Као епилог овог прегледа јулских напада на мене и мојих спорадичних одговора могао би се схватити разговор који сам водио на ТВ Нова С 1. августа 2025. године. Он би био последња станица на реконструкцији једномесечнe медијске хајке на један говор. Сама хајка се наставила у наредним месецима, попримила је својства полицијско-медијског терора, усмереног на моју личност, терора у којем је штафету преузела режимска телевизија Информер: и таблоид истог имена. Они су приватне ручкове и сусрете на најпрометнијим београдским адресама у по бела дана полицијски снимали и приказивали као „тајне састанке”: уз лажно извештавање о њиховом садржају. Иако се нисам службено жалио због таквог третмана, упозорио сам – у разговору за лист Нова од 5. октобра 2025. године – да је реч о кршењу члана 8 Европске конвенције о људским правима који забрањује прислушкивање без овлашћења.
У случају Малоне из 1984. године, Европски суд за људска права наводи да је „прислушкивање разговора незаконито и непожељно у демократском друштву”. У случају Ранинен против Финске, из 1997. године, наводи се да је „појам приватни живот широк и не може се исцрпно дефинисати, он може – зависно од околности – обухватити морални и физички интегритет личности”. У случају ПГ и ЈХ против Велике Британије из 2002. године, Европски суд за људска права је истакао да „коришћење скривених направа за контролу приватних просторија није у складу са законом”. Али, ниједна адреса која код нас тобоже брине о приватности и људским правима није у мом прислушкивању и јавном прогањању неистинитим садржајима видела ништа зазорно. Јер, они који су – попут мене – субверзивни са становишта владајућег лево-либералног дискурса, иако демократски опредељени у дугом трајању, могу бити изложени дискриминаторним мерама режимске репресије без икаквог јавног протеста. То показује колико су европске вредности напуштене у понашању њихових наводних промотера у нашој средини.
Но, у потоњим месецима кампање није дошло до садржинских новости, па се може закључити да су све ове појаве дошле – као и у случају напада режимске интелигенције у децембру 2024. године – без икаквог повода с моје стране. Нити сам некога од мојих критичара помињао, нити сам се у било чему са њима лично спорио. Када се овако велики број медијских напада појави лишен било каквог личног повода, онда је то поуздан показатељ да је реч о идеолошкој и политичкој одмазди коју сам изазвао деликтом мишљења. Док напади на мене нису могли бити лично мотивисани, дотле они људи који су се повремено стављали на моју страну, без обзира на личне симпатије према мени, настојали су да укажу на потпуну неодрживост самих напада из перспективе општег добра и уређене јавности: из, дакле, демократске перспективе.[1]
У рекапитулацији јулског времена 2025. године, и његових повремених одјека у наредним месецима, ствари имају сасвим прецизан изглед. Постоји један трагичан догађај и његове последице. Постоји питање одговорности: унутар кривичне одговорности, као правно питање, па онда унутар политичке одговорности, као политичко питање, па потом унутар друштвене одговорности, као друштвено питање. Услед неприкладних реакција власти, дошло је до ширења целокупног система одговорности. Очигледно је да је негде тај ланац одговорности морао да се прекине, зато што је водио у нежељеном правцу. То је најлогичнији закључак. Јер, уколико је реч о несавесном деловању одговорних чинилаца, које на неки начин не доводи у питање деловање власти, власт би лако пустила низ воду те људе. Али, имамо једно потпуно неодговорно понашање власти у којем није оправдано очекивати да ће они ланац одговорности довести до краја.
Могло би се учинити да су успели да замаскирају основни догађај премештањем пажње, разним облицима оспоравања, променом теме, променом жиже у којој ће се ствари засенчити, док друштво објективно тоне у кризу. Имамо дубоку политичку кризу, велике сукобе у друштвеној свести, врло ратоборно понашање представника власти, имамо друштво које је дубоко узнемирено таквим облицима живота. Постоје различити облици реакције у том друштву: апатија, дезорганизација, неактивност. Ниједан од тих облика није сам по себи повољан по друштво, јер су то облици потискивања. Код потискивања, пак, никада не знамо када потиснути садржај може да пређе у епицентар јавног незадовољства.
