Насупрот оваквом пропагандном налету, и са режимских и са антирежимских страна, појавио се 2. јула 2025. године мој разговор са Бранимиром Нешићем: на подкасту ’Код Бране’. Као реакција на овај разговор, појавио се твит-коментар Весне Пешић од 4. јула 2025. године: „Ево госн Ломпар је чуо да сам овде рекла да ми се његов национализам на Видовдану не свиђа, па да му опет овде одговорим јаким изразом као он мени. Рекао да сам непревазиђени бољшевик, а шта ће друго рећи. Каква глупост.” Ако упоредимо садржај онога што сам рекао са оним како то представља Весна Пешић, лако се уверавамо у програмску лажљивост другосрбијанског начина мишљења. Јер, они су начелно неспособни – због идеолошког слепила и услед моралне искварености – да истинито репродукују садржај који оспоравају. Као да су дресирани да такве садржаје кривотворе у правцу карикатуре. Ниједну чињеницу коју сам изнео о њеној подршци Вучићу, као подршци која је трајала годинама, Весна Пешић није могла оспорити. Није могла оспорити ни чињенице у којима сам препознао класични рецидив бољшевичког мишљења код ње: потпуно неосвртање на циљ протестних акција ако нису у складу са њеном идеолошком платформом. Али, може их прећутати, као што прећуткује оцену да је непревазиђени бољшевички начин мишљења код ње обучен у тобожњу борбу за грађанска права.
Ово прецизно одређење владајућег лево-либералног дискурса уверљиво је показано у њеним речима. Да је њена акција у корист грађанских права лажна, јер је идеолошко покриће за борбу за власт, што је одувек једино интересује, давно је показала њена скандалозна изјава којом је оспорила Емиру Кустурици право да буде – Србин. Како неко ко наглашава људска права, у која свакако спадају и грађанска права, па и право на избор националности, може на основу човековог порекла у верском смислу оспорити човеково припадништво народу? Зато што јој се не допада Кустуричино политичко опредељење, она му ускраћује право на српску националну припадност. Како би то могао учинити аутентични борац за људска права? Када би то могла казати истински либерална особа? Све је, дакле, код ње лажно, и грађанско и либерално, зато што је и она сама – једна егзистенцијална лаж. И таква особа, без икаквог научног дела, иако је живот провела у научној установи, са таквим јавним неморалом, споменик вишеструког одсуства стида, једно животно застиђе, представља чело другосрбијанског дискурса. Лишена икаквих вредности, она је огољено показивање западних (америчких) моћи. Моћ је оно што овом манекену лажи ствара ореол вредности, јер српска култура нема снаге да успостави свест о вредности која се не подудара са делотворним моћима.
Друга фаза у дејству пропагандног погона одликовала се дужим текстовима о видовданском протесту: после статуса вести, догађај се померио ка статусу коментара. Подударност ставова, исказа и оцена, између вести и коментара, крај свих разлика у новинарском жанру, показује да је на делу исти пропагандни погон. Био је 4. јул 2025. године када се огласио Frankfurter Allgemeine Zeitung, да се поново огласи истим поводом и из пера истог аутора (Михаел Мартенс) 14. јула 2025. године. Нема битних разлика у та два написа – ни у тону ни у поређењима, као што је истоветно њихово разастирање дуж читаве регионалне мреже, од Данаса преко Блица до балканске редакције агенције Deutsche Welle. То је читава једна мрежа текстова и иступа која је организована из једног пропагандног погона који има више слојева. Ако почнемо од Frankfurter Allgemeine Zeitung-а, морамо имати у виду да је реч о листу који је сам Петер Хандке назвао „србождерским” и који је био застава негативне кампање против наше земље и нашег народа. Мислим да је уредник деведесетих година XX века био Рајсмилер. То је једна адреса са које одређену врсту иступа увек можемо очекивати. С друге стране, јако је добро – и односи се у целини на лево-либералну оријентацију − да именујете српски национализам као алиби за то што је пуних седам месеци утишаван у европској јавности сваки одјек студентског протеста.
