И тако се 30. јуна 2025. године огласио Пешчаник. Писац је био некадашњи новинар Економске политике (Мијат Лакићевић), приврженик партијске (другосрбијанске) политике Латинке Перовић, биограф и идолопоклоник Зорана Ђинђића. Није сувишно ако подсетимо да је о убијеном премијеру – релативно близу времену његовог убиства – критички писао Пешчаник. Али, његову смрт накнадно су настојали да претворе у свој симболички капитал. Да је, међутим, зауставио у свести слику Зорана Ђинђића у часу ксда је пекао вола на Палама 1993. године, у ратном окружењу, са Радованом Караџићем, представљање књиге стихова у 2025. години не би требало да га узнемири. Јер, као политичар, Ђинђић је пазио на тренутак: било је, 1993. године, конјуктурно бити на Палама; као што је, 1996. године, за време демонстрација против режимске крађе локалних избора, било конјуктурно да се Ђинђић – иза леђа демонстраната које је водио на улице – тајно састаје са Слободаном Милошевићем; као што је, 2001. године, било конјуктурно да два пута бираног председника безаконо, као пртљаг, испоручи Хашком трибуналу. Све је то било конјуктурно и све је то био Ђинђић: по законима конјуктуре постао је „заштитни знак политике отворене капитулације”. Ова моја оцена изазива Пешчаников гнев. Пешчаников коментатор, као биограф и приврженик Десимира Тошића, усваја његову мисао да је однос према Ђинђићу „вододелница између прогресивних и регресивних друштвених снага”. Ова формулација неодољиво отискује дух комунистичких саопштења и њихово позивање на прогрес.
Но, лишено икакве уверљиве евиденције, Тошићево мишљење није ништа друго него његово традиционално удварање конјуктури: британској, емигрантској, посткомунистичкој, другосрбијанској. И када је у лондонској Нашој речи, за својих емигрантских дана, безочно оптуживао Црњанског да се приклања југословенским комунистичким властима због новца, Тошић се једноставно приклањао емигрантској конјуктури. И када се, вративши се у земљу после 1990. године, прикључио идеолошком окружењу Латинке Перовић, која је била комунистички дужносник у време када је он теретио Црњанског због приклањања комунистичким властима, Тошић је деловао по законима западне (америчке) конјуктуре. Изабравши Тошића као оријентир, Пешчаник назначује какве вредности треба да владају у српској култури, па у њих уграђује кривотворен лик Зорана Ђинђића. То су вредности конјуктуре. Будући да представљање књиге стихова Радована Караџића није конјуктурно 2025. године, Пешчаник хита да га осуди.
Све то постоји у подтексту Пешчаниковог коментара од 30. јуна 2025. године. У главном току конјуктурног налога лежи императив: одвојити студентски протест од говорника које су сами студенти позвали да говоре на видовданском скупу. Требало је неистинито изједначити Вучић-Брнабић режим са национализмом. Зашто? Да би се медијским притиском изједначио студентски протест са одором у коју га облачи невладина интелигенција Данаса и Пешчаника. Отуд се изнова показује да је релативна равнотежа националних и грађанских оријентација вечита мета невладине интелигенције. У том науму њен главни савезник је Вучић-Брнабић режим са политичком претензијом да обухвати целокупан спектар националних оријентација. Отуд је конјуктурно било неопходно одвојити говорнике на видовданском скупу од студената који су их позвали да говоре.
У том духу је Пешчаников коментатор написао: „Најзанимљивији је, ипак, тај успон Мила Ломпара. Студентима се почео приближавати преко ’Прогласа’ да би овај у међувремену био практично потпуно избачен из игре, док је Ломпар постао прва и права звезда вечери, бацивши у засенак и ректора Владана Ђокића који је одржао један заиста разуман, достојанствен и у сваком смислу хвале вредан говор.” По закону конјуктуре, којој удовољава пропагандно изједначавајући режимски „српски свет” са мојим схватањем „српског интегрализма”, похвално истицање ректора – као правило у читавој мрежи евробољшевизма за наредних месец дана – доноси заборав да је овог ректора фактички поставио Вучић-Брнабић режим као свој избор. То значи да је симулакрум којим је овај режим испунио стварност једним својим делом оно што одговара нашем секуларном свештенству.
