпоставка револуције.
И отуд су увек подржавали сецесионистичке покрете мањина у тим државама. Био је то и рефлекс њихове унутрашње политике. Као што су у Совјетском Савезу дезинтегрисали државотворни руски народ у корист мањих нација, у којима су подстицали институционалне облике државности, тако су чинили у европским државама: науштрб државотворних нација, као јемца стабилности, и у корист сецесионистичких покрета мањинских нација, често лишених било какве државности у пређашњим временима. Тако су проглашавали да је српски народ хегемон у Краљевини Југославији и, чак, подржавали облике тероризма које је Комунистичка партија Југославије спроводила: убиство министра Драшковића, атентат на краља Александра, непризнавање југословенске државе, закључци Дрезденског конгреса 1928. године, подршка усташком покрету 1932. године, представљају знакове истрајног настојања да се ослаби и, по могућству, разбије југословенска држава.
Русима је тешко да разумеју да оно што је за њих била 1918. година – губитак царевине, губитак монарха, бољшевичка диктатура, грађански рат – за Србе је била 1945. година. У менталном смислу, на делу је временска инверзија. За Русе је 1945. година остала година тријумфа: уласка совјетске војске у Берлин, у Праг, у Беч. Они не могу да схвате да њихова велика победа из 1945. године није нешто што је и за Србе била велика победа. За Србе је 1945. година оно што је за Русе 1918. година: губитак краља и монархије, долазак једне непријатељске идеологије, грађански рат. Све чињенице негативног искуства које су се појављивале код Руса 1918. године, коју Руси доживљавају као свој пад, Срби доживљавају као своју победничку годину, јер је српска војска пробила Солунски фронт.
А у обе представе је затомљена негативна представа: српска војска је 1918. године пробила Солунски фронт и била на страни ратних победника, али резултат није била српска него југословенска држава. У којој је Ситон-Вотсон предвиђао да Хрвати – премда војници поражене аустро-угарске војске, али као експоненти западног утицаја – преузму политичко вођство. Ни 1945. година није била резултат враћање руске царевине него потврда Совјетског Савеза. И када се 1991. године распао Совјетски Савез одједном Руси проналазе да Харков и Крим нису у Русији. Због дубоког совјетског наслеђа у културним и идеолошким представама, због „совјетског племства” које у потомцима влада том земљом, они одбијају да подвргну историјско искуство превредновању. Као што и код нас 1990. године – са сличних разлога – одбијају да превреднују југословенство и комунизам. Колико, дакле, кошта комунизам? Тај рачун остаје ван главног тока културне свести. Маријупољ, Дњепропетровск, Одесу, створио је кнез Потемкин: никаква Украјина. Кад је Крим дошао у састав Русије? Катарина II га је на сабљи освојила. После двеста година од тог догађаја, у 2014. години, Русија слави повратак полуострва: које је двеста година било њихово, све до 1954. године. У ком рату су га изгубили? Није било тог рата. Како су га изгубили? У Совјетском Савезу.
Шта је био Совјетски Савез? Та питања увек наилазе на културолошку блокаду, јер комунистичко наслеђе није још вредновано, није још процењено, још увек је Лењин на Црвеном тргу. У самој Русији не постоји спремност, као што не постоји ни код нас, да се критички валоризује комунизам. У Русији није извршена десовјетизација свести, баш као што код нас није спроведена детитоизација. Нема, дакле, спремности да се негативно и дубински вреднује комунизам. У Русији није лако извршити десовјетизацију, јер је читава руска администрација изведена из совјетске идеологије. Тешко им је да се ослободе тога. Јер, на власти је један ауторитарни режим: он представља чудну мешавину совјетизма и русизма у наглашеном патриотизму. И опет се сусрећемо са историјским чвором: нимало није извесно да би демократски поредак довео до бољих историјских исхода.
