Реакције су почеле док је видовдански скуп трајао. У 20.31, 28. јуна 2025. године, огласила се Весна Пешић: „Лоша Славија. Националисти преузели.” Ову реакцију треба самерити са њеном подршком Бриселском споразуму, када је – 2013. године – назвала Дачића и Вучића „Черчилом и Де Голом”, да би 2017. године написала како је Вучић бољи од „националистичких морона”. Ове давнашње њене реакције показују како Вучић води другосрбијанску, а не националну политику. Но, када услед негативних садржаја његове унутрашње политике, јачања репресије и корупције, подизања медијског монопола на максимум, долази до отпора његовом режиму, одједном се он претвара у разлог за осуду сваке националне политике. Овај типично бољшевички манир, по ком циљ оправдава средства, па отуд оправдава и лаж, крунише њена садашња реакција. Јер, није њој стало да студентски протест доведе до пада Вучић-Брнабић режима, да то буде улог у отварање политичких могућности за све демократске оријентације. Сасвим супротно од тога: ако су националне оријентације распрострањене међу студентима, онда је њихов скуп лош, упркос бројности учесника и енергији коју је покренуо. То је класичан бољшевички манир: нека све пропадне, и народ и држава, ма колико били вредни циљеви и животи који су у то положени, ако наша оријентација свиме не управља. То је срце другосрбијанског евробољшевизма.
У Блицу од 29. јуна 2025. године, она је додала: „Хоћемо ли направити корак ка цивилизацији. Нема правде и права са националистима, они су већ на власти. Већ су се показали. Ови говори су корак уназад.” И тако је Вучић, са Дачићем, био Де Гол и Черчил 2013. године, јер је Весна Пешић водила акцију „белих листића” који су их довели на власт 2012. године, јер они тада, зар, нису били националисти, па је било и правде и права, јер како би једна Весна Пешић, тај „узор” моралности и политичке оштроумности, могла подржати националисте, све и да се западни (амерички) чиниоци за њих заложе, не, то се никако не би могло догодити, премда се више пута догодило, али ћемо се сада правити као да се није догодило, будући да смо „ми”, који управо лажемо, еталон цивилизације, и како би се нешто нецивилизовано, као долазак Вучића на власт, могло за „нас” везати.
И одједном културолошка предрасуда: једна интелектуална и морална мизерија, као Данас, као Пешчаник, каква је Весна Пешић, на основу политичког уверења одређује ко је прикладан да се сматра цивилизованим. А све се своди на моћ: зато што заступа западну (америчку) моћ, она је преводи у сфере цивилизованости и знања, па по политичким критеријумима одређује ко је цивилизован. Ту културолошку предрасуду – са усвајањем културолошке инфериорности – треба унети у студентски протест. То је задатак евробољшевика и њихових медија.
Националбољшевици, пак, ту предрасуду усвајају, али је вреднују позитивно: Својим спуштањем цивилизацијских стандарда, да би обезбедио спровођење политике издаје, Вучић-Брнабић режим обезбеђује да истовремено буду у праву и националбољшевичка и евробољшевичка интелигенција. Јер, обе прећутно усвајају полазну претпоставку: то је културна инфериорност српског народа. Отуд следи да зато што је културно инфериоран, он нема права на равноправност у друштвеиим односима. Остало је питање за резервну линију режимске интелигенције: ако су на скупу доминирали родољубиви садржаји и расположења учесника, шта је остало од тврдњи да су студентски протести антиродољубивог карактера? И сасвим споредно питање: ако су од свих говорника мене највише нападали другосрбијански медији, шта је остало од тврдњи да сам „фикус” и „корисни идиот” Прогласа?
Само дан после видовданског скупа, кампања се почела захуктавати, мрежа је постајала затегнутија, вести су почеле путовати регионалним и виртуелним трачницама титоистичке Југославије: шрафови који држе медијске осматрачнице су причвршћени, селективне савести су се узбуркале, инжињеријске јединице, задужене за преношење кодних знакова, стављене су у покрет, лето је бивало све ужареније, али је ипак дошло до извесног олакшања: непријатељ је пронађен. Студентски протест је створио проблем читавој медијској машинерији. Јер, било је – са антирежимског становишта – потребно довести Вучић-Брнабић режим у тешкоће, пошто је било неопходно медијски и идеолошки искористити морални капитал студентске побуне. Али, није било згодно довести у питање уступке – попут Бриселског споразума, акција у вези са копањем литијума – које је режим учинио међународним компанијама, чији је лобиста у Београду био немачки канцелар Шолц.
