Непотресен Томпсоновим концертом, Данас од 5-6. јуна 2025. године доноси читав тематски број посвећен видовданском скупу, у којем се чак четворица аутора обрачунавају са мном. Фахрудин Кладничанин, сумњајући у то да је једно његово оглашавање било довољно, написао је текст као практично упутство за деловање студената. Њима – вели – недостаје правац који даје политичка алтернатива. Сав у прогресистичкој представи о историји, по којој је напредак у одвијању друштвених процеса неминован, као службеник секуларизоване верзије провиђења, он друштвени напредак види у политичком плурализму, добу интернета, глобализацији, европским вредностима, демократији, људским правима, правној држави. То су овештале пароле владајућег дискурса. Да бисмо знали какав је смисао сакривен у њиховом оглашавању, неопходно је да сагледамо како се оне примењују у стварности на коју се односе. Због прогресистичке схеме која обележава путање његових речи, Данасов колумниста није способан да уочи да све те појмове поима – као и Латинка Перовић – на не-плуралистички начин: у духу и садржају титоистичког наслеђа и комунистичке идеологије.
Јер, када објашњава како Брисел оправдано не реагује на студентски протест, пошто „њихов систем разуме институције, програме, буџете и изборе, а не транспаренте, пароле и блокаде”, он свесно изриче неистине: како је Брисел способан да у Русији или Белорусији опази много мање манифестације протеста него у Београду? Ако не опажа транспаренте, како Брисел опажа да их нема који носе обележја ЕУ – у Београду? У удворичком, слугерањском и пропагандном приписивању хиперрационализма Бриселу, он настоји да утули сваку свест о реалним и рационалним интересима Брисела и Берлина, Париза и Вашингтона, које сервисира Вучић-Брнабић режим. Хиљадама миља је од њега удаљена помисао да на свим тим адресама његове лакејске посвећености има предрасуда, колективних и индивидуалних, заблуда и страсти, убилачких и срамотних, јер су то константе људских ситуација и, отуд, идеологија.
Будући да је без икаквог доказа допустио себи да јавно сумња у мој морал, слободан сам да нагласим да његово гушење сваке свести о интересима западних (америчких) чинилаца, на челу са ЕУ, не представља само слику слабог размишљања, више него очигледног, нити само идеолошког слепила, којим рачуна на неку корист, него превасходно изразите људске покварености, осведочене и несумњиве.
Када наглашава да је студентском протесту потребна политичка артикулација, јер „политика мора бити персонализована”, он се позива на Макса Вебера. Али, знаменити немачки мислилац сматрао је да је једино могућа политика – национална политика. У складу са тим, био је саветник ратног премијера Немачке Бетмена-Холвега. И шта ћемо сад? Ако студентска политика – по Веберу – мора бити персонализована, она – опет по Веберу – треба да буде национална политика. Али, Данасовом аутору је Вебер потребан да би његовим ауторитетом ојачао своја залагања за персонализацију студентске политике, да би у исти мах, када открије своје поимање њихове политике, искључио Вебера. Такав маневар је могућ. Но, зашто није могуће и оправдано моје схватање „српског становишта” када се оно целовито, а не парцијално, може позвати на Вебера, јер се не противи персонализацији студентског протеста? Тек са њим, а не његовим искључивањем по унапред задатим налозима лево-либералног дискурса, ступамо у плуралистичко поимање ствари.
Но, Кладничанин тежи да спречи плуралистичку ситуацију као такву: „На Видовдан су се коначно срели будућност и прошлост, студенти с транспарентима и Ломпар с митовима. Једни траже демократију, други духовни простор. Једни желе изборе, други Обилића.” Није лако пребројати све лажи у три реченице Фахрудина Кладничанина: студенти нису одвојени од прошлости, јер су скуп заказали на Видовдан и носили томе прикладне транспаренте, као што показује писмо које су ми упутили са предлогом тема о којима бих говорио; они, дакле, нису били у несагласју са митом; у мом говору је јасно истакнута идеја демократије у вези са садржајима унутрашње слободе; у потпуној сагласности са тим садржајима појављује се идеја о српском интегрализму; побуна са захтевом за изборима је мирнодопски подвиг, који је поменут у вези са подвигом Обилића.