Заједница се не може ваљано утемељити на лажима. Када је реч о промоцији књиге стихова Радована Караџића, она се појавила као промоција у Српској књижевној задрузи чији сам председник. Питање које се поставило тражило је директан одговор: да ли ми треба да објавимо књигу тог човека или да уведемо цензуру његовог имена? Но, цензура је из демократских разлога неприхватљива. То је разлог старији од свих других. Оно што се зове ultima ratio – последњи доказ – јесте да је из демократских разлога неприхватљиво да се било чије име склања из јавне свести. Јер, и контроверзне личности су део јавности.
Не можемо да бркамо две сфере: књижевну и политичку. То нису иста подручја. То је један од главних постулата теорије књижевности у XX веку: да се разликује биографско ја – као јавно ја – од књижевног ја. То су две ствари у књижевности. На почетку XX века је Марсел Пруст о томе писао у књизи Против Сент-Бева. Отуд „оно што човек даје јавности, то је оно што је написао у самоћи, за самог себе, то је оно што је заиста његово”, док „оно што се даје блискима, то јест, конверзацији… све је то део једног сасвим спољашњег ја, а не оног дубоког ја које се може пронаћи само када се одбаце други људи и оно у нама што са тим другима живи”.[2] У каквој интелектуалној регресији се налази јавна свест, и код нас и у свету, ако се овако елементарне ствари, давно саопштене, пренебрегавају у корист огољене инструментализације јавности и голе пропаганде?
Но, нема сумње у то да нека јавна личност, без обзира на своје књижевно дело, може изазвати негативне ефекте. Морамо се навићи и на негативне ефекте. Не можемо доћи у позицију да као пожељно рачунамо само оно са чим се сви слажу. Људи се не слажу, али живе у свету у ком, упркос тим неслагањима, проналазе заједничке тачке: као што су сагласност око демократије, око одбацивања насиља, око норми у јавности. Ако почну да мешају сва та подручја, где ће завршити? У потпуној несабраности: у сталном преношењу садржаје из једног у друго подручје. Ако је то циљ, онда друштво које настаје никако не може заштитити ни појединца ни заједницу.
Имамо демократску праксу и издавачку процедуру, као и садржаје који никога не узнемиравају. Ти стихови су потпуно друге врсте од политичких догађаја који су били у деведесетим годинама XX века. На делу је, дакле, једна манипулативна схема којом се сузбијају садржаји и оквири демократије, са циљем да се јавност постави у што пасивнију позицију, да би култура стално била подлога развијања политике кривице. Уместо тога, демократско друштво треба да буде плурално. Разликујемо се у проценама и садржајима. Кроз јавни разговор временом се могу детабуизирати ствари, па се тако смањују друштвене напетости унутар јавности и ствари добијају подношљиву форму. Демократија је, у ствари, подношљива форма живота.
Да ли ризик постоји? Постоји. Они који преузимају ризик да уклањају табуе, попут мене, морају га преузети и објективно га носе. Они дају обол својим уверењима. Ако хоћемо један садржај да наметнемо, као што је, рецимо, комунистички систем наметнуо брисање Слободана Јовановића, Драгише Васића, Григорија Божовића, и читавог низа писаца, не улазећи сада у то да Радован Караџић није аутор тог ранга и домета као они које сам поменуо, погледајмо шта се догодило после педесет година: они су остали, а тај систем је нестао. Ко је онда био у праву? Историја ће рећи шта има да каже.
Тужна је истина о могућим променама у земљи у којој имамо високу толеранцију према репресивним облицима власти и њеном манипулативном језгру. Вучић-Брнабић режим делује, с једне стране, манипулативно, преваре, пропаганда, обмане, док са друге стране делује репресивно, кроз полицијске и насилне облике понашања. Главна подршка коју добија долази од спољних чинилаца. Они пресуђују. Суочавамо се са видном толеранцијом чинилаца Европске уније према јако репресивним облицима понашања власти, као и према њеном дугогодишњем медијском монополу. Отуд следи да ће власт морати да иде у правцу испуњавања захтева спољних чинилаца. Јер, они пригушују европску јавност. Мене је напао Frankfurter Allgemeine Zeitung у више наврата: коме то иде у корист него манипулативном језгру режима?