Сведоци смо западног поништавања руске културе због рата у Украјини. Тај рат је изазвала постепена, али постојана западна (америчка) експанзија на исток, после пада Берлинског зида 1989. године. То је пета тотална експанзија на Русију: пољска је окончана 1612. године; шведска у бици код Полтаве 1709. године; наполеоновска (као интегрално европска) 1813. године; хитлеровска (као друга интегрално европска) 1945. године. Западне државе поништавају присуство руске културе, попут уклањања дела Достојевског и Чајковског, у чему је – у складу са својим давнашњим, стаљинградским традицијама − испредњачила хрватска држава, па је Загребачка филхармонија прва уклонила Чајковског из свог програма. Када говоримо о сукобу цивилизација у најширем смислу, морамо се запитати: да ли је западна (америчка) цивилизација – хришћанска? Није прихваћено да у европски устав уђе таква одредница. У традиционалном смислу свакако су то хришћанске културе, али у актуелном смислу тешко да су такве. Ако је разумљиво да се током рата противничке стране труде да угасе информативне и културне садржаје супротстављене стране, остаје занимљиво да западне државе затиру и своју културу, традиције и историјске чињенице.
Да ли је историја постала сувишна у овој ери дигиталног тоталитаризма који нам куца на врата? У сваком случају, одређени садржаји се опиру облицима настајућег тоталитаризма. Основно обележје нихилистичке културе, како је писао Фридрих Ниче, састоји се у томе да она признаје само два садржаја: задовољство и посао. Задовољство у различитим облицима: утакмица као спектакл, пијанство и наркотици као стање свести, сексуално задовољство као чин, фантазам и симбол. Суочени смо са друштвом које се води искључиво представама о задовољству и послу, па се стално снижавају културни стандарди како би се, у практичном смислу, без потешкоћа одвијало политичко и војно кретање и, у људском животу, избегла питања о смислу и вредностима.
То нису добра времена за уметност. Јер, уметност захтева нијансу, истанчаност и осећање разлике. Како успоставити слух за такве садржаје кад је све поједностављено и грубо, јер се задовољавају само налози задовољства и посла? Ако је пут до смисла везан за успех чија је мера само новац, онда религија, нација и историја постају непотребни, па чак и сметња. Стога се идеје о нацији, историји, култури и религији морају обезвредити да би новац постао једини критеријум. Јер, ако је новац једини циљ, онда онај ко командује новцем, командује и човеком, народима и државама.
Да би се то постигло, неопходно је обезвредити идеале, представе и вредности који немају материјални вид. Неопходно је, међутим, уочити разлику између признавања важности новца и потпуног одрицања од других вредности. Технике пропаганде своде стварност на избор или−или. Није тачно да се људи морају одрећи свега што им је важно ради новца. Не морају изоловати своје дете од савременог живота само зато што су неки аспекти тог живота у сукобу са њиховим схватањима. Уместо тога, требало би васпитањем омогућити процену о томе који су аспекти живота негативни. Људи се морају укључити у стварност, посматрати и подржавати садржаје који им се чине ваљаним, али морају уважити и ризик постојања који обезбеђује да се дете слободно развија. Исто важи и за народ и културу. Треба учествовати у духовној ситуацији времена, али не дозволити да она командује нашим осећањима и уверењима.
У XX веку је успостављен трајни хијатус у односима између Руса и Срба. Јер, руско поимање ствари, вођено империјалним гледиштима, веома тешко може прихватити различито ткање времена код великог и малог народа. Гледиште империје је да је њено велико време истворемено и велико време малог народа: њено схватање идеологије је истоветно са идеолошким схватањима малог народа, као што је њено лоше и смутно време обавезно лоше и за мали народ. Империје не воле да признају да су вредности и времена неминовно у сукобу, јер је то закон модерних времена који империје чини прошлим творевинама у човековој свести. Руска победа у Берлину 1945. године, чији је симболички светски значај неспоран и неуклоњив, не значи нама оно што њима значи. Када руски дипломата и државник долази у посету поводом двадесетог октобра, уз апсолутно поштовање погинулих совјетских војника у борбама за Београд 1944. године, то није једнозначан него амбивалентан чин. Јер, с једне стране, улазак Црвене армије у Београд омогућио је избацивање немачке окупационе силе, док тај улазак, с друге стране, значи велику унутрашњу промену у историјском положају српског народа. То је нешто што постаје – у својој негативности – очигледно после 1990. године: кад се распао СССР, пао Берлински зид, пропао комунистички свет и дошло до распада Југославије.