И, уосталом, шта члан Бошњачког националног већа има против митске фигуре Обилића? У народној песми, у чијој је подлози мит, султан Мурат даје класично и етички супериорно поимање Обилићевог чина: „„Што је мене Милош распорио – / то је срећа војничка дон’јела: / не може се царство задобити / на душеку све дуван пушећи.” Мит је, дакле, морално надмоћан над чланом Бошњачког националног већа. Мит је прочишћен од прљавштине времена. Он је највиша степеница људске ситуације. Убивши уз помоћ виле Мусу Кесеџију, Марко Краљевић узвикује: „Јао мене до Бога милога!/ Ђе погубих од себе бољега!” Мит иде изнад блата људских срамота. Зато је он смисао, а не истина. Тумачити га на друкчији начин, у духу припростог и идеологизованог света тренутних појава, значи правити очигледну грешку. Јер, „основна заблуда која претходи свим другим метафизичким заблудама, тиче се тумачења смисла по моделу истине.”[1]
Да заузима становиште Бошњака, Кладничанин би имао основ да брине о правима свог народа. Али, лажно се представљајући као заточник грађанске оријентације, он себи даје за право да чини оно што му не припада: да одређује српски национални идентитет и српско колективно саморазумевање. Да је то његов истински циљ, да он тежи да у студентски протест угради политику кривице, показује став који је изнео у тексту на порталу Пешчаник 8. јула 2025. године: „Зато кључно питање није више ни Косово, ни Видовдан, ни завети, већ Сребреница. Однос студената према Сребреници није само политичко или идеолошко питање, већ цивилизацијски лакмус тест. То је место истине.” Треба осетити ултимативност ове дикције која тежи да се претвори у норму.
Јер, она оличава стратегију положену у политику кривице: уклонити видовданску етику из шестовековног трајања у колективној свести и заменити је чињенично проблематичном верзијом ратног злочина у Сребреници. То је сасвим у складу са захтевом који је изнео немачки посланик Шокенхоф о неопходној промени свести код нас, да би могли ући у ЕУ. То је подударно са писањем Frankfurter Allgemeine Zeitung-а од 6. октобра 2025. године. Јер, то је плод истог пропагандног погона. Циљ је направити колективног мутанта: „Јер ако генерација која долази, генерација о којој смо говорили као о ослобођеној, освеженој, другачијој, не може да изговори једноставну истину да је у Сребреници почињен геноцид, онда није важно колико пута понови речи попут ’правда’, ’слобода’, или ’народ’. Све остаје празно.” Дакле: или геноцид у Сребреници или ништа. То није ништа друго до програмирана истина намењена „освеженој” генерацији, иако уопште није истина.
Пропагандиста бошњачке провенијенције, човек без дела, пише да сам „промотер конзервативног национализма”, јер он не зна ништа. И он, који пропагира најсрамнију (глобалистичку) политику и идеологију, заогрнут плаштом силе, оцењује да моја „интелектуална позиција није неутрална ни научно дистанцирана, већ је дубоко политички мотивисана”, као да смо у неком научном спору: шта би он уопште у том подручју тражио, кад има бесмислену представу о науци, представу која је доведена у сумњу и у природним наукама? И он, без икаквих научних радова, оцењује да дајем „идеолошки ангажоване интерпретације српске историје и културе”. Да једна вишеструка незналица, само зато што угађа владајућем дискурсу моћи, може износити оваква тврђења, свакако достојна Данаса и Пешчаника, могуће је само због комунистичког разарања јавне свести током педесет година, које је Латинка Перовић унела у „грађанско поимање ствари”, какво никад пре комунистичког диктата није било доминантно у српској култури.
То је иновирани образац политике кривице какву су устројили комунисти, да би могли арбитрирати у складу са својом идеологијом. Тој идеологији је свагда била мета српска национална традиција: „Студенти” – пише Данасова незналица − „упркос својој гласности и симболичкој снази, откривају нешто много дубље, да су митови и даље темељ колективне свести у Србији.” Да је узео у обзир истраживања Антони Смита, схватио би да у таквом понашању студената одлучујући учинак остварује њихова култура, српска култура, да то није ништа необично, будући да многе културе постоје на митском темељу. И то – само по себи – уопште није проблематично ни са једног становишта, укључив и политичко: треба разликовати основе и садржаје колективног саморазумевања од њихове употребе и извитоперавања у реалном времену. Да бошњачки национализам управља нашим саморазумевањем, да га усвајамо као грађански поглед на свет – то може само у Данасу и Пешчанику. Јер, то одржава Вучић-Брнабић режим у животу.