Одакле долази, пак, Пешчаникова тврдња да сам се приближио студентима преко Прогласа? Зашто би човеку који преко три и по деценије предаје на Београдском универзитету био потребан било ко да га приближи студентима, кад готово у свим школама у Србији има његових ђака који раде као професори? Ова лаж, натопљена природном неинтелигенцијом свог писца, треба да удовољи конјуктурном науму да се студентски протест представи као анационалан или – што је исто – националан по мери Пешчаника. То значи да постане испуњен духом самопорицања. Да је такав наум непролазан, показали су бројни потоњи текстови Пешчаника, међу којима можемо издвојити коментар од 11. августа 2025. године. Написала га је особа (Уна Сабљаковић) која од „2013. године ради као дописник из Београда за српску, хрватски и босанску редакцију Дојче велеа”.
Опхрвана бригом да се не нађем на студентској изборној листи, у складу са доминантном намером секуларног свештенства да медијски утиче на студентски протест, она прижељкује да се на неком наредном протесту прочитају Кишове речи о национализму. Она занемарује околност да су оне прилично дословна примена Сартрових речи. Најважније јој је да дода како је Данило Киш „некадашњи студент Универзитета у Београду… на Филолошки факултет дошао са Цетиња, а не из ’свих српских крајева’, а још мање ’из свих српских крајина’.” Безобално је Пешчаниково незнање, одвратна је његова титоистичка свест и бесрамна је њена конјуктурна примена. Данило Киш је дошао на Филозофски факултет у Београду 1954. године, а дипломирао 1958. године, па није дошао на Филолошки факултет, који тада није ни постојао. Цетиње у које је дошао током Другог светског рата било је свакако српски крај, као што је то културолошки и данас, јер култура обухвата – на ужас титоиста – и велике периоде прошлости. Тај крај је био и српска крајина, ако знамо да реч крајина значи пограничну област у односу на другу државу: одређена као српска држава, у члану 92 свог Кривичног законика из 1855. године, Црна Гора – чије је средиште било Цетиње – била је на граници са Османским царством и Хабзбуршком монархијом. Као таква је помињана вековима у посланицама цетињских митрополита. Као да је услов да човек пише за Пешчаник да не зна ништа.
Збијена мудрост народних пословица понекад доживљава несумњиву актуелизацију. Такву мудрост оличава пословица „Нема кола без Кокана”. Она се односи на некаквог „Кокан челебију”. Реч челебија, која означава божијег човека, господина и отменог човека, употребљена је иронично, јер алудира на ласцивни контекст. Овај лик погодио се „у зле дане, у године гладне,/ за два гроша и чакшире сукна/ да он чува хиљаду оваца/ и да служи седам газдарица”.[1] Тешке године обележавају ласцивну врсту људског срозавања. У две приче о овом подвижнику сазнајемо које су фазе тог процеса. Он бива узет „у најам” од жена: нека врста жигола? Јер, жиголо је мушкарац који живи од љубавних веза са имућнијим старијим женама, често уз финансијску подршку са њихове стране. Кокан то не само да прихвата, већ се томе нуди, па пита: зашто би „само једна имала да је служим, кад ја могу служити седам”? Али, не бира их по врсности, симпатији, лепоти, љупкости, већ по новцу и одабра седам најбогатијих − „седам од најзенђилијех”.[2] Када су га друге хтеле „премамити” да са њима игра у колу, „газдарица Мара [је] купила коло ваздан у суботу, да игра ваздан у неђељу, да би домамила Кокана од оваца”.[3] Знајући му нарав, похлепу и апетит, у жељи да га спрече да оде у коло, „свуку му гаће”. То га само разљути, јер унајмљеник не воли да му се ограничава најам, он радо иде из руке у руку, па он „онако без гаћа пође у коло и почне играти”.[4] Није играо да утоли глад или жеђ, већ их је забављао зато што је то био он у својој суштини, баш такав, „без гаћа”, по знаку своје судбине: и тако игра до данас.
И тако се, истог 30. јуна 2025. године, огласио и Светислав Басара. Одвојен од оваца, на пола пута између села и града, никад господин, никад фин, никад отмен, никад челебија, морао је ући у коло. Како би он пропустио да се, на миг својих газдарица, не сјури на одабрани циљ, да не пљуне кога је наређено, да изостане из постројеног реда ударача између којих одабрани кажњеник треба да прође? Нормално је да се прикључио свом омиљеном спорту: бити под заштитом и тући везаног. Он је водао опанке Коштуници да би постао амбасадор на Кипру, па је водао опанке Коштуничиним противницима, као мародер кружећи над Ђинђићевим лешом, па је водао опанке у странци која је – као сервис Мила Ђукановића – лобирала за одвајање Црне Горе од Србије, у ту сврху вређајући митрополита Амфилохија, да потом направи тако улагивачки интервју са Тадићем да му је саговорник рекао: „Непријатно ми је колико се слажемо.” Колико мора бити полтронски интервју у којем вас саговорник опомиње да није сврсисходно толико додворавање? Деценију потом, кад Тадић више није био председник, Басара га храни фекалијама: у објављеној колумни. То су шампиони европејства у Другој Србији. Ријалити програми су само дериват ријалити карикатуриста и коментатора.