Када је реч о руској и кинеској подршци Вучић-Брнабић режиму, која је недвосмислена, она не подлеже критици из истог угла као и подршка ЕУ и САД. Ако оставимо по стани оно што се никад не сме заборавити, да је улога Русије у српској историји била позитивна, критика руске политике мора отпочети од сазнања да Русија не истиче демократску агенду као свој начин мишљења и понашања. Она једноставно подржава власт. У агенди, у профилу њихове политике, као и кинеске, није да апелују на неко демократско решење. Како би они могли апеловати на демократска осећања грађана? Проблем је када ЕУ истакне агенду демократских вредности, а онда се у пракси открије да она не држи до оног што прокламује: они причају о демократији, а прате своје интересе.. Ту је њихово унутрашње противуречје. Отуд критика руског понашања може отпочети са другог краја: њихово оглашавање да се не мешају у унутрашње ствари других земаља једноставно није истинито и не може да понуди одрживу евиденцију.
Но, из таквог уплива страних чинилаца не следи да борба против Вучић-Брнабић режима нема сврхе. Ако схватимо да страни чиниоци посматрају шта се догађа, оног момента када власт у земљи не буде у стању да испуни оно што је њима обећала, њихов став реално може да се промени, јер они прате своје интересе. Оног момента када друштво покаже толики степен одбојности према рђавим намерама власти, постоји могућност – а не нужност, па чак ни извесност – да они преиспитају своју политику. Свакако да ће тражити нове послушнике, али њихову снагу неће они моћи до краја да одреде него народ. Да би то тако било, неопходно је да се делује, а не да се – скривено или отворено – подржава власт. Није све задато, јер је на делу жив процес у ком се сваког дана ствари мењају.
Кључно питање за националну политичку оријентацију остаје исто: где ће она бити, ако дође до промене власти? Зар за њу није боља могућност промене, уз сав неминовни ризик, од вишестраног и вишестепеног труљења националних садржаја које остварује Вучић-Брнабић режим? Да би та могућност била реална, национална оријентација се мора борити за подршку оних који су јој склони унутар студентског протеста. Она треба да се супротстави непроменљивом циљу пропагандног погона: његовом настојању да енергију студентског протеста, који је родољубив, мирољубив и грађански оријентисан, преканалише на евробољшевизам као неокомунистичку интерпретацију Европске уније.
Уместо тога, као и уместо подршке Вучић-Брнабић режиму, национална интелигенција треба да има рационалан и трезвен однос према ЕУ. Ако је неминовно да се друштво упусти у наметнути тип односа, оно треба да има колективну свест о томе: да би, уважавајући нужност, развило настојање да смањи потенцијалне и актуелне ризике самог друштвеног процеса. То се зове просвећени национализам. Он треба да омогући унутрашњу аутономију у највећем могућем степену. Уместо измаштане суверености, као циља који у оваквом односу снага није достижан, можда и као пут ка том циљу када се околности промене, неопходна је унутрашња аутономија као заштита разнообличних садржаја српске културе од несумњиво тоталитарних (унификујућих) аспирација лево-либералног дискурса.
Основно питање гласи: хоћемо ли ступити у неку реалност са илузијама или са истином? Ако ступамо у реалност са истином, онда се димензионирамо другачије него када потхрањујемо илузије. Свест о истини ствара сугестију: у реду, овде није пријатно, али морам. Ако, пак, улазимо са илузијом, сугестија је друкчија: „Овде улазим јер је праведно”. Тада сами себе обмањујемо. Не треба да се обмањујемо: живимо у таквом окружењу, али немојмо да се лажемо. Јер, ствари стоје прилично неповољно по нас, пошто постоје културолошке предрасуде према српском народу. Важно је да се не лажемо да бисмо могли имати појачану активност.