Смањити и преусмерити температуру протеста – то је био превасходни задатак пропагандног погона. То је значило дати нову снагу политици кривице, јер она треба да буде дуготрајно и делотворно ограничење самопоштовања у побуњеним нараштајима младог света. Јер, они треба да се буне, пошто су невини, али ако пређу границу која им је оцртана, ако поставе универзална питања о српским националним правима, одмах постају криви. Као такви, они губе право да поставе питања од значаја: попут оног о литијуму. Политика кривице не почива на утврђивању кривице, јер је то учинила западна (америчка) моћ, незаконитим бомбардовањем: бомбама, а не разлозима и доказима. Отуд се политика кривице остварује у човековом постајању кривим: и кад ничег у његовом делању нема због чега бисмо га окривили, уколико не усвоји – или уколико проблематизује – схватања и одлуке моћи којој служи сав пропагандни погон, и режимски и антирежимски, човек постаје крив. Политика кривице подразумева непрестану производњу криваца. Она је разлог постојања секуларног свештенства, чија регионална оркестрација треба да произведе нагомилавајуће дејство.
Поколења рођена после 2000 године не могу имати никаквих животних искустава везаних за деведесете године XX века. Али, да би њихов морални револт имао задати правац, неопходно је „убризгати” у њихово предуверење осећање да постоје подручја која их, у случају да буду дотакнута, претварају у кривце. Потребно је, дакле, табуизирати њихов доживљај света. Тако настаје медијски кавез секуларног свештенства. Корак ван тог кавеза – преступ; деловање ван кавеза – кривица. Кавез је стилизован као грађанска пристојност, европска оријентација, цивилизација, толеранција. Ако чињенице упућују на сазнање о истинама које кавез не дозвољава, истине се занемарују. У ту сврху дозвољени су сви поступци медијске „обраде” млађих поколења: будући да немају искустава и знања, треба сломити њихов карактер, треба корумпирати њихово право на слободу и истину. Корумпиран у младости, кад су људска осећања најизворнија, човек постаје идеалан за „обраду” у пропагандном погону секуларног свештенства.
У тексту који је објавила Autonomija.info, чији је уредник Динко Грухоњић, из чијег је пера настао чланак од 29. јуна 2025. године, прави се карактеристична замена тезе. Незадовољан чињеницом да су покрајинске комисије одлучиле да за потребе библиотека откупе књиге Милорада Луковића Легије, осуђеног за учешће у убиству Зорана Ђинђића, аутор додаје да је да је СКЗ објавила књигу стихова Радована Караџића, „осуђеног за ратне злочине пред Хашким трибуналом”. Исто повезивање је направио и новинар ТВ Нова С. Само по себи, оно је погрешно. Јавна дискусија о томе да ли је прикладно да затвореник објављује књиге, настала поводом првих Легијиних романа, вођена је пре 2012. године. Разрешена је јавном толеранцијом у односу на тај чин. Актуелна пажња подстакнута је одлуком покрајинске комисије за откуп књига за покрајинске библиотеке. Садашње премештање пажње са откупа на објављивање књига открива настојање да се у јавну свест угради цензура имена као таквих. Потребно је, дакле, табуизирати помињање имена: људи се могу помињати само у унапред задатим контекстима.
Настаје циљана збрка, да би политика кривице имала јавни вид показивања. Јер, ако покрајинске комисије подржавају откуп књиге човека осуђеног за учешће у убиству председника владе, какве то везе има са књигом стихова која није била ни од кога подржана нити је откупљена за било какву библиотеку? Ако је веза између две различите ствари – објављивање књиге и откуп књиге – успостављена зато што је реч о осуђеним лицима, онда ваља уочити да је Караџић осуђен као политичка личност: у Хашком трибуналу, чија је политичка селективност – у складу са диктатима западне (америчке) моћи – вишеструко доказана. Но, његови стихови су написани пре политичких догађаја у којима је учествовао. Залагати се за изгон његовог имена из културе којој припада није само антидемократски него и антикултурни чин.