Но, чвор српске историје постаје додатно запетљан. Ако су совјетски тенкови 1944. године довели комунисте на власт, они су их довели и у Чехословачкој, и у Пољској, и у Бугарској, и у Румунији, и у Источној Немачкој. Но, ослободивши се совјетског утицаја 1948. године, југословенски комунисти су остали на власти. Ко их је одржавао на власти кад их више није одржавао Совјетски Савез? Одржавали су их Енглези и Американци. Титова политика није могућа без западне подршке. Титоизам је – како је давно дефинисао Кајица Миланов – идеологија комунизма у једној држави и нацији; титовштина је историјски облик постојања такве државе и нације. То је једнодржавни комунизам: у великој зависности од западне политике. Они су прионули уз једнодржавни комунизам као концепт којим ће се разарати монолитно стање светског комунистичког покрета. У чланцима за емигрантски билтен Порука јако добро је то видео Слободан Јовановић. Западна политика је прешла са идеолошког нивоа разумевања, коме припада комунистичка идеологија, на културолошки ниво разумевања, у којем преовлађује свест о дугом трајању културних светова.
То је значило пристајање на титоистички тоталитаризам, толерисање комунистичке репресије и безакоња, али уз услов да долази до одвајања од руске историјске позиције. Пошто су се југословенски комунисти одмакли од Руса, то што су тоталитаристи одједном није доживљавано као страшно. Јер, отварао се простор да западна (америчка) политика продире вишестраним утицајем. Но, не можемо за титоистички поредак кривити само совјетску политику, која је од почетка до краја остала антисрпска, јер комунисти нису могли пасти са власти и зато што су иза њих стајале Сједињене Америчке Државе. То показује колико је нестабилна позиција граничног народа, јер се у његовој судбини некако уравнотежују интереси великих сила: или преламају кроз њу
Када је историјска позиција нестабилна, онда морамо непрекидно стражарити. Граница подразумева једну врсту страже. Руској политици је важна 1945. година, јер она жели да спречи западно – медијско, историјско и пропагандно – ниподаштавање одлучујућег учешћа Совјетског Савеза у поразу немачких нациста. Руска политика види да се то минимализује. Са српског становишта ствари имају комплекснији изглед. Када се обележава двадесети октобар и улазак совјетских дивизија и партизанских јединица у Београд, апологети западних (америчких) интереса код нас, којима је све руско за осуду, одједном то поздрављају. Како то објаснити? Америчком подршком Титовом режиму после 1948. године. Они се, дакле, не залажу за обележавање ослобођења, нити за пораз немачке окупационе силе, него за комунистички увод у титоизам, који је почивао на вишедеценијској подршци западних (америчких) чинилаца.
Тај аспект ствари уопште не дотиче руску политику: она се на њега не осврће. Али, дотиче српско историјско постојање у XX веку. Титоизам је историјски облик контроле српских права и интереса. Не само интереса, јер су интереси увек проблематични у одређеном степену, али права нису проблематична. То је – са становишта западне политике дугог трајања – требало контролисати. Зашто? Да се не би успоставио реалан однос снага унутар државе у којој Срба има више него других народа, као државе која је свој међународни субјективитет 1918. године добила на темељу српског државног субјективитета, признатог 1878. године и потврђеног учешћем на страни сила победница у Првом светском рату. Сáмо постојање српског народа и његових традиција, што су неотуђива и призната права, означава се као облик угрожавања других југословенских народа. Ко најбоље контролише читав историјски процес? Титоизам. А како је то изводио? Преко поунутрашњивања српске кривице. Она се тематизује у хегемонији великосрпске буржоазија и остаје неискупљива, без обзира на геноцид који је српски народ претрпео у Другом светском рату и чији је симбол Јасеновац. Кључни чинилац неутралисања српских интереса остаје, дакле, западни чинилац.