Управо је то наговештено у мом видовданском говору: борба за слободу онолико колико је то реално. Говорим пред 140.000 људи и кажем: „онолико колико је то реално”. Ни једне секунде, дакле, не заводим на ризични пут, јер сам се читав живот залагао за ненасилни отпор и грађанску демократију. Национална интелигенција би требало да буде спремна да у дугом трајању преузме ризик те борбе. И стижемо до кључног питања: зашто она никад није спремна? Зато што је њена веза са влашћу – било којом влашћу – увек нераскидива.
То нас подсећа да је циљано избегнуто да се примети како срж видовданског говора представља моје залагање за садејство грађанских и националних циљева. У јулској кампањи је доминирало оно што бисмо могли назвати неотитоистичким обликом мишљења и понашања који се преобукао у грађанско одело. Они, међутим, нису цела грађанска Србија. То је кључна ствар. Постоји читав низ људи који имају уравнотежену грађанску оријентацију, поштују традицију и имају свест о српским националним правима, али су под другосрбијанском врстом идеолошког притиска који траје дуго. Суштина овог медијског притиска – ефикасног због недемократског понашања власти које затварају простор за разлиставање разнородних садржаја, као и због сасвим видљиве и провериве подршке западних (америчких) чинилаца – превасходно је у томе да све људе грађанске оријентације подводимо под оно што је најгласније. Управо се у тим мегафонима јавности развија настојање да се у младе људе угради нови облик комплекса кривице. Да се рефигурише политика кривице.
Она траје више од сто година. Станице на њеном путу биле су бројне: Ватиканово настојање да се обезбеди привилегован положај католика источног Јадрана, после Тридентског концила – XVI век; оцена примаса Угарске Леополда Колонића да је српски народ реметилачки фактор не само верског јединства него и државног јединства Хабзбуршке монархије – почетак XVIII века; Наполеонова оцена да је реч о руској опасности јужно од Дунава, 1806; енглеско преузимање исте идеје, нарочито после Кримског рата, 1855 године; аустро-угарска идеја о Великој Србији као препреци ширењу Дунавске Монархије на југ, после пораза од Немачке 1866. године; аустријски марксисти уграђују ту идеју у Коминтерну после 1918. године; то потврђује Стаљин у полемици са Симом Марковићем 1924. године; преузима Дрезденски конгрес са нагласком на великосрпској хегемонији 1928. године; у складу са тим, комунистички лист Пролетер подржава усташки устанак у Лици 1932. године; то се подудара са Мачековим нацртом покрајина у Југославији, у писму Ситон-Вотсону 1932. године; ублажавање, али и очување тог начина мишљења у складу са политиком Народног фронта, коју Коминтерна проповеда после 1935. године; слично и на Петој земаљској конференцији КПЈ 1940. године; геноцид над српским народом у НДХ између 1941. и 1945. године; теза да је српски национализам најопаснији као начело комунистичке политике после 1945. године. Такав је пут дуготрајног зрења једног начина мишљења. Оно је учвршћено у XX веку и трајало је током целе Југославије: у краљевској Југославији кроз промицање аустроугарске идеје о великој Србији, у титоистичкој Југославији кроз комунистичку свест о „великосрпској хегемонији”. У данашњем времену се иста идеја јавља кроз питање о одговорности за разбијање Југославије у деведесетим годинама XX века. Било је и друкчијих сагледавања исте стварности, али она нису превладала.
Показује се неспремност политичких чинилаца − то значи председника државе и владе − да се суоче са реалним садржајима проблема. Они су проблем пренели на професоре, да би се притисак пренео на студенте. Они покушавају да сегментарно реше проблем: и то на полицијски начин, који само делује као доливање бензина на ватру. Њихова одговорност се нагомилава. Извесно је да је режим успео комбинацијом средстава да на неки начин уцени професоре универзитета и да подршку студентима сведе на мању меру. И то комбинованим деловањем и режимских и антирежимских медија. Тако су се различити универзитетски професори, и на Russia today и на Пешчаник-у, и на РТС-у и на НСПМ-у, иако идеолошки супротстављени, залагали за потпуно исту ствар, отпочињање наставе, тврдећи да ће, у супротном, универзитет пропасти.