Занимљиво је да је текст Динка Грухоњића пренет на Радио Сарајеву. Тако је стављена у дејство регионска радијација пропагандног погона. Јер, то је радио града из кога је изгнано око 170000 Срба, као што је из Бања Луке изгнан знатан број хрватских и муслиманских људи. Описавши новонастало стање у Бања Луци, у једном давнашњем тексту, Динко Грухоњић је закључио да су људи који шетају бањалучким улицама све краћих ногу и све тупљих погледа. Тако нешто није уочио у Сарајеву. Овај дискриминаторски исказ, који повезује национална својства са физичким особинама људи, као класичан културрасистички исказ, не само да је минимализован у редовима секуларног свештенства, јер није дотакао ничију моралну осетљивост, него показује са чијом заштитом је Грухоњић, потпуно минорна интелектуална фигура, свој академски успон могао доживети у време Вучић-Брнабић режима: 2015. године. Јер, Грухоњић је неопходан Вучићу, да би председник Србије могао да се лажно представља као национално оријентисана особа. Двојица манекена лажи воде истој колонијалној адреси.
У тексту се Грухоњић позива на „колегу Драгана Бурсаћа”. Овај бањалучки коментатор је истог дана саставио чланак у којем тврди да нема разлике између мог говора на видовданском скупу и говора Драгослава Бокана на скупу подржавалаца режима. Зашто? Зато што се „сви на камати вртите на истом рингишпилу смрти, под истом пансербском измишљеном заставом недавача Косова. Где је све дозвољено – осим катарзе, опроста, признања и истине.” Ово пише унук који се јавно хвали дединим управљањем Голим отоком: као истинским рингишпилом смрти о којем се деценијама лагало у титоизму. То је упечатљив доказ о његовом лажном саосећању са жртвама.
Зашто он не прави разлику између оних који су потписали Бриселски споразум и Охридски споразум, чиме су противуставно унапредили међународни положај „Косова”, попут протагониста Вучић-Брнабић режима, њихових подржавалаца, укључив и Бокана, и оних који се њима противе, и пре тих чинова, још од доласка на власт 2012. године, попут мене? Зато што је вођен наумом да, спајањем неспојивог, учини Вучић-Брнабић режим прихватљивијим од студентског протеста. У томе је смисао лажног поистовећивања. Јер, демократска власт, која би дозвољавала да буде оспоравана на демократски начин и била посвећена уставном патриотизму, угрозила би спровођење политике кривице, јер њене протагонисте не би – као Вучића – могли оптуживати за учешће у власти деведесетих година XX века.
Показале су то владе Војислава Коштунице. Да је политика кривице основни циљ регионске усредсређености на српски народ, показује помињање катарзе, признања и опроста. То се не тражи као чин, већ се то захтева као процес који треба да прожме студентски протест и отуд продужи у времену. И текстуални јуриш титоистичког коментатора одиграо се на Радио Сарајеву. Чувено са своје „демократичности”, коју је изнело на несхватљиву висину у доба комунистичке диктатуре, политичко Сарајево је ушчувало – у овом напису – своју светлу традицију вербалног пендречења: у духу неумрлог титоизма.
Но, ни у томе није сасвим оригинално. Јер, сама паралела између мене и Бокана део је устаљене матрице секуларног свештенства. Лаж тежи да се умножава, па је истог дана, 29. јуна 2025. године, Антонела Риха објавила своју „мудрост”, која као да јој је однекуд дошапнута: „Сад кад смо преспавали, слегли су се утисци, шта кажете ко је био бољи, речитији: Бокан или Ломпар?” За резлику од сарајевског колеге, са којим се садржински потпуно подудара, не само зато што исто мисле, јер они уопште и не мисле, већ зато што припадају истом пропагандном погону, у њеном реторском питању очуван је изворни шарм другосрбијанског покварењаштва, храњеног стваралачком јаловошћу и новинарским неталентом упркос привилегији да на националној фреквенцији прави емисије као политичке оптужнице. Има и неке туге у свему томе, јер се сáмо поређење није примило, већ је као осушено и сатрулело дрво остало да се клати на ветру.