У XX веку се одиграло померање културних тежишта ка западним зонама утицаја. Руски утицај остаје на површини културног зрачења, превасходно унутар фолклорних и рудиментарних форми, чиме се следи западна културолошка предрасуда, док се објективно титистичка Југославија постепено отвара културним садржајима и доминацији западних утицаја. То долази до изражаја у њеним последњим деценијама. Њен распад, као одјек пада Берлинског зида и пропасти Совјетског Савеза, драматично нас је суочио са искуством које је Јован Ристић далековидо осетио. Јер, у деведесетим годинама XX века видели смо како то изгледа када на светској сцени нема руског присуства. То је драматично потврђено бомбардовањем 1999. године. Али, то је − како је писао Солжењицин − изазвало преокрет у руској елити, што је довело до преокрета руског понашања унутар саме њихове државе.
Оправдана је многа критика руске политике. Путин је изнео неистину када је рекао да је Јељцин подржавао Србе. То једноставно није тачно. Јељцин је водио политику у потпуној сагласности са западним интересима: Черномирдин је био пратилац Ахтисарија у свим његовим захтевима приликом бомбардовања 1999. године. А 2005. године Путин је одликовао Стјепана Месића, који је био председник Хрватске, на обележавању шездесет година победе у Другом светском рату. Хрватска је – у оквиру немачке војске – имала своју јединицу под Стаљинградом, коју је 24. септембра 1942. године обишао поглавник Независне државе Хрватске.[2] За ту државу, која је ратовала под Стаљинградом, Фрањо Туђман је 1990. године рекао да није била само квислиншка творевина него и израз историјских стремљења хрватског народа. Коју Хрватску је одликовао Путин? Ону чијом јединицом је командовао Месићев рођак који је касније завршио у партизанима? Не „економишу” само западне политике са вредностима у корист интереса, већ то чини и руска политика. Јер, однос између вредности и интереса се непрестано успоставља и ишчезава у конкретним ситуацијама. Али, свака критика остаје непотпуна ако изостави одговор на питање: ако се склонимо од Русије, на кога ћемо апеловати када је реч о српским националним правима? А мали народ увек на неку адресу мора апеловати.
Берлин? Тамо смо проверили како стојимо последњих сто година: океан негативних и неистинитих садржаја, представа и дејстава. Париз? У годинама распада титоистичке Југославије, француска политика је имала као главни циљ да Немачку увуче у систем евра: замена марке за евро. Отуд је знатно угрожавала – и каткад надмашивала – немачку пропаганду у ширењу неистина: када је реч о деведесетим годинама XX века код нас. Лондон? Тамо непрекинуто траје – пуних двеста година − систематско ниподаштавање српских националних права. Ватикан? Који је први признао независност Хрватске и који истрајно одбија да призна своју одговорност за геноцид над српским народом у Другом светском рату. Можда Вашингтон? У послератном билтену Порука, који је уређивао, у педесетим годинама XX века, Слободан Јовановић пише да се у будућности може размишљати само о томе да се Срби ослоне на америчку подршку. Он проницљиво додаје: то је потпуно неизвесно и несигурно. Он, дакле, добро види да америчка подршка може не само да изостане него и да се изокрене: као што је изостала и изокренула се при распаду титоистичке Југославије.