У колумни од 25. јуна 2025. године, у Куриру, посвећеној представљању књиге стихова Радована Караџића, оценио је да сам „тежак случај политичког идиотизма”, да би у колумни посвећеној видовданском скупу отпушио још једну рупу на медијској кибли која ће се изливати у јавност наредних недеља. Написао је, наиме, да је садржај мог говора такав да би га „мирне душе могао одржати и Војо Шешељ”. Треба обратити пажњу на истоветни пропагандни поступак поништавања којим се служе привидни противници: као што другосрбијански јуришници теже да сведу садржај мог говора на Вучића, тако Курир, који зна којој газдарици служи (Вучић), своди тај говор на Шешеља. У оба случаја, потпуно различити облици политичке борбе за српска национална права треба да се сведу на табуизирани облик у јавној свести: плашење јавности, укључив превасходно студенте, представља кључни учинак коме се тежи.
Коме ова примитивна техника поништавања српских националних права иде у корист? Сва симулација неконформизма Курировог коментатора, која се исцрпљује у псовкама и увредама, премда простак није нужно синоним за неконформисту, показује своју лаж у часу када се открије ко је њен корисник. Оценивши да студентска маса „или нема политику, или јој је политика иста као Вучићева, или је гора, као нпр. Ломпарова”, он је испунио задатак и Курир је исплатио хонорар. Јер, ако је студентска политика иста или гора од Вучићеве, зашто мењати Вучића? То је основна сугестија: не треба га мењати. Написавши да сам „лажни опозиционар”, вођен тежњом да изгледа паметан, открио је колико је глуп: ако сам лажни, онда не угрожавам режим; а ако је тако, чему онда толика бука око мене? Она, пак, показује да само национална алтернатива, као друкчије схватање српских националних права, истински угрожава симулакрум којем Курир служи. И тако се актуелни Кокан претворио у сáмо лице симулакрума: одвратно, неуредно, комплексирано, разобручено, псовачко, слугерањско, бедно, проституисано, збрчкано лице Вучић-Брнабић режима.
И црногорске Вијести, истог 30. јуна 2025. године, нису смеле изостати у регионалној оркестрацији одзива на видовдански скуп. Осим стандардизованог изједначавања оних који протестују против режима и самог режима, јер се тако – кроз реторичку негацију – најбоље брани сам режим, као прихватљиво зло, осим директног лагања да није било речи о индивидуалним правима, осим позитивног приказа ректоровог говора, што су све задати и устаљени моменти пропагандног налога, оригинални допринос писца чланка (Жељко Пантелић) врхунио је у три момента: у открићу да национализам хара Немачком и Француском; у предвиђању сукоба између Срба и Африканаца и Азијата када они населе територију Србије за неколико деценија; саветом студентима да се не боре за своју земљу него да је напусте.
Први моменат очитује менталну кризу лево-либералних поредака у европским државама услед успона националних странака у јавном мњењу и у парламентарним клупама. Оне, наиме, добијају све више подршке у европским народима. Услед свеобухватне кризе лево-либералних поредака, оличене у смањењу животног стандарда и сужавању индивидуалних слобода, настаје њихово пропагандно насиље. Но, забавнија је локална околност: да се из подгоричких Вијести, које су деценијама праузносиле црногорски идентитет, подржавале денационализацију Срба у име црногорског национализма, што је распрострто у медијима, у образовном систему, у прогањању Митрополије црногорско-приморске, вербалном жигосању митрополита Амфилохија, процењују опасности од успона национализма у Немачкој и Француској – то није само смешно-жалосно, дакле гротескно, него је и рефлекс титоистичке самоумишљености медијске клијентеле немачких господара.