Јер, били смо сведоци великог паралелизма између политичке администрације ЕУ, као и европских влада, и новинарског праћења студентског протеста. И једни и други су прилично пригушивали вести о студентском протесту, држали их ван медијских жижа и правили се као да је то нешто што не завређује велику пажњу. Извикана тема српског национализма у Frankfurter Allgemeine Zeitung-у служи, дакле, као алиби за губитак елементарне професионалности. И, у исто време, треба узети у обзир специфичне немачке интересе. Вучић–Брнабић режим их обезбеђује у вези са литијумом тако како им ниједан други режим не би могао. У тој синергији дејстава добро дође да нађу неког „зеца” да би га ставили на ражањ.
У том разастирању, као заједнички именитељ, појавио се колонијалним менталитетом надахнути коментар Слободне Далмације: „Кад и Frankfurter Allgemeine Zeitung, хладан и одмјерен као ласерски скалпел, напише да су студентски протести у Србији заробљени великосрпским национализмом, онда ни најтврдокорнијем ’али студенти се боре за право’ бранитељу више не преостаје ништа осим тишине.” Немачком листу је, у складу са хрватском традицијом и хрватским интересима, дато папско значење у јавној свести. Јер, ако се после коментара немачког листа не може ништа рећи, онда је он схваћен у складу са изреком Roma locuta, causa finita.
Овакво схватање немачког листа не подразумева никакав свет вредности, нити однос према појединачном аутору, него превасходно неспутано одушевљење слуге према господаревој моћи, без – нажалост – икакве свести о дијалектици односа између господара и слуге. Отуд се као критеријум проглашава објективност и уздржаност немачког листа. То је директна лаж. Јер, његов начин писања био је испуњен негативним предуверењима према српском народу у време распада титоистичке Југославије. Управо тако га је описао – оштрим речима у спису Правда за Србију – Петер Хандке. Слично би се могло казати и за Михаела Мартенса, чија је незналачка и злонамерна књига о Иви Андрићу доживела – и код нас – заслужену, премда удворички благу критику, поред устаљеног колонијалног дивљења наших медија, углавном удворички сродних са Слободном Далмацијом.
Појава превода такве књиге оличава дубоке засаде колонијалне свести код нас. Иако имамо монографију о Андрићу коју је написала Жанете Ђукић Перишић, преводимо једног трећеразредног новинара који је написао злонамерну књигу о Андрићу. Уместо да је у јавности очврсла свест: „Мартенс – то је трећеразредна књига. Не треба преводити.” То је рационално. А не да некога преводимо само зато што је Немац. Он као Немац нама не значи ништа. Ми смо овде мера за Његоша, за Црњанског, за Андрића – и то није умишљеност него самосвест. Убијању просвећене самосвести у нашој средини посвећен је пропагандни погон секуларног свештенства.
Ни у претпоставци се не може говорити о објективности листа о којем је новинар, који је у њему радио пуних седамнаест година, сведочио супротно на проверив и документован начин. Удо Улфкоте тврди: „И ја сам радио за ’квалитетне медије’. Реч је о Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу (FAZ). Да будем искрен: данас се стидим што сам писао за те новине. Извештаји тог медија, као што ћу показати у књизи, заиста нису независни. Ни објективни. Таква штампа није неутрална. Да будем јасан: често се догађа, да су новински чланци наручени и плаћени. У другим случајевима, новинарски текстови се подударају са мрежом лобиста и политичара.”[1] Да је ова тврдња истинита, показује околност да је Frankfurter Allgemeine Zeitung, 11. јуна 2014. године, у време када је Вучић био миљеник немачке политике због подршке Бриселском споразуму, објавио његов чланак.