Нема никаквог разумевања за елементарна права нашег народа. У првим деценијама XXI века ваља забележити да је 2007. године, када су западне силе, предвођене Сједињеним Америчким Државама, желеле да наметну Ахтисаријев план, којим би се склонила резолуција 1244 Уједињених нација и прогласило Косово за независну државу, кроз форму надгледане независности, српски председник владе Војислав Коштуница упутио писмо руском председнику Владимиру Путину да Русија стави вето у Савету безбедности. То је било први пут после 1914. године да се један српски председник обратио за помоћ Русији. Пуних сто година се то није догодило.
Ово је био један преокрет: нешто се тражило од Русије. Она је одговорила тако што је рекла да ће ставити вето. Није признала независност Косова и Метохије, него су западне силе незаконито спровеле своју одлуку, која је – без места у Уједињеним нацијама – остала проблематична. У 2015. години српски председник Николић је молио руског председника Путина да се стави вето на британску резолуцију о геноциду у Сребреници. Пошто је то изашло на гласање у Савету безбедности, Русија је ставила вето. Тако да је она показала да постоје неки тренуци, неки садржаји и неке границе у којима ће она заштитити нешто од српских националних права.
Премда су два народа вишеструко неупоредива, у величини, дометима и значају, кључни циљ сваке српске политике, под условом да је српска политика, морао би бити да се српске националне акције у Москви држе на што већем информативном интензитету. То је више културни него политички процес: он рачуна на дуго трајање и кумулативно дејство. У XX веку постоји хијатус између руске и српске политике: један расклад у времену. Како то уравнотежити и вратити некој врсти синхроније? У духу историјског сазнања које је Стојаn Новаковић класично формулисао: „Без Русије не би било Србије.” Са свим империјалним непријатностима по живот једног малог народа, који се налази на далекој периферији њеног света, јер пребива на граници светова, Русија остаје једини поуздани савезник: поуздан онолико колико велика сила може да буде поуздана помоћ малом народу. Не треба да се претварамо да су империје лаке. Нигде нису лаке. Увек имају ниподаштавање мањих народа. То је једноставно тако.
Али, једина међу великим силама на коју се може апеловати, где наше молбе могу да имају неког ко ће желети да их чује, због стицаја њених унутрашњих прилика, остаје Русија. То је подручје у којем наша истина, као истина нашег постојања, страдања и успеха и неуспеха, може да наиђе на ухо које ће је чути и, каткад, разумети. Али, не може та средина да уради, као ниједна друга средина, послове које морамо сами да урадимо. Треба да створимо, колико је год то могуће, простор за комуникацију са руским јавним мњењем. Треба у руском јавном мњењу да тражимо пријатеље српског народа. То значи да треба да пласирамо сазнања о себи, најразличитије врсте, у медијима, код универзитетских наставника, у најширим слојевима становништва. Неопходно је радити на ширем разбоју, а не на плану једног председника или једне политичке странке.
Да би тај пут био могућ, мора се образовати политика српског становишта. То је политика просвећеног национализма. Она није политика безусловног поклапања са руским интересима. Јер, разилажење руске и српске политике је – у извесном степену – неминовно. Разлика између две државе открива немогућност њиховог политичког поклапања. Остаје могућност подударања и саображавања. Премда испољава свест о неминовној дистанци између руске и српске политике, што је траг просвећености, главна предност политике српског становишта очувана је у сазнању да она не може да буде антируска, јер је то дејство национализма у њој. То значи бити оно што је Стојан Новаковић за себе рекао да је временом постао: рационални русофил. То је политички корелат просвећеног национализма. Он подразумева више садржаја. Први садржај: не може Русија да уради послове које морамо да урадимо сами за себе. Други садржај: ми смо земља на ивици руског света. Трећи садржај: ако смо народ на граници светова, онда је западни утицај наша стварност. Будући да западни утицај има вредности, онда треба да функционишемо као људи који су спремни да западне вредности амалгамишу унутар сопственог културног простора. То би био знак рационалног у српском русофилству. То нас враћа Доситеју из 1810. године.