У другом Данасовом тексту појављује се аутор који је препоручен публици као „професор универзитета у пензији” (Раде Вељановски). То је важно зато што он у тексту помиње „елементарно поштење”. Зар у такво поштење не спада давање потпуних података о себи? Ако се упознамо са његовом биографијом, сазнајемо да је докторирао у педесет другој години живота. То је прилично касно за уобичајену академску каријеру. Шта је он био пре свог академског положаја на Факултету политичких наука, који је давних дана настао из Више партијске школе? Уредничко-новинарски цензор и партијски апаратчик. Зар елементарно поштење не налаже да се и то наведе, да се млада поколења – која о давним временима ништа не знају – упознају са животом и делима „барјактара” који се труди да им објасни шта је њихов циљ?
Тада би постало видљиво одакле долазе његова учестала позивања на будућност. Као што је своје званичнике ослободио притиска савести, комунизам их је тако оспособио да све што чине проглашавају да се одиграва у име будућности: убијају, отимају, хапсе, цензуришу, лажу, кривотворе. Они наводно знају будућност. И одједном будућност коју су обећавали, у чије име су толико тога лично учинили и стекли, положаје и станове, новац и јавну видљивост, појавила се у знаку тоталне смрти њихове идеологије, као жива слика људске несреће и разорене стварности. Зар елементарно поштење не налаже овом партијском апаратчику да више не говори у име будућности? Ослобођен савести, као и Латинка Перовић, бедан у својим трзајима и једнако зао у својој беди, овај ситни партијски апаратчик поново пресуђује у име будућности: као што је некад одлучивао у име комунистичких власти, сада суди будућности у име ЕУ.
Време му иде у прилог, јер „ради” за њега, као што ђубриште храни ижџикљали коров: прошло је, наиме, одвише времена да би неко препознао давнашњи континуитет партијске мисли у његовим речима, иако су трагови тог континуитета разасути по његовом тексту у Данасу. Српски национални идентитет и косовски завет су – вели он – „вечна идеологија која се преноси од Косовске битке до прочетничке и четничке идеологије Меморандума, Милошевићевог говора на Газиместану, и реализације таквог идеолошког усмерења у Сребреници и на Косову”. Да нешто зна, овај ситни партијски апаратчик могао би пронаћи у причама Бранка Ћопића како у партизанском јунаку Николетини Бурсаћу живи косовска традиција. Да нешто зна, знао би да су партизанском одреду у Паштровићима дали име кнеза Стефана Штиљановића: светитеља СПЦ. И четници и партизани били су закономерни израз исте традиције, косовске и српске, за разлику од комуниста који су тој традицији објавили рат на живот и смрт, што се – у различитим идеолошким пресвлачењима – одиграва до дана данашњег. Пошто не зна ништа, овај окаснели универзитетски трудбеник, чији је научни опус смешан, може да устврди да је Косово и Метохију „Србија својом агресивном политиком отуђила пре 26 година”. Иако не зна ништа, он рефлексно погађа налоге актуелног носиоца моћи: године партијске дресуре и мимикрије усавршиле су изворни талог људског материјала у њему.
Отуд проистиче осведочена способност за лаж. Јер, НАТО бомбардовање – које овај партијски апаратчик оправдава – било је потпуно незаконито, план „Потковица” никада није постојао, немачки министар Шарпинг је о њему једноставно – лагао. Али, шта ове непорециве чињенице значе за апаратчика који може да напише како сам говорио „о непостојећој суверености Републике Српске”? Ако је српски народ један од три суверена народа у Босни и Херцеговини, ако је Република Српска – по Дејтонском споразуму – израз његове суверености, како је онда њена сувереност – непостојећа? Шта значи тврђење да сам говорио „о преамбули Устава која то није”? Како није кад се налази испред свих чланова Устава Србије? Да овако нешто напише, човек мора бити не само елементарно непоштен и незналица, већ једноставо глуп.