Требало би узети у обзир чињеницу да сам био нападан и из перспективе режимских, и из перспективе антирежимских медија. Та чињеница представља значајан показатељ: значи да је оно што сам говорио било и за једне и за друге нешто што их узнемирава. Не бих променио ништа у свом видовданском говору, јер је у питању врло кратак говор од шест минута у коме се помињу централна питања – како историјска, тако и актуелна. Било је јако много премештања пажње са видовданског говора на моју личност. То је један метод који код нас у јавности постоји. А то се обично назива argumentum ad hominem: узмете једног човека, ставите га у жижу да бисте преко њега потиснули или уклонили оно што вам се не допада, а што не мора нужно бити сводиво на њега. И то, понављам, напади са обе стране. То показује да механизам деловања пропаганде – који се често с правом замера властима – врло лако може да се нађе и у медијима који ту власт оспоравају.
Њихове акције су комплементарне и одликују се учесталим најавама. Коментатор режимског портала Нови Стандард, 4. септембра 2025. године, саопштава да су стране амбасаде ставиле вето да се на чело листе стави универзитетски професор „са националним педигреом”. То се директно односи на мене. У једној од својих објава, Драган Ђилас изричито каже да уопште нећу бити на студентској листи. У разговору за Радар, лист невладине (другосрбијанске) интелигенције, разговору који преноси портал НСПМ од 19. октобра 2025. године, Бојан Пајтић саопштава да многа имена која се помињу у јавности неће бити на листи, јер студенти оцењују да изазивају контроверзе. Како је Слободна Европа још 25. јула 2025. године, оценила да износим „контроверзне поруке”, што је поновио и НИН од 30. јула 2025. године, јасно је да се то првенствено односи на мене. У пажњи коју ми поклања, Вучић је неуморан, па у телевизијској емисији Ћирилица, како преноси Данас од 3. новембра 2025. године, саопштава да сам „избачен” са студентске изборне листе. Сви они знају, иако листа није објављена? Како? То би значило да постоји, упркос међусобним супротстављеностима на различитим нивоима, подударност режимске интелигенције, опозиционих чинилаца, страних чинилаца и српског председника. Она се открива у ставу о томе која политичка оријентација, премда доказано демократска, није дозвољена. Јер, њен начин мишљења је субверзиван за затворени систем у ком живимо. Тај систем захвата, институционализује и штити кристализујући процес у ком долази до преласка пожељног начина мишљења у стварност. Отуд паметнији од прогонитеља хоће да уклоне субверзивни начин мишљења, док је глупљим прогонитељима стало да уклоне појединца са видног поља.
Било је у томе нечег чудног: један професор, без организације, без икакве политичке подршке, без икаквих личних амбиција, представљен је као проблем. То, наравно, показује да он и није проблем, већ је проблем одређено политичко мишљење. Било је то моје заговарање либералног национализма као савремено артикулисаног теоријског концепта. Он није ни у каквом сукобу с нашом историјом. Јер, наша историја подразумева велике примере либералних националиста: Јеврема Грујића, Владимира Јовановића, Јована Ристића, Светозара Милетића, па и касније − иако се нису звали либералима − Љубомира Стојановића. Имали смо, дакле, људе који су били на линији једне врсте либералног национализма. За Љубомира Стојановића Милан Грол каже: „ултра слободњак” − то је либерализам. И додаје: „ултра Србин” − то је национализам. То је просвећени национализам. Било је његових представника и у деведесетим годинама XX века: по обнови вишеоартијског система. Био сам члан Српске либералне странке коју је водио Никола Милошевић. Већ по имену је то била странка чија су уверења била и либерална и национална. Подржавао сам и њој најближу странку Војислава Коштунице, јер сам сматрао да је њена оријентација исправна. Настојао сам да сугеришем и Дверима такву оријентацију.