Као народ и као држава, налазимо се у колонијалном положају на постмодерни начин. То је освешћујући тренутак: треба да поставимо питање какву државу можемо да успоставимо, које облике солидарности треба да успоставимо, које вредности треба да очувамо упркос општем притиску који осећамо. Који људи могу те вредности да заступају? То су сложена питања. Пропаганда све решава једноставно: „Кад су Руси код Одесе, близу је делта Дунава, па су одмах и код Кладова: и све је решено.” То је обрнута страна новчића на којем је писало оно у име чега је Друга Србија владала: „Европа нема алтернативу.” Евробољшевици против националбољшевика. Уместо руске доминације – западна доминација. Неће бити да је то добро. То је одржавање јавне свести у стању самоскривљене незрелости. Озбиљна и тешка питања, на која народ мора да одговара из поколења у поколење, не решавају се измишљеним паролама које су потребне да би се данас одржала власт или расподелио новац. Зато су популистички национализам или елитистички интернационализам погубни.
Као да за српски народ најбољи поредак подразумева демократију: као релативну равнотежу између индивидуалних права и духа заједнице; и као равнотежу између духовне ситуације времена и традиционалних вредности. Истрајавање на демократским вредностима, насупрот главном току мишљења код нас који обезвређује демократију зато што западно урушавање демократских вредности узима као разлог да буде против демократије. Но, постоје времена у којима су демократске вредности мање уважене, као и времена када се оне постепено враћају са јачом снагом. То цео XX век показује упркос свим негативним утицајима. Није оправдано садашњи пад демократских вредности прогласити као неки разлог да се буде против демократије као поретка. Могуће је бити – и то је тековина модерних времена, јер подразумева непрекидан сукоб вредности – против демократије као идеје, појма, вредности. Али, то је могуће и у демократском поретку. Ако смо против демократије као поретка, шта се нуди уместо тога? Нуди се ауторитаризам. Да ли они који призивају ауторитаризам мисле да би они у том ауторитаризму могли да буду против ауторитаризма? Да не помињемо тоталитаризам. Иако је неспорно да су западне државе јако урушиле јавни статус демократских вредности. У том смислу се може рећи да је свет на једној врсти низбрдице.
Ако их сагледамо у дугом трајању, руско-српски односи одвијају се у више праваца. Културни утицај Русије временом пада, док политички утицај Русије траје и у временима када културни утицај опада. Али, препознаје се и једна законитост: културни утицај временом одређује политички утицај. Они који су присутни културом, схваћеном као свеукупни систем односа, не само схваћеном у смислу неке истанчаности него схваћеном као начин живота, унутар облика комуникације, пословања, саобраћања, ширим спектром друштвених односа, пре или касније условљавају једну врсту политичког преокрета и промене у понашању.
У нашим временима присуствујемо једном сложеном колоплету руско-српских односа. У њему понекад Русија делује као сфинга чије идеје не можемо до краја погодити, док се, суштински, учимо тешкој лекцији самосталног постојања: и онога што је Јован Ристић видео и на шта је указао давних дана. У сложеном свету ослањамо се на ону традицију која никад није била изневерена у руско-српским односима. То је традиција православног дотицаја. Русија је увек била на страни православних Срба, она је увек помагала уметност и културу православних Срба. То смо видели и при завршавању Храма Светог Саве. То је њена основна матрица утицаја. Код нас постоје две амплитуде у односима: једно велико и митско одушевљење великом словенском силом која би могла да нам помогне као народу на граници, и, с друге стране, дубоко и готово трауматско осећање осујећености што живот не потврђује наше најбоље наде.
[1] Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашега времена, Нолит, Београд, 1972, 151.
[2] Entoni Bivor, Staljingrad, preveo Nenad Dropulić, Laguna, Beograd, 2023, 202, 298.