Као такав, погодан за партијског апаратчика и послужитеља у редовима секуларног свештенства, он је изворно с оне стране сваке демократије: „Зашто је доказани десничар позван да говори на скупу који треба да зрачи слободом, духом напретка и уклапањем у демократски, грађански свет?” Ове реченице ваља схватити као примену идеолошког уверења које налаже – одстрањивање људи из јавног простора. Иако се распало све у чему је некад препознавао „дух напретка”, тада га везујући за комунистичку теорију и праксу, он наставља да се клања истом тотему и да пружа руку на пешкеш новом господару. Незнање се подразумева: грађански и демократски свет, на који се позива, створила је десница, а не левица, па је она свакако легитимна у њему. Отуд је позивање „потврђеног десничара” израз постојања таквих уверења у разнородном студентском покрету: и она су апсолутно демократска.
Вођен тежњом за елиминацијом, он поставља питање: одакле „увођење у програм потпуно неочекиваног говорника Мила Ломпара”? Зашто би био неочекиван универзитетски професор који предаје на Београдском универзитету преко три и по деценије, који је у своје име јавно подржао студентски протест пре Београдског универзитета и ректора Владана Ђокића, чијим говором је и апаратчик – као и сви моји критичари – задовољан: зашто је неочекиван универзитетски професор који је због личних чинова постао јавна мета режимске интелигенције и председника државе? Шта је ту неочекивано? Управо овакво питање открива да невладина интелигенција тежи да денационализује студентски протест и учини га оруђем своје идеологије: да поништи његов несумњиво родољубиви карактер.
Сав у пракси партијске елиминације противника, одобреној са врха, апаратчик открива свој циљ: „После Славије можемо да очекујемо да ће Мило Ломпар бити на изборној листи, али ако се то догоди на тој листи могу да буду и Милица Заветница, Драгослав Бокан, Владимир Ђукановић и други, јер деле исте вредности.” Како човек који је критичар Вучић-Брнабић режима од 2012. године може бити исто са протагонистима владајуће политике? Националне вредности се – у складу са начелом диференцираности – могу заступати на различите начине: када се заступају демократски и либерално, као што то чиним у дугом трајању, човек се налази на удару оних који се на њих позивају, тако што их кривотворе и изневеравају, попут актера Вучић-Брнабић режима, и оних који настоје да их униште, попут Данаса и Пешчаника.
Моја појава у улози говорника на видовданском скупу заинтригирала је и мог трећег критичара у Данасу (Иван Лалић), па се он „распитао”: „Студенти Филолошког факултета јако воле његова предавања. Човек је стекао култни статус на факултету. С њиховог пленума је и кренуо предлог да он буде на студентској листи и говорник на протесту.” Сугестија да се мој професорски статус протегао на јавно подручје потпуно је неистинита. Све је нетачно. У групи студената који су ме два пута молили да говорим, јер сам први пут одбио, да бих – из солидарности са ухапшенима пре видовданског протеста – пристао три дана пре скупа, није било ниједног студента Филолошког факултета. Били су то студенти Електротехничког факултета, Економског факултета, Факултета организационих наука, Факултета политичких наука. То су чињенице.
После сасвим неистините сугестије, мој критичар је закључио да сам био Војислав Коштуница пре представљања књиге стихова у СКЗ-у, да бих потом постао Војислав Шешељ. Поента његове слике је прецизна: „То ипак није исто.” Откуда такав закључак? Зар Коштуницу годинама нису називали – нарочито аутори Времена, Данаса, Пешчаника – „Шешељ у фраку”? Занимљиво је да је Часлав Копривица сугерисао како нисам исти човек који сам био после учешћа на трибини Прогласа у Лучанима. Ова подударност у начину мишљења режимске интелигенције и другосрбијанске интелигенције открива њихову унутрашњу сродност, посвећеност очувању система у којем делују, неспремност да сагледају структурне недостатке и дефиците сопствене политичке позиције, коју апсолутизују до максимума. Отуд долази недостатак слуха за личну аутономију човека.
И четврти мој критичар из истог броја Данаса (Милан Ст. Протић) није одолео да се не одазове на пропагандни задатак и упореди новопазарски и београдски струдентски скуп, са негативном оценом о видовданском протесту: „Један од оратора вратио нас је у доба националног романтизма тврдећи да је спољашње ослобођење претпоставка унутрашње слободе.” Ко год прочита мој говор, лако се уверава како је негдашњи београдски градоначелник за два поподнева – једноставно слагао. Јер, говорио сам о међузависности две слободе: а ако су оне међузависне, онда није само спољашња слобода претпоставка унутрашње слободе него важи и обрнуто. Говорио сам, дакле, тачно оно што мој критичар тврди да су говорили српски либерали: „Још су наши либерали средином деветнаестог века успоставили принцип по ком су ’унутрашња и спољашња слобода две стране једне медаље’.” Недовољно сабран, овај критичар прво измисли да сам нешто казао, па то онда побија тако што преузима оно што сам стварно казао, као да је он то рекао. Достојно Данаса.
