Никада не можемо до краја сазнати из ког врела извиру наше реакције. Оне често изгледају несхватљиве. Но, вођене непрозирним наносима темперамента, противне свакој очигледности, војном и политичком разлогу, породичним или пријатељским приликама, емоције које нас блокирају или упућују у пренаглашеном правцу морају имати и невидљив основ. Недоумица образује питање: да ли је тај основ индивидуалног или колективног порекла? Шта пресуђује у укрштају индивидуалног и колективног у једној личности? Да ли смо – у граничној ситуацији која најчешће изазива радикалну реакцију – више вођени оним личним у нама, као нечим што нас разликује од сваког на свету, па није нн сводиво на свет, нечим што избија на светло позорнице као зачудно и страно, каткад и за нас саме, или нечим надличним што нас предодређује више него што смо способни да приметимо? Да ли је наша реакција вероватна, у складу са адетима времена и искуства, дакле нужна,или припада парадоксалном сазнању о томе да је вероватно да се нешто догађа и против вероватности? А можда је тајна сакривена у зачудном процесу поунутрашњивања надличног, као необјашњивом превођењу нечега што је спољашње, тај чудни сплет околности у којима се препознаје заједница, у нешто сасвим и одвише лично, истинито у мери да се не дâ саопштити, али чија нас јачина дејства намах затекне и изненади? Управо продор џиновске снаге у наше реакције открива да лично добија опште размере, да инцидент осваја позорницу, да се узлови света распадају на очигледан начин, па лични грч постаје друштвена чињеница, која погађа било света и ствара непрорачунљиве последице. Отуд нас општи удес погађа личном снагом: нешто сувише велико за човека, што као да јамчи његову аутентичност и отуд склапа његов идентитет, продире у сиви и плесњиви свет обичаја и навика, ритуала тренутка и удобности које диктирају околности.
На састанку диплиматског кора, у Москви 14. јануара 1918. године, одлучено је да сви шефови дипломатских мисија посете Лењина, како би протествовали због кршења дипломатског имунитета до ког је дошло услед хапшења румунског посланика. О томе су сачувана сећања белгијског посланика Дестреа и Нуланса. У Смољном институту, чији су ходници били изненађујуће прљави и смрдљиви, примили су их председник владе народних комесара Лењин и помоћник комесара за иностране послове Залкинд. Они су покушали да скрену разговор са кршења дипломатског имунитета на совјетско-румунски спор. Томе су се супротставили амерички амбасадор Френсис и Дестре.
У узаврелој атмосфери, „српски посланик г. Спалајковић, који се још од почетка пријема с муком савладавао, нагло [је] устао и, упирући кажипрстом, окренут према Лењину на мање од метар од лица, ’олакшао душу’.” Шта је могло условити овакво искакање из уобичајеног понашања? Изгон српске војске преко Албаније и њено дуго чекање на Солунском фронту? Страх за судбину отаџбине у новоуспостављеним односима у свету? Јер, царски режим – као једини ослонац у великој игри светских сила – беше срушен. Или сам излазак пред бољшевике који иду у сусрет немачким плановима за сепаратним миром? Тај мир би могао запечатити узалудност српских жртава у Великом рату. Све је то могло водити његова осећања и нахрупити у неконтролисаност његових речи.
Оне нису припадале програмираном напуштању дипломатског такта, нити су биле срачунате да изазову ефекат, већ су представљале егзистенцијално померање човека из ситуационог седишта. Јер, „жестоко жигошући издају бољшевика”, Спалајковић је ишао све даље: „Ви сте бандити, викао је на врхунцу гнева; срамотите словенски род и ја вам пљујем у лице!” Био је то изазов првог реда: шефови дипломатских мисија су дошли да ослободе румунског посланика, а српски посланик се кандидовао да буде ухапшен. У очи им је сручио да су бандити. Није погрешио, јер су они – у предреволуционарно време – нападали складишта оружја, изнуђивали новац од пословних људи[1] и пљачкали банке.[2] Али, њихов бандитизам је добио светскоисторијски вид и потврду. То показује да је послаников гнев био управљен на промењено стање епохалне свести. Он се, међутим, огласио и из једног старијег осећања света него што је предреволуционарно: била је то вековима зајамчена свест, изненадно пробуђена у личном гесту, да словенски свет – а нарочито послаников српски род – нема много чему да се нада када је Русија на коленима. Та истина се може признати само у крајњем очајању. Она није потврђена светскоисторијским стањем какво је било у часу посланикових речи. Јер, западне силе су биле сукобљене у Великом рату, па је српска војска имала савезнике на Солунском фронту. То значи да је истина − чији је израз било очајање отиснуто у речима – долазила из културноисторијског памћења као дубље димензије личног постојања. Јер, управо то памћење диктира продор очајања у индивидуалну свест. Тако долази до вербалног пљувања на цинизам нове свести која овладава светом. Као пљување за којим посеже очајник, то је очајно пљување, јер је немоћно.
И отуд не изазива никакве последице: „Лењин га је нетремице гледао својим косим очима, са истим непромењеним осмехом с којим нас је дочекао.” Такав је модерни цинизам у часу када бива суочен са усмрћивањем читавог словенског света као безвредне и антикварне рушевине. Он припада самоуверености која корача у будућност. Тај модерни презир је настао у суочењу са копрцањем посланика једног малог народа. Јер, мали народи су у комунистичкој идеологији – и код Розе Луксембург као критичарке вође Октобарске револуције – осуђени да нестану. Да је реч о модерности која исијава презир над старим светом, његовим мерама и схватањима, показују речи Залкинда: „пустите, пустите, господине амбасадоре, ми више волимо то грубо изражавање од дипломатског говора.”[3] Нема потребе да се модерни човек узбуђује због копрцања старог света у предсмртном ропцу. Али, за Спалајковића то није било ни интелектуално нити академско питање, већ егзистенцијални дамар историје, јер је у њему могао да нетрагом нестане читав један народ: његов народ. Остало је питање: да ли је још нешто условило овакву реакцију српског посланика? Оно се може прецизније интонирати: где је био корен његовог очајања?