Тај чланак се састојао од апсолутног усвајања другосрбијанског (невладиног) концепта српске кривице и, јер човек је стил, одвратног удворичког тона: „Није зачуђујуће да Србија и Срби нису били посебно омиљени у Немачкој и код Немаца. Један од разлога за то је сигурно и поступање нашег политичког вођства, које је увек мислило да би политичким триковима могло добити подршку и поверење најзначајније европске силе. Ми нисмо били поуздан партнер.” И сада – 2025. године – Данас и Пешчаник хоће да нас убеде да је он на власти као „радикал”. То је лаж. Он је на власти као другосрбијански промотер српске кривице, коме су тада аплаудирали и називали га Де Голом, да би 2017. године утврдили како је бољи од „националистичких морона”. Насупрот њима, и насупрот немачком листу, у духу либералног национализма, одмах сам – 2014. године – критиковао његово писање. Та критика је постала део бројних издања моје књиге Дух самопорицања.
У својој подробној анализи, Улфкоте не изоставља ни самоанализу: „Као новинар Франкфуртер Алгемајне Цајтунга био сам купљен и, разуме се, задатак је био да пишем добро и лепо о одређеном политичару или фирми.”[2] Није то био тек индивидуални избор, већ одобрени и прописани образац понашања: „Мој дугогодишњи шеф у FAZ-у чак ме је и охрабрио кад ми је објаснио да се за новинара не може рећи да се ’проституише’, односно да је подмићен, ако прихвати, скупа путовања по Европи и свету.”[3] Када се дистанцирао од задатог обрасца понашања, Улфкоте је постао субверзиван: и напустио је истакнути лист главног тока немачких медија.
Мартенс пише за тај лист. Све ове назнаке треба имати у виду при разумевању његових текстова. Они се појављују у континуитету, па се појављују и у времену удаљеном од видовданског скупа. Он је за недељно издање овог листа, од 27. септембра 2025. године, направио интервју са Вучићем. И то на захтев српског председника, који је имао за циљ да ублажи европске (немачке) критике своје политике. Већ 6. октобра 2025. године, овај осредњи новинар настоји да директно утиче на састављање студентске листе, мене чак назива – без икаквог поткрепљења у чињеницама – „шовинистом”, чије присуство утиче на однос новопазарских студената према студентској листи.
Понавља се образац који је Данас лансирао 24. јуна 2025. године: осетљивост новопазарских реакција мора се уважити без обзира на осетљивост свих других грађана. Тако се новопазарске реакције моделују да би постале репрезентативне за процену демократског садржаја студентског протеста: без икаквог реалног критеријума. Нико, наиме, не поставља питање о томе колико овакав начин размишљања одговара начелу узајамности, нити – у овој епохи свеопштег прагматизма – колико он може бити делотворан у противљењу владајућем режиму.
Студентски протест је довео у проблем настојање Вучић-Брнабић режима да наметне копање литијума у Јадру. То је директно везано за главни правац немачке политике и индустрије. И, истовремено, студентски протест компромитује главну антисрпску оријентацију листа која тежи да српско друштво прикаже као недемократско: у складу са чврстим културолошким предрасудама према русофилској традицији у европском мишљењу. То показује оцена, изнета у Мартенсовом тексту од 4. јула 2025. године, да је – због мог говора − „великосрпски национализам… завладао студентским протестима у Србији”. Тако се ставља у дејство давнашњи топос аустроугарске пропаганде о „великој Србији”, који је био матрица немачке политике у деведесетим годинама XX века.