Моја подршка студентском протесту била је превасходно морална. Подржао сам студентски протест без жеље да имам икакве користи од тога. Да имам штете – то се подразумева. Код нас се не верује да се може живети без привилегија, а већ много година живим без њих. Било би грехота да сада почнем да их стичем, иако то никада нисам радио. Желим да се одупрем растућем таласу политике кривице, који се распростире у драстичним облицима у нашој јавној свести, и да као појединац одговорим ономе што сматрам да је позив интелектуалца. У таквом ангажману, настојао сам да спојим два става различитог порекла. Као разочарени левичар у борби за републиканску Шпанију, Џорџ Орвел је написао: „Боље је борити се и бити поражен него не борити се.” Као разочарани грађански интелектуалац у западне демократије, Слободан Јовановић је написао: „Кад види да нема наде у успех политичке активности, човеку остаје да врши своју дужност.” Борба и дужност – то би требало да буде основно начело националног интелектуалца.
Пошто живимо у извитопереној јавној свести, пошто се код нас обнавља титоизам другим средствима, секуларно свештенство има за превасходни циљ да жигоше националну и демократску алтернативу. Јер, она подразумева национална и демократска права српског народа. То је нешто што изазива велико противљење, јер спречава да се младим људима утисне жиг кривице који морају да носе да би се реализовао политички наум везан за њих: да им „навуку лудачку кошуљу”, да су они за нешто криви само зато што припадају српском народу. У нашој јавности не постоји национална и демократска оријентација, она нема своју кристализацију у медијима и странкама, и то у многоме појачава тенденцију поларизације јавне свести. Јер, та политичка линија открива да наши националисти нису тако национални као што воле о себи да мисле, а да наши либерали нису тако демократски као што за себе тврде.
Они су партнери, иако глуме опозицију. То су лажни националисти и лажни грађанисти. Они сарађују, понекад и прећутно. Једноставно речено − њима треба Вучић. Вучић је идеалан изговор за све. Он је тај који има „деведесете” на савести. Нема их либерални национализам. Он је погодан за друштвено раслојавање грађана на масу и елиту. Јер, Вучић је идеалан изговор и доказ за то да је елита „образована”, „културна”, „модерна”. Он је њихов идеални партнер. Њему увек могу набити на нос оно што ниједном либералном националисти не могу ни да помисле да кажу: иако говоре, али то бива неуверљиво. У исто време, и они су њему потребни. Јер, он може да се огласи у духу популистичког национализма: „Па ево, видите, то су они који вас хоће да понизе, а ја, јадан и мучен, вас браним.” То је идеална партнерска схема у којој су се сви лепо снашли: и популистички националисти и елитистички грађанисти. Једна врста малограђанске симбиозе.
Анализа новинских написа, текстова на интернет порталима, објава на твитеру, изјава у телевизијским емисијама, не доноси суочавање са интелектуално вредним садржајем. Ако погледамо месечну кампању против мог говора, који се појављује као барометар евробољшевизма, јер открива успон, ритмове и континуитет његовог трајања и јачина у јулу 2025. године, неопходно је да разликујемо неколико ствари. Треба препознати интензитет кампање у два момента: учесталост медијских напада и дужину њиховог трајања. Ваља разликовати њене садржаје: човек који је нападнут; тему која се – критиком самог човека – обезвређује и настоји уклонити са видног поља; стављање у инфериоран положај друштвеног покрета, да би се преузело управљање његовим разнородним саставом. Отуд следи увид у циљеве кампање: извршити медијско кривотворење стварности са наумом да се успостави задати модел политике кривице: подела на превазиђено (национално) и авангардно (грађанско) друштвено понашање. У складу са успостављеним моделом, неопходно је – у политичком смислу – одстранити или потиснути оно политичко мишљење које самим својим постојањем открива политику кривице као изазивача непрекидног и антиномичног стања колективне свести.