И други моменат делује циркузантски, јер пророкује сукобе у будућности удаљеној деценијама, па се појављује као репрезентативни топос типично комунистичког посезања у будућност да би се остварио неки учинак у непосредној садашњости. То је пука идеолошка претенциозност без икаквог евиденционог утемељења. Тек трећи моменат у тексту коментатора Вијести открива циљ: ако студенти треба да одустану од своје борбе и оду из своје земље, онда то значи да је из „регионске перспективе” најбоље да они нестану са попришта и да, као последица тог нестанка, остане Вучић-Брнабић режим. Јер, он заправо највише одговара – по својим предводницима – устаљеној представи о разлозима распада титоистичке Југославије. Одатле се, пак, осадашњују разлози за политику кривице коју треба урезати у срца, ум и душе људи рођених после 2000 године. У том науму се подударају невладина интелигенција, као полуга за спровођење политике кривице, и регионска оркестрација медијских гласова, као њена контекстуална потпора.
То показује исказ човека (Бобан Батрићевић) који је стручњак за нешто што се однедавно зове „црногорски језик”. На порталу Press online – да осване умрежена на још много адреса – сија његова мудрост истог овог 30. јуна 2025. године који никако да прође: „Вучић је бољи по Црну Гору, Косово и Босну и Херцеговину од историчара књижевности, есејисте и универзитетског професора Мила Ломпара.” То је једна од кључних формула пропагандног погона: ако се као српска политика осмисли универзални моменат српских националних права унутар либералног национализма, како успоставити политику кривице која треба да обави – преко наводног грађанског друштва – поништење српских националних права? Отуд је логично закључити да Вучић-Брнабић режим – као симулакрум националне политике – иде у сусрет основном науму пропагандног погона, док је аутентични либерални национализам субверзиван у односу на саму основну замисао.
И први јулски дан 2025. године је био врео. У Данасу једна особа, непозната по било чему осим што је била председник омладине Демократске странке (Балша Божовић), објашњава да нам „екстремна десница не треба, али треба патриотска”, коју представљају ректор Ђокић и Бодирога. Остављам по страни глупост о „екстремној десници”, као глупост која води његову процену, јер је видовдански скуп био мирољубив, родољубив и грађански оријентисан. Стављам нагласак на околност да то пише он који у животу није радио ништа. Та Демократска странка, у којој је он водио неку омладину, распала се и пропала. И он сада – као поуздани гласник поремећених времена – одређује ко је ко и шта је шта. То је јединствен случај: једно ништа хоће да одреди нешто. То делује као другосрбијански захват у филозофско мишљење: и неки другосрбијански филозоф би требало мало да се напрегне и, уместо што повремено лаже о фашистичким фатаморганама које му се привиђају и повремено пише о књижевности вођен произвољношћу и незнањем аматера, извиди каква се ту дубока мисао крије. На делу су најгори облици политичког хохштаплераја, који има и медијску снагу.
У дејству је вишестепена медијска мрежа чији је циљ да јавно мишљење доведе у једну врсту дефанзиве. Преко једног човека жигосаћемо једно мишљење. То мишљење аутентично постоји у европској и српској традицији. Његов заступник је постојао у периоду од деведесетих година XX века (Коштуница). Друга Србија га жигоше, нагони јавност у једну врсту медијске дефанзиве, да би онда студентима назначила шта они треба да раде. И тиме отвара врата. Коме? Вучићу. С једне стране, ако добију студенти, Друга Србија је прожела њихову агенду. А ако не добију, Вучић остаје задовољан, јер је његова пропаганда од студената направила издајнике и службенике страних сила, каткад и фашисте.
Као реакцију на моје тврђење да је косовско опредељење сећање на подвиг, а не на пораз, режимска Политика је рекламирала твит „бившег функционера Демократске странке”, антирежимског урлатора и негдашњег градоначелника Инђије – Горана Јешића: „Ти си говно које подржава ратне злочинце и ту си где си. Паметније је да престанеш све да нас нервираш овде и да пустиш да заборавимо колико можемо.” Управо је овакав начин мишљења и понашања, наизглед противан режиму, отворио златне капије популистичком национализму и примитивизму Александра Вучића. Именовати човека „говнетом” еклатантан је израз личног примитивизма твитераша, али и примитивизма у који је потонула јавна сфера у Вучић-Брнабић режиму. Но, позвати се на осуду „ратних злочинаца” значи открити да тај примитивизам није само плод темперамента, или алкохолизма, или унутрашње несреће која се „празни” простотом, или верности задатку који му је поверен, него је и прорачунат, па не само да настоји да погоди стил публике (Вучић), већ прибавља идеолошку подршку самом примитивизму (Брнабић). Тежња твитераша да створи сугестију како његово мишљење обухвата „све… нас” открива неутрвени засад тоталитаризма у лево-либералном дискурсу. Као такав, овај тоталитарни импулс је у сагласју са потребом за заборавом која је – nota bene – селективна: треба заборавити косовско опредељење, али – истовремено – не смемо заборавити „ратне злочинце”.