Отуд овај осредњи новинар прецизно попуњава пропагандну схему, јер – као и сви претходни критичари – занемарује различите видове потврђивања српских националних права. Уместо ове историјски осведочене чињенице, појављује се једнозначна интерпретација српских националних права, која се везује за српску политику деведесетих година XX века. И Мартенс једино хвали ректора: као да је то преписао од својих претходника. О мени је изрекао неистину која има улогу кодног места у пропагандном погону: „Један професор књижевности, који је недавно похвалио (литерарно осредњу) поезију Радована Караџића.” То се понавља и у његовим наредним чланцима о видовданском скупу и мом говору, који се чак претварају у обезвређивање и клеветање моје личности. Јер, уопште нисам говорио о поезији Радована Караџића, већ сам само отворио – као председник СКЗ-а – представљање његове књиге. Осредњи немачки новинар је томе придружио оцену да су моје речи о „српском интегрализму” кодна места великосрпске идеологије.
Његов приступ почива на давном културолошком залеђу: „Барон Темел, који је у јулу 1889. године, дошао у Београд за аустроугарског посланика, пратио је као какав цензор писања наше штампе, и брижљиво обележавао не само сумњиве чланке, него и сумњиве изразе, као на пр. ’народне аспирације’, ’словенска солидарност’, ’подјармљена браћа’; чак ни израз ’Српство’ није се свиђао барону Темелу, који је имао више нарав једног полицајца, него једног дипломата.”[4] Мартенсово издвајање кодних знакова у мом говору показује да је реч о надличној нарави која се понавља у људима удаљеним стотину година, па се у њему ставља у дејство запретана нарав више полицајца него новинара.
У складу са тим, српска национална права се циљано – и у складу са обликовањем политике кривице – своде на ратне злочине, геноцид, буђења непријатних осећања у Вуковару и Сарајеву. Он не жели да подсети немачку публику да је Немачка прекршила свој Устав када је учествовала у незаконитом бомбардовању Србије 1999. године. Карактеристично је да се Мартенс не досећа како његове речи буде непријатна осећања код српске публике. Јер, он је вођен културолошком и идеолошком предрасудом, која га ослобађа обавеза према истини и моралу. У тој предрасуди средишње место заузима одсуство свести о томе „да се званична немачка политика већ више пута у овом веку тешко огрешила о српски народ, поготово да немачка политика сноси највећу кривицу за… рат у мојој земљи”.[5] Одакле долази то одсуство? Из општег мишљења које почива на надличном (западном) предразумевању о културној инфериорности оних у односу на које је немачки новинар ослобођен обавеза према моралу и истини. Тога су ослобођени и бројни српски медији који слугерањски и афирмативно преносе његове чланке. Јер, то је класичан пример поунутрашњивања стране културне политике као сопствене јавне агенде. У основно предразумевање складно се уклапају његови и њихови политички и лични интереси: они диктирају ритам, време и степене примене овог предразумевања у нашој јавној свести.
Тако овај осредњи новинар – у јулу 2025. године – даје савете да се студентски протест идеолошки и практично подели, да би – у октобру 2025. године – налагао и које личности не треба да се појаве на студентској листи. У оба случаја, он наговештава да би – уколико прихвати ове савете – студентски протест могао бити ослабљен. Коме би то ишло у корист? Вучић-Брнабић режиму. Отуд његови текстови, актуелизујући кодне знаке немачке политике у дугом трајању, делују као да су наручени од тог режима. Јер, они теже да оснаже другосрбијанску интелигенцију и опозицију, које су усредсређене на примену страних налога, схватања и интереса унутар наше политике: на обезбеђивање даљих путева политике кривице. Тако они, посредно, настоје да наметну неистиниту (режимску) представу о националној политици Вучић-Брнабић власти, коју, пак, на тај начин учвршћују у већинском (националном) бирачком телу. И њене антинационалне одлуке, попут даљег одвајања Косова и Метохије од Србије или копања литијума у Јадру, пропагандно бивају олакшане.