Бравура у његовом тексту тек долази: „Недуго затим, Светозар Марковић је обрнуо ствар за сто осамдесет степени. По њему је, с правом, унутрашња слобода услов спољашњег ослобођења.” Одакле овај окрет Светозару Марковићу кад су српски либерали, сами по себи, утврдили да без унутрашње слободе нема спољашње слободе. То је прецизно истакао Слободан Јовановић: „Либерали су били исто толико националисти, колико и демократи. Они су слободу схватали и као слободу појединца од домаће тираније, и као слободу народности од туђинског господарства: слобода је морала постојати истовремено и споља и унутра.”[2] То је значило да „Омладина није одвајала унутрашњу слободу од спољашње: сваки националист морао је бити у исто време либерал; само једна Србија која је пригрлила слободоумне установе, могла је водити успешну националну политику.”[3] То се показало као тачно за владе Петра I Карађорђевића.
Колико је оправдано – у оваквим околностима – стављати нагласак на Светозара Марковића, кад се преузима тврдња српских либерала? То је потпуно неоправдано. Зашто се онда уопште помиње Светозар Марковић? Зато што се прећутно и скривено усваја један други став оснивача социјалистичког покрета код нас. Његово име је шифра за тај став. Јер, тај став је основни credo Друге Србије: „У овом смислу ваља тумачити и ону чувену Марковићеву изреку, да је њему свеједно хоће ли у Србији владати Обреновић или Фрања Јосиф. Тиме је хтео рећи да је њему главно да српска држава буде уређена по извесним политичким начелима; не буде ли тај случај, њему је свеједно да ли ће та српска држава, чије политичко уређење не одобрава, бити у националном погледу самостална или не.”[4] То је класично другосрбијанско становиште. Он преузима Марковићев став да „спољашња слобода није ништа, а унутрашња јесте све”,[5] па зато призива „подршку и упутства бољих и успешнијих”, стварајући привид да они немају својих интереса нити су вођени било каквим предрасудама према српском народу. Како превасходно инструментализује прошлост, он не хаје због околности да преузима ставове човека који је „хвалио старо патриархално доба и бранио нашу примитивност тиме што је она наша – од Запада непозајмљена”.[6] Тако видимо какав ментални бастард неосвешћено управља ставовима мог критичара.
Као и Латинка Перовић, Милан Ст. Протић употребљава српску прошлост за своје тренутне потребе: вођен налозима политичке конјуктуре. Он, штавише, препоручује свима „онај поглед свог лика у огледалу о ком узастопно и упорно пишем и говорим”. Али, не каже шта види када се погледала у огледало. Види ли човека чија је научна библиографија више него скромна: и квантитативно, и квалитативно? Види ли портрете радикалских политичара, како их је тривијално написао? Види ли своју евиденционо потпуно погрешну тезу о Радикалној странци? Види ли себе као доктора наука коме у Политици Василије Крестић објашњава да је посегао за непоузданим историјским документом, као да су на семинарском вежбању студената прве године? Сећа ли се да то није могао да оспори? Види ли човека који је постао београдски градоначелник само за један кратак период, да се потом устреми на други положај? Види ли себе као нашег амбасадора у Вашингтону који је убрзо смењен? Види ли себе као нашег амбасадора у Швајцарској како моли Вучића да му продужи мандат за још једну годину због школовања детета? Када му је то Вучић бацио у лице, није ништа оповргао. Добро је што се Милан Ст. Протић не загледа у огледало.
[1] Hana Arent, Život duha, prevele Adriana Zaharijević i Aleksandra Bajazetov, Službeni glasnik, Beograd, 2010, 28.
[2] Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила (1858 – 1868), Геца Кон, Београд, 1923, 227.
[3] Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила (1858 – 1868), 237.
[4] Слободан Јовановић, Светозар Марковић, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1920, 134−135.
[5] Слободан Јовановић, Светозар Марковић, 137.
[6] Слободан Јовановић, Светозар Марковић, 125.