То је формула коју тежи да преточи у стварност политика кривице. Она увек доводи до обнове популистичког национализма, јер уграђује табуе у стварност, њима озакоњује сопствену лаж, да би – кад њена сила почне попуштати, до чега повремено долази услед економских, идеолошких и јавних суноврата – на видело избио ресантиман онога што је потиснуто и освојио стварност. Тада царује популистички национализам. Нема, дакле, Вучића ако нема Друге Србије: која припрема политички терен за њега. Као што га је припремила и Наташа Кандић, која ми – у твитер налогу – замера што не учим студенте „критичкој свести”. Ако би се тиме бавио, шта би остало од њене идолатријске свести и куда би ме одвели закључци о њеном противуставном понашању када је реч о признавању „косовске државе”? И док ме је Војислав Шешељ оптуживао да подршком студентском протесту сарађујем са Наташом Кандић, испоставило се да њих двоје сарађују у критици мојих ставова и поступака. Шешељ и Наташа Кандић, Бокан и Аида Ћоровић: два лица симулакрума на којем почива Вучић-Брнабић режим.
Има у животу човека дана који дуго трају: такав је 1. јул 2025. године. Јер, појавило се у Данасу – у временској подударности са Политиком – нешто што је требало да буде мој портрет. Као у златна времена комунистичке диктатуре, када су јуриши на „непријатеље свих боја” отпочињали позивањем на одлуке партијских форума или на ставове високих функционера, нарочито у најофицијелнијем листу Комунист, тако и аутор Данаса (Ивана Матијевић) отпочиње портретисање моје личности вођен обавезом да потврди мишљење изнето 24. јуна 2025. године на страницама Данаса: „тај би текст потписница ових редова који следе… потписала.” Тако се стиче акредитација правоверности у другосрбијанском сектору: уз неизоставну употребу синтагме „осуђени ратни злочинац”. Томе не смета околност да правоверна ауторка није способна да, у говору од шест и по минута, препозна моје одвајање унутрашње и спољашње слободе од двоструког вида спољашње слободе.
Зашто неистинито приказује моје речи? Зато што из свести публике треба избрисати да сам у опису унутрашње слободе, као важном квалитету слободе коју у наше време треба да оличава косовско опредељење, побројао класична либерална начела. Како је налог гласио да ме треба приказати као екстремног националисту, противно свим чињеницама моје биографије, овај „грађански” аспект мог говора циљано је потиснут у заборав. То је – nota bene – постало правило у медијским приказивањима како мог говора тако и моје личности. Управо се осведочавамо да је у дејству истоветни пропагандни погон, чија радијација иде у три круга: српском, регионском, немачком. Будући да припадају истом пропагандном погону, ови кругови се често преклапају. Тако хрватски представник у Европском парламенту, који иначе у част обележавања „Олује”, ратне операције којом је Хрватска изгнала са вековних огњишта преко 200 000 Срба у пар дана, објављује слику у војној униформи и са оружјем, Тонино Пицула, као изасланик Европског парламента за Србију, изјављује како разуме „незадовољство грађана”, али критикује демонстранте зато што се држе „српске митологије”. Баш као и сви моји српски, регионски и – nota bene – немачки критичари. Ко је студенте упутио да иду кроз Хрватску у Брисел, где их је дочекао Пицула, који мене критикује? Иако сам о студентском поступку имао негативно мишљење, нисам се јавно противио њиховом избору, јер поштујем да међу њима има разноликости. Понашао сам се како сам и говорио: нека раде како мисле да треба. Али, сад нам Пицула брине о томе шта се говорило на митингу. И то је противник Вучића? И сад ми у то треба да верујемо. У све ћемо поверовати, само не у оно што је истинито и поштенo. Такав ће бити и резултат.
Да би обезвредио моје наглашавање да косовско опредељење, као једна од жаришних тачака српског културног обрасца, који се потврђује на сваком месту на којем је живео српски народ, сведочи о српском интегрализму, Данас поставља питање: „Не знамо шта професор мисли о правима народа који нису Срби на територији Србије.” Ето због чега је било потребно сакрити од читалаца моје наглашавање унутрашње слободе: да је тачно описано оно што сам рекао, постало би јасно да сам њихова права прецизно навео − у духу универзализма. Унутрашњу слободу нико не помиње услед предумишљаја који води њихове текстове. Рекао сам да унутрашња слобода значи бити грађанин. То све стоји у говору: бити грађанин, равноправност пред законом, поштовање вероисповести, верска толерантност, солидарност са свима, поштовање Устава. То су класична места класичног либерализма. Зашто, онда, не бих могао да одем у Нови Пазар?