Подударности понекад имају расветљавајући карактер. Тако је 5. јул 2025. године донео коцерт хрватског певача Марка Перковића Томпсона у Загребу. Било је неколико стотина хиљада присутних. На концертима овог певача певају се шовинистичке и нацистичке песме, попут песме „Јасеновац и Градишка Стара”, коју пева и он сам: како пише The Jerusalem Post од 25. јуна 2007. године. Премда су његови концерти забрањени у Холандији, као што му је забрањен улазак у Швајцарску на три године, у Хрватској, земљи ЕУ, генералној проби концерта у Загребу, 2025. године, присуствује председник хрватске владе. То представља официјелну подршку певачу који похвално пева – у сазвучју са стотинама хиљада грла – о концентрационим логорима у којима је почињен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Он, штавише, пева – док га грла прате – о хрватској руци која ће убијати у Србији.
То показује какав суноврат европских вредности прати политичко понашање у ЕУ. Јер, оно је натопљено културолошком предрасудом која почива на осећању западне супериорности, очврслим негативним ставовима према српском народу, оснаженим у преко три деценије непрестане пропаганде у западним друштвима; геополитичким настојањем да се очувају засади титоистичког уређења југословенског простора у постјугословенским околностима; реалполитичким циљевима немачке политике на Балкану; улогом која је додељена Хрватској, када је примљена у ЕУ, да задржи положај арбитра, сада у име ЕУ, на постјугословенском простору, као улогом коју је имала у титоистичкој Југославији. Отуд се понавља – у другом контексту – комунистичка формула о великосрпској хегемонији: и сама плод наслеђа аустромарксиста у Коминтерни. Она је оправдање за заснивање политике кривице.
Да то није ни у каквој вези са аутентичним европским вредностима, показује став Давора Ива Штира, изречен на седници Европског парламента 9. септембра 2025. године, унеколико као алиби за игнорисање студентског протеста пуних десет месеци и тиху подршку Вучић-Брнабић режиму. Овај хрватски политичар је казао да је „професор Мило Ломпар са Свеучилишта у Београду поновио готово све постулате великосрпске националистичке идеологије”. Позвао се и на писање Слободне Европе. Читава ова конструкција, сасвим лажна, истовремено је задата, што значи да се не обазире на чињенице. Јер, за њу су елементи српског културног обрасца оно што оправдава политику кривице коју треба применити на српски народ: укључив – то је пресудно – њено поунутрашњивање. Крајња замисао, која је положена у политику кривице, гласи: тај народ треба или променити или уништити. То може бити политика европских (немачких) интереса, али не и политика европских вредности.
Сам хрватски политичар, рођен 1972. године у Аргентини, као потомак хрватских политичких емиграната, чији је деда био пуковник усташке војске и помоћник злочинца Макса Лубурића, био је 2017. године хрватски министар спољних послова: дипломирао на Католичком универзитету у Буенос Аиресу, у младости је славио дан оснивања НДХ, радио у хрватским амбасадама у Вашингтону и Бриселу, био саветник хрватског премијера. Такав је европски савезник наше лево-либералне интелигенције. И нехотице се човек сети чланка у комунистичком Пролетеру из 1932. године: у којем је подржан усташки устанак у Лици. Да политичар из земље у којој су се певале нацистичке песме у славу концентрационих логора, и чијег је певача подржао председник хрватске владе, говори о опасности од великосрпске идеологије – то је могуће само тамо где су европске вредности доживеле суноврат. Не треба испустити из вида, ако пратимо медијске трагове, ни корелацију између унутрашњеполитичких чинилаца – невладиног сектора, режима, опозиције – и спољнополитичке акције. Ова корелација показује да је мисао о српском становишту као либералном национализму несумњиво и аутентично субверзивна у односу на владајући поредак моћи.
Јер, овако еклатантни догађаји нису изазвали ни приближно подједнаку пажњу као видовдански скуп у Београду, на коме није никоме прећено и где ниједан народ није негативно помињан. Асоцијацију на бивше и могуће ратове изазвало је помињање „српског интегрализма”, а не певач – и грла која његовом песмом одјекују – у Загребу: док гоне противнике у туђој земљи. Такво је дејство културолошке предрасуде: оно што је тамо дозвољено, чак и похвално, не само да овде није, већ овде није дозвољено ни оно што је свуд у свету нормално: да народ обележава пресудне догађаје сопствене историје, који кристалишу – као мит, уметност и јавна свест – смисао његове егзистенције.