Готово од тренутка када је донета одлука о немачком нападу на Совјетски Савез,[4] у децембру 1940. године, па све до самог напада, 22. јуна 1941. године, Стаљин је обавештаван о свему: из различитих и поузданих извора. У осам месеци је било више од осамдесет упозорења, са тачним правцима надирања, чак и са тачним именима команданата, тачним датумом и сатом првог удара.[5] Чак је и немачки амбасадор у Москви, гроф Шуленберг, као заточник бизмарковске политичке доктрине о несукобљавању са Русијом, дао јасна упозорења две недеље пре напада.[6] Стаљиново необазирање на оволика обавештења, упркос очајничком противљењу његових војних команданата,[7] било је узрок страховитих војних, привредних, људских губитака на самом почетку рата. Оно потамњује мрачни портрет совјетског диктатора упркос улепшавањима која настоје да изведу совјетски историчари и садашњи поштоваоци лика Јосифа Висарионовича. Вести које су долазиле са ратишта биле су толико страшне „да је Стаљин, у чијој је насилничкој нарави била и јака црта кукавиштва, позвао Берију и Молотова на тајни разговор. Треба ли да склопе мир с Хитлером без обзира на цену и понижење као што су учинили у Брест Литовску 1918? Могу да се одрекну већег дела Украјине, Белорусије и балтичких република.”[8] У очима властодржаца као да је власт важнија од државе и народа: и није то само у тренуцима очаја.
Но, очајање понекад диктира најневероватније помисли: „Касније је у Кремљ позван бугарски амбасадор Иван Стаменов. Молотов га је упитао да ли би наступио као посредник, али на изненађење свих амбасадор је одбио. ’Чак и ако се повучете на Урал’, рекао је, ’на крају ћете ипак победити’.”[9] Можда је помислио да искушавају његов однос према странама у сукобу. Или да би његово учешће у преговорима могло да га угрози код друге стране, било немачке, било бугарске, јер су оне биле у савезништву. Или је усађени опрез дипломате налагао да се заобиђу искушења. Ма какви да су били практични и политички мотиви који су га водили, његов одговор је био необичан и чудан, јер „све стране обавештајне службе очекивале су слом Совјетског Савеза.”[10] Одакле је долазило овакво уверење бугарског амбасадора?
Можда оно припада дубокосежном осећању балканских словенских народа: оном истом осећању које је диктирало очајање и револт Спалајковића. Оно не припада само појединцима, нити само процени политичких и војних прилика. Оно долази као плод рада колективно несвесног: архетип као колективни фантазам. Историјско искуство – растегнуто у вековима – појављује се као потврда нечег што претходи сваком искуству: нечег што ствара фантазам. Јер, у темељу одговора бугарског амбасадора, као и у темељу Спалајковићевог очајања, налази се вера. У Русију се верује и када Руси губе веру у њу. Ту је корен русофилије. Ту је додирнуто значење чувених стихова Тјутчева: „Ти умом Русију схватити нећеш,/ Свеопшти аршин њу не прати/ Она се другачијим циљем креће/ У њу се може само веровати.” Упркос сваком разлогу, противно бројним очевидностима, бугарски амбасадор верује; српски посланик очајнички – и не мислећи на лични ризик – пљује на бандите који ударају на темељ његове вере. Они се крећу супротним правцима на истој стази.
Има у томе нечег културноисторијски предодређеног: увек крајине, последњи простори на којима светли један народ или једна вера или један род, верују одсуднијом вером од средишњих жаришта света коме припадају. Но, ту је у дејству и нешто универзално, ситуирано у готово свих народа: запретана свест о обећаној земљи. Ако њена снага чили у историјској ситуацији, ако се незаустављиво помаља њен земаљски дефицит, очајање надахњује на лични ризик, као безусловно опредељење упркос изостајању евиденције која би га поткрепила. Јер, „вера се никада ни на чему и не заснива, она сама заснива и утемељује”, па ће „у обећану земљу стићи само онај ко је, као Авраам, решио да иде и сам не знајући куда иде”.[11]
[1] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, preveo Nikola Pajvančić, Laguna, Beograd, 2022, 82.
[2] Sajmon Sibag Montefjore, Romanovi 1613 – 1918, preveo Boban Jakovljević, Evro Book, Beograd, 2016, 672.
[3] Зоран Бајин, Спалајковић – дипломата и контрареволуционар, Прометеј. Нови Сад, 2021, 187−188.
[4] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, 150.
[5] Entoni Bivor, Staljingrad, preveo Nenad Dropulić, Laguna, Beograd, 2023, 23.
[6] Entoni Bivor, Staljingrad, 25.
[7] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, 164−181.
[8] Entoni Bivor, Staljingrad, 29.
[9] Entoni Bivor, Staljingrad, 29.
[10] Entoni Bivor, Staljingrad, 33.
[11] Lav Šestov, Atina i Jerusalim, preveo Mirko Đorđević, Mediteran, Budva, 1990, 275.