Ако им смета што сам рекао да су Косово и Метохија део Србије, нека изађу пред народ са захтевом да се промени Устав. Ако народ одлучи да га промени, ко сам ја да мењам народну вољу? Никада нисам био комуниста. Немам уопште жељу да управљам народом. Моја поента гласи: то је унутрашња слобода. Њу грађанистичка страна − политички представљена ЛДП-ом, а утицајно присутна и унутар Демократске странке − не помиње. И сваки пут када се већи део грађански оријентисаних људи приклонио идеологији ЛДП-а, губио је изборе. Када је Ђинђић одлучио да се томе приклони, његова популарност је падала. Када је Тадић то учинио 2008. године и повео медијски рат против Коштунице, био је приморан да уђе у савез са Дачићем, што је довело до тога да 2012. године на власт дођу ови данашњи властодршци. Зашто? Зато што је линија ЛДП-а била директни савезник СРС-а. Једни без других не могу да постоје.
Ко је био главни противник ЛДП-а? Коштуница. Ко је био главна мета E-novina Петра Луковића, у којима пише и онај неостварени литерата што ме напада из рова Ал џазире? Коштуница. Ако је он био главни противник, то значи да је увек противник национална и демократска оријентација. Зашто? Зато што је то оријентација која највише може да ослободи нормалан живот у овој земљи. А то не сме да се дозволи. Или морају да управљају мимо и преко воље народа, или морају да манипулишу вољом народа, да се загрћу заставом, попут Вучића, док у исто време предају Косово и Метохију и Јадар за експлоатацију литијума. То је једини начин да грађанска оријентација управља земљом. То је дубоки комунистички засад који процветава у одори политике ЕУ.
Друга Србија жели да нам каже: ако хоћете унутрашњу слободу, морате да се одрекнете права српског народа ван Србије. Нису они универзалисти, па да кажу како унутрашња слобода значи универзална права свих, и да у складу са том истином оду у Загреб и боре се за универзална права српског народа. То не долази у обзир. Јер, ту делује комунистичка матрица: српски национализам је најопаснији. Из те матрице произилази српска кривица. Пошто је коментаторка Данаса поменула да сам јој предавао, премда ме срамоти својим бедним текстом, то не негирам, јер и такве ђаке човек мора имати, могла је навести где и када сам оспоравао било чија национална права. Тако нешто не може навести, па ни „новопазарска” асоцијација њеног претходника у Данасу није ништа друго него медијска подметачина. Достојна Данаса.
У њеном коментару, који је потписала особа која је студирала књижевност, стоји да је Драгиша Васић „равногорски идеолог”. Био је борац у балканским ратовима, у Првом светском рату, бранилац комунистичког атентатора на краља Александра, писац антологијских приповедака и романа, изузетно храбар човек кога су поштовали и Крлежа и Слободан Јовановић, људи са два потпуно супротна политичка пола. Био је и члан Равногорског покрета. Али, у културној и политичкој историји, и много више од тога.
Тај облик комунистичке свести који га своди само на идеолошку димензију личности − то је најгори облик јавног мишљења. А Данас га своди само на „равногорског идеолога” и – nota bene − не помиње да је убијен у Јасеновцу. Све ишчили из једне биографије, да остане тај жиг комунистичке идеологије у једној свести која жели да се продужи у људима рођеним после 2000. године. Она жели да им поручи: „Ово немој, ово није твоја историја, ово није твој народ, ово је нешто друго. Ми смо твој народ. Ми који трчимо у Загреб и Сарајево смо твој народ. На нама је да ти дамо оцену три, оцену два, оцену пет. Ми то знамо.” Нема везе што су неписмени, злонамерни и дилетанти. Само је дириговано и циљано просташтво Вучић-Брнабић режима могло омогућити тим дилетантима да се наметну у јавности као неки стандард „европejства”. Какви су они, такво је и то „европejство”. Кад мени приписују да су моја схватања српског становишта неки продужетак Вучићеве политике – свесно лажу, јер то није тачно. Да јесте, не бих био на овом удару на ком сам. Тачно је нешто друго: да постоје историјска и актуелна права српског народа за која се сваки интелектуалац може борити и не сме бити сумњичен. Да би оптужбе и лажи на мој рачун добиле привид објективности, Данас помиње моја предавања као „најбоље професорово издање и истинску привилегију студената”. То је на линији упутства које ми је Пешчаник упутио последњих дана 2011. године. Оно је гласило: бави се књижевношћу и не бави се културном политиком. Другосрбијански дискурс увек се развија у истом правцу: без обзира на чињенице и време. Јер, он почива на задатку и налогу, а не на размишљању.