Ако се осврнемо на забележене – никако све – облике медијског каштиговања мог говора, осведочавамо се у њихову велику учесталост у сразмерно кратком периоду. Читав један медијски погон можемо препознати у пуном дејству: 24. VI (Danas) → 28. VI (Antena M, твитер објаве Андреа Јовановић, Весна Пешић) → 29. VI (Autonomija info, Al jazeera, Večernji list, Radio Sarajevo, твитер објаве Горан Милетић, Антонела Риха) → 30. VI (Peščanik, Kurir, Vijesti, Press online) → 1. VII (Danas, твитер објаве Горан Јешић, Наташа Кандић) → 2. VII (твитер објаве Небојша Крстић, Danas, Normalizuj, Pobjeda) → 4. VII (Frankfurter Allgemeine Zeitung, Danas, Deutsche Welle) → 5. VII (Novosti) → 7. VII (Политика, Вечерње новости) → 9. VII (Danas) → 10. VII (Peščanik, TV Informer) → 14. VII (Frankfurter Allgemeine Zeitung, Deutsche Welle, Slobodna Dalmacija) → 15. VII (Политика, Danas) → 17. VII ((Политика, TV Nova S, Nedeljnik) → 24. VII (Deutsche Welle) → 25. VII (Slobodna Evropa) → 27. VII (Jutarnji list, Политика) → 30. VII (TV Nova S, НИН). У знатном броју случајева име неког медија обележава појаву неколико текстова против мене на истом месту и у истом дану. У овом списку недостаје мноштво медија, у којима се одвијало преношења истог садржаја, безброј твитер објава, умножавање делова једног текста на бројним порталима, приказ кампања у бројним телевизијским емисијама, као и попис безбројних помињања мог имена и говора у успутним контекстима.
Тако се стварао читав рој исказа и слика, којима се заглушивао сваки разлог или утисак код прималаца. Стварала се рефлексна и непромишљена реакција која је добила готово инстинктивни карактер. Као илустрацију тог начина пропаганде, могу споменути да је портал Балкан инфо спроводиo систематску кампању помоћу медијских исечака у којима су издвојене изјаве против мене: Бранимир Несторовић (26. I 2024, 13. IV 2025) → Жарко Поповић (29. III 2025) → Велимир Абрамовић (7. VIII 2025, 8. VIII 2025) → Милан Младеновић (10. VIII 2025) → Чедомир Антић (5. VIII 2025, 25. VIII 2025) → Милан Брдар (17. VIII 2025, 3. IX 2025) → Владан Глишић (5. VIII 2025 → Дејан Лучић (21. VIII 2025). У њиховим исказима можемо пронаћи неистине и оцене које су доследно негативно усмерене. Док је Балкан инфо водио кампању тако што су приказиване тврдње људи који су говорили под својим именом и презименом, дотле је Нови Стандард кампању водио преко анонимних коментатора који се нису устручавали да износе неистине и увреде у вези са мојом породицом и личним особинама.
У свим тим акцијама били смо суочени са типски обликованим садржајем. У његовом средишту смештено је понављање: понављају се поједина тврђења, закључци, описи и сугестије. Они се превасходно распростиру у два правца: argumentum ad rem и argumentum ad hominem. И када је реч о ствари која је у жижи посматрања, попут студентског протеста, и када је реч о личности која је повод, као што је мој видовдански говор, по правилу се изостављају или прећуткују чињенице које оспоравају унапред задати циљ аутора чланка, као што се у складу са тим циљем кривотворе чињенице које се у чланку наглашавају. Отуд следи да је реч о текстовима који немају никакву моралну вредност, што њихове ауторе, наводно удаљене од режимске интелигенције, а тако јој сродне, чини моралним наказама.
Разматрање таквог материјала могло је имати само форензичко оправдање: као што силазак у канализацију не доноси човеку само прљање, већ му открива и којим путевима – зарђалим, застарелим и пробушеним цевима, од пацова насељеним и прогризеним пластичним склопкама, расклиматаним асфалтним решеткама – нечист продире у свет који јој не припада, тако и аналитичка форензика овог материјала има методолошко оправдање. Јер, она нам омогућава да препознамо системску мрежу коју граде наизглед – по месту објаве – удаљени садржаји. Они немају само заједничко својство да износе разнородне лажи, већ то чине у дослуху који упућује на наум у чијој су служби. Индивидуална варијантност је малена и може се пратити тек у наговештајима који не доносе различита сазнања, већ само откривају појачање у простаклуку, таленат у глупости или подлост у исказу свог аутора. Он може понешто од својих карактерних фалинки унети у свој исказ, али – и то је методолошки упућујуће и од сазнајног значаја – не сме прећутати оно што је похрањено у message box: као обавезни садржај који доспева у његов текст из мреже саткане у пропагандном погону евробољшевизма.