У загребачким Новостима од 5. јула 2025. године, поновивши све задате топосе из обавезног програма који је прописао пропагандни погон, и појачавши их лажном реконструкцијом догађаја, огласио се један хрватски писац и новинар (Борис Дежуловић). Овај омиљени сарадник Данаса и регионалних портала је човек који је, када је оглашен наум тродеценијског црногорског председника да отме цркве Немањиних унука, Ђурђеве ступове и Морачу, Цетињски манастир подигнут у славу Пресвете Богородице, толике цркве СПЦ у Црној Гори, и да све то упише као имовину неканонске ЦПЦ, да спроведе – дакле – чисту отимачину, не само подржао такав наум, успротивио се протестним литијама, него је изнео класични аргумент: једини начин – сугерисао је он – да се поштује Острошки манастир је да се одузме СПЦ. У ком универзализму је могуће да човек одузме манастире једној канонској цркви која траје осам векова? У ком културализму бива могуће да један католик или атеиста, један Хрват или Муслиман, јавно тражи одузимање српског и православног манастира? У ком секуларизму је таква цивилизацијска регресија награђивана и медијски подстицана? У каквом друштвеном уређењу се то догађало?
Све је то могуће само у оним подручјима у којима се спроводи политика кривице: она није само мера постојања Срба у Хрватској, као земље којом одјекују похвалне песме концентрационим логорима, већ и у Србији, како показује кампања против мене. Напоредо са том кампањом одвија се непрекидно промовисање у грађански оријентисаног човека оваквог предумишљајног негатора цивилизацијских стандарда. Како је то могуће? Услед његове политичке оријентације. Јер, он није против цркве као такве: како то знамо? Као и Басара, као и Данас, као и Пешчаник, он не осуђује наум тродеценијског црногорског председника да оснује ЦПЦ и отме манастире Немањиних унука. Он, дакле, открива да је на дну њихових свести Тито заувек важнији од Немање. Зато је он против СПЦ. Отуд је свака атрибуција која га проглашава за грађански оријентисаног човека једноставно – лаж.
Да би створио привид објективности, у једној од колумни посвећених мени у Куриру, Светислав Басара је довео у паралелу два потпуно различита догађаја: видовдански скуп у Београду и Томпсонов концерт у Загребу. То је класичан пример онога што сам назвао асиметричним симетризмом као темељем титоистичког начина мишљења: који је утемељио политику кривице код нас. У жељи да буде духовит и допадљив, он је закључио да је Томпсонов концерт био одговор на видовдански скуп. То је нетачно и, штавише, глупо закључивање. Јер, карте за тај концерт продаване су месецима унапред: у време када се уопште није ни знало да ће се одржати видовдански скуп. Но, иако чиста глупост, његов покушај је превасходно ментални рефлекс дубоко укорењене представе о хрватском национализму као реактивном – оном који је изазван. Ова лажна формула била је окосница Крлежиних исказа. Институционализована у титоизму, она продире у сваки закутак стварности и допире до измаглица алкохолних и дуванских испарења у кафанским доскочицама дежурног Кокана.
[1] Удо Улфкоте, Купљени новинари, превео Никола Н. Живковић, Информатика а. д., Београд, 2023, 24.
[2] Удо Улфкоте, Купљени новинари, 44.
[3] Удо Улфкоте, Купљени новинари, 58.
[4] Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, I, Сабрана дела, том X, Геца Кон, Београд, 1934, 128.
[5] Михаило Ђурић, Искуство разлике, Терсит – БИГЗ, Београд, 1984, 187.