То се види по „аналитичком осврту” који је на црногорским порталима, истог 1. јула 2025. године, објавио Фахрудин Кладничанин. Ко је тај човек? Медијски стручњак и новинар, извршни секретар Академске иницијативе Форум 10, члан Одбора за информисање Бошњачког националног већа, члан комисије Министарства информисања Србије, члан радне групе за Западни Балкан Међународног републиканског института из Вашингтона. У једној особи је остварен идеалан спој невладине организације са америчким предзнаком, нешто као Брнабић, и српског Министарства информисања, нешто као Вучић. Моје присуство на представљању књиге стихова Радована Караџића открива да сам „човек који се отворено поистовећивао с ликом и делом Радована Караџића, ратног злочинца осуђеног пред међународним судовима”. Овај лајтмотив целокупне пропаганде против мене показује тоталитарно усмерење другосрбијанског дискурса.
Зна ли овај извршни секретар и члан комисија и радних група значење речи поистовећивати? Да ли човек који одбија жигосање имена човека који припада једној култури представља човека који се поистовећује са оним чије право на постојање брани? Карл Јасперс је, двадесет година после Нирнбершког процеса, довео у сумњу неке аспекте његове ваљаности, док је код нас недозвољено – у часу када је Караџић седамнаест година у затвору – објавити његове стихове написане и штампане пре било какве његове политичке активности. Зашто? Да би се – под лажном моралном завесом – створио табу у јавној свести. Чему то води? Неоглашеној и делотворној цензури јавне свести. Било је људи, сасвим добронамерних, који су ми сугерисали да можда није згодан тренутак да се објави та књига. Али, тренутак и конјуктура су значајни за политичаре и трговце. За интелектуалца је пресудан отпор који пружа табуизацији јавне свести: и он је увек актуелан или уопште не постоји. Само мало измицање, услед страха или користи, поништава истину интелектуалца као истину отпора. Чему треба да одведе цензура јавне свести? Шта она припрема? Одсуство реакције на вишеструко жигосање српске суверености (Република Српска) у Босни и Херцеговини. Тај практични циљ води лажни морал Фахрудина Кладничанина.
Други топос пропагандног погона оличава његова тврдња да моје „поруке више припадају националистичкој митологији него савременом демократском дискурсу”. Зна ли нешто овај медијски стручњак, новинар и извршни секретар? Одакле му идеја да демократском дискурсу не припада национализам као једна од модерних идеологија? Где је то научио? Да ли је овај члан радне групе републиканског института из Вашингтона чуо изјаву републиканског америчког потпредседника Венса да је њихова политика – амерички национализам? Зашто му, као истински челебија, није одлучно „скресао у очи” – и то у Вашингтону – како такав став не одговара савременом демократском дискурсу? Био би то дирљив призор: храбри човек против светске силе. Није примећен такав поступак. Како он замишља да је студентски покрет „доследно плуралан” ако тражи да се он успостави као „антинационалистички”? У име плуралности, он би искључивао једну од динамичнијих европских идеологија: Марин ле Пен, Алтернатива за Немачку, Виктор Орбан? Отуд долази сасвим непоткрепљена тврдња да моје политичко мишљење „много више дугује прошлости него будућности”. И он, попут звездочатаца и комуниста, зна будућност?
Све постаје јасно када се позове на Латинку Перовић: њена комунистичка лаж да је најопаснији српски национализам, као и лаж Радомира Константиновића да је највеће чудовиште „демократски националиста”, који служе као идеолошки алиби за све југословенске национализме, откривају се као делатно језгро свих ауторових позивања на савременост, интернет, будућност, отвореност. Зар није лепо да против српског интегрализма у име универзализма апелује особа која се одлучно национално сврстала у Бошњачко национално веће? Какво је то сврставање, такав је његов универзализам. Јер, одабравши да се политички национално одреди, он задржава право да процењује колико и како студентски протест треба да се одреди према видовданској традицији. Оно што себи дозвољава – другима ускраћује. Израња комунистичка подлога другосрбијанског дискурса. У складу са њом, идеолошке инвективе, попут оцене да је мој наратив „несумњиво отрован”, да сам неприкладан за „морални и идејни ауторитет”, представљају безначајне простаклуке.