Као обухватне карактеристике ове једномесечне кампање, која се наставила у наредним месецима, кроз нагомилавање истоветних садржаја, могу се издвојити неколики моменти. Пропагандни погон почива на заједничком дејству медијских чинилаца који бивају управљени у складу са истоветним циљевима, док су образложења не само различита него и, каткад, међусобно супротстављена. Да бисмо препознали да је реч о пропагандном погону, неопходно је да утврдимо ком циљу стреме различито управљена медијска средства, било да су она речи, слике, цртежи, било да је на делу њихова стилска употреба: пародија, гротеска, морализација, проповед. Ако се средства подударају у циљу, онда је реч о заједничком језгру из ког извире лаж као кључно својство пропагандног погона.
Да би та лаж постала део општег мишљења, неопходно је да се организује медијска хајка. У њој, пак, посебно место заузима големо незнање: гомиле незналачких тврђења служе да се створи јавни утисак, а не да се допре до истинског знања о стварима које се посматрају. Често се, као афективна подлога писања, појављује мржња коју лаж осећа када се судари са нечим што јој се опире и не приклања се њеном диктату. Давно је то описао Тертулијан: „био је омрзнут и тако је почела истина.” Сви ови чиниоци теже неутралисању оригиналног и спонтаног утиска који се образовао код реципијента: чувши мој говор, не осетивши ништа скандалозно и некоректно у њему, реципијент бива изложен учесталим дејствима хајке, премрежене незнањем и мржњом, да би се његова свест замутила, да би посумњао у првобитни доживљај и, несигуран и у страху од изопштења, прикључио се насилно образованом општем мишљењу. Системску подлогу хајке чине глупост, незнање и мржња: као свето тројство пропагандног погона.
Сва ова својства имају улогу да наметну и учврсте представу о томе да је једина дозвољена национална политика код нас декоративни и фолклорни национализам Вучић-Брнабић режима. Као режим симулакрума, он обезбеђује спровођење антинационалне политике тако што деполитизује јавну свест, будући да – са становишта евробољшевизма – политички облици националне политике, осведочено демократски, уопште нису допуштени. То је изричито написано у Новој 22. октобра 2025. године: „И иначе, национализму се у Србији, лоше пише, макар на кратки и средњи рок… Једна од највећих бенефиција пада Вучићевог режима, који неумитно стиже, јесте то што ће са овим сатрапом за солидно дуг временски период бити нокаутирана и визија празног и агресивног ’патриотизма’.” Тако је изједначавање националне политике са Вучић-Брнабић режимом показало да је циљ овако лажног изједначавања смештен у уклањање националне политике као такве. Том науму се супротставља моје деловање, иако је оно осведочено демократско у дугом трајању: „Остаје, међутим, проблем улоге Мила Ломпара и на Видовданском скупу и уопште. Мислим, проблем за мене – за Ломпара очигледно не, а за студенте и за Србију – видећемо.” Туробно је сазнање да никаква демократска осведоченост у дугом трајању не може човеку обезбедити право на заступање националне политике код нас.
У исто време, Вучић-Брнабић режим, сам по себи, идеални је изговор за одсуство сваког националног испољавања као политичког: неистинито одређен као национални, он је у позицији кривца који својим поступцима мора деловати у правцу непрестаног и вечног искупљења, а не нормалног политичког понашања. Одстранивши политичку артикулацију српских националних права, Вучић-Брнабић режим је обезбедио деполитизацију самог постојања српског народа. Ако није политички народ, српски народ се налази на погубном путу губљења основних људских права.
[1] Тако су писали и говорили: Владимир Димитријевић, Маринко Вучинић, Бранимир Нешић, Дејан Мировић, Милан Ружић, Марко Сладојевић. Надам се да нисам – у општој какофонији гласова – неког изоставио.
[2] Marsel Prust, „Metod Sent-Beva”, Savremenik, Beograd, godina XXII, knjiga XLIV, sveska 7, jul 1976, 10.