Врели 2. јули 2025. године донео је, поводом мог говора, нови замах регионској акцији. Као њену почетну тачку, можемо издвојити оно непроменљиво и класично: Данас није одолео да не понови како сам „поштовалац осуђеног ратног злочинца Радована Караџића”, оценио је мој говор као „кукњаву о ’српским националним правима’ у околним земљама, косовском завету, Лазару, Мурату”, коментатор (Сафета Бишевац) је осетио потребу да огласи своју великодушност, јер „нисам Српкиња, али немам ништа против покретања српских националних тема… али докле више?” Да није овог освешћујућег питања, човек би помислио да од оволике доброте може да му позли. Премда Србин, нисам ни помислио да се запитам над Данасом: докле више? Јер, знам да је то незаустављиво и вечно.
Као класичан пример нарастајућег регионског умрежавања, подгоричка Побједа доноси изјаву аграмског професора политичких наука (Анђелко Милорадовић). На вечитој стази монтенегринства, како га је именовао Црњански још пре Другог светског рата, на стази којом су корачали Милован Ђилас и Вељко Влаховић, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, сви путеви подгоричких регионских оријентација воде у Аграм. И аграмски социолог испуњава задату пропагандну схему, јер моје речи о „српском интегрализму” подводи под Вучића као носиоца идеје „српског света”.
Две лажи на једном месту. Моје схватање српског интегрализма проистиче из српске грађанске и либералне традиције, зачете у XIX веку, па нема никаквих веза са оним што му аграмски социолог приписује: поготово нема везе са „идеологијом рата на Балкану”. Управо обнова српске либералне традиције обеснажује комунистичку (хрватску) интерпретацију по којој је свака свест о српским националним правима нешто недемократско и насилно. То је елементарна неистина. Друга лаж је да је Вучић носилац идеје „српског света”: човек који је погазио Устав да би предао Косово и Метохију не може бити носилац било какве српске идеје. Ова лажна представа је потребна спољнополитичким чиниоцима у региону, да би имали алиби за умањивање и поништавање српских националних права. Такво мишљење је, штавише, потребно Вучићу да би себе лажно представљао у унутрашњој политици као носиоца српске идеје. Оно, пак, одговара другосрбијанским критичарима зато што им омогућава да режимску политику лажно представе као националну, јер тако утиру пут да, после пада режима, започну у Србији нову фазу политике кривице.
Чуђење што нема симбола и застава ЕУ на студентским протестима делује сазнајно бесмислено и интересно злонамерно, јер аграмски социолог никако да се упита: ако је студентски протест усмерен против Вучић-Брнабић режима, а ако ЕУ – са француским председником Макроном на челу – подржава тај режим, каквог смисла има махати заставама организације која подржава онога против кога се студенти боре? Да је поставио то питање, саговорник подгоричке Побједе морао би довести у сумњу или политику ЕУ или своју оцену Вучић-Брнабић режима. Tertium non datur.
Већ је Шешељево оглашавање било сигнал да се режим буди из коматозног стања у које га је увео видовдански протест. Јер, порушена је пропагандна агенда по којој су студенти лишени родољубивих осећања. Требало је преусмерити задато очекивање публике којој се режим обраћао данима пре видовданског скупа. Отуд је пропагандна стратегија прилагођена околностима, па су студенти, од оних који су публици представљани као издајници и западњаци, одједном – да би се публика збунила и заборавила претходну причу – претворени у екстремне националисте, вођене руском руком: „С обзиром на Дугинов изненадни напад на Вучића, питам се колики је удео ФСБ-а у организацији ’Крваве шаке’. И да ли је Мило Ломпар допутовао на Славију вођен том невидљивом шаком?” Тако гласи твит Небојше Крстића од 2. јула 2025. године. Он је – по дубљим законитостима на којима постоји Вучић-Брнабић режим – скочио у загрљај Душану Петричићу, који ми је приписао БИУ као ослонац. Наводни медијски противници објективно су историјски савезници.
[1] Вук Караџић, Српске народне пословице, Нолит, Београд, 1972, 203.
[2] Српске народне приповијетке, скупио Вук Врчевић, Српско учено друштво, Београд, 1868, 32−33.
[3] Вук Караџић, Српске народне пословице, 203.
[4] Српске народне приповијетке, скупио Вук Врчевић, 32−33.