Није закаснио ни пропагандиста ЛБГТ идеологије, човек здружен са Вучић-Брнабић режимом у појединим јавним акцијама, Горан Милетић. И он се, наиме, огласио истог 29. јуна 2025. године: „Ломпар, 1389, завет, Косово, ’свети дан је Дан ратних ветерана’, косовски завет, грех од косовских јунака, ’да спасимо Косово’ итд. Не делује као добар правац.” У његовом незадовољству вршна тачка је свест о косовској традицији у говорима учесника. Ако је скуп заказан на Видовдан, о чему говорити кад су се учесници окупили у том симболичном свету? Одговор се подразумева: да би правац њиховог окупљања био добар, у складу са налозима пропагандног погона, превасходно о томе не треба говорити – баш на тај дан. Зашто? Треба испразнити колективно памћење од тог садржаја, да би правно одузимање Косова и Метохије од Србије имало своју културну подлогу. Не помињати значи избрисати заувек: постати нешто друго, нешто прикладно трећем услову за прикључење Европској унији, који нам је својевремено саопштио немачки посланик Шокенхоф − треба променити колективну свест. То је циљ политике кривице.
Да би се та промена одиграла на начин који пројектује невладина интелигенција, морао се укључити и регионски пропагандни притисак. Његова улога је да створи привид објективности у налозима које испоставља политика кривице и да створи илузију да ће та политика довести до уклањања низа захтева који се успостављају када је реч о положају српског народа. Истина је нешто супротно од ове пропагандне илузије: политика кривице има за циљ да доведе српско друштво до накнадног одобравања незаконитог бомбардовања које је извео НАТО 1999. године; да низом политичких уцена обезбеди кривотворење српских националних права; да отвори читав низ правних оптужница у односу на српску државу; да политички осигура најјефтиније могуће експлоатисање природних богатстава на територији Србије. Да би све то било могуће, неопходна је политика кривице као елементарно недемократско оруђе у ватри нашег друштвеног живота. Услед своје криминалне природе, све то обезбеђује Вучић-Брнабић режим, али – услед политичке оријентације својих гласача – не онолико брзо колико би било пожељно. Отуд је очигледно због чега демократска и национална политичка оријентација изазива двоструки гнев и медијско обезвређивање: и режимских и антирежимских гласила.
У ту сврху, истог дана, 29. јуна 2025. године, огласила се и балканска испостава Ал џазире. У духу потпуног јавног усклађивања, њен коментар пренео је Форум за демократију у Србији. Коментатор (Томислав Марковић) представљен је као „новинар и писац”. Није објашњено да ли је то особа која је – за књигу афоризама – добила награду Политике 1996. године: када је тај лист био ударна игла медијске машинерије режима Слободана Милошевића? Намеће се утисак да су ти афоризми били толико „опасни” по тај режим да је њихов писац награђен. Као новинар, коментатор Ал џазире је био дугогодишњи сарадник E-novina које је уређивао Петар Луковић. Погрешно је мишљење да су простаклук и подсмевање као облик политичке осуде неистомишљеника током деведесетих година XX века ексклузивно употребљавале медијске адресе режима Слободана Милошевића.
Истина је на супротној страни: у недељнику Време, који је основао један од кардинала нашег секуларног свештенства, адвокат Срђа Поповић, човек који је из Њујорка 1993. године тражио да Београд буде бомбардован и који је 2012. године у Београду водио кампању у корист „белих листића”, директно помогавши да на власт дође Александар Вучић, у том дакле недељнику, језиком простачког подсмевања и дехуманизације, који је подразумевао сексуалне алузије и увреде физичких својстава људи, истицали су се Петар Луковић и Љубомир Живков, као и карикатуриста Предраг Кораксић. Радикалан вид тог облика политичке пропаганде донеo je – у првој деценији XXI века – портал E-novine. Он је подржавао личност Станка Суботића и политику Александра Вучића: у процесу његовог долажења на власт.
Из тог брлога и муља, који је постао начин понашања, изронио је коментатор Ал џазире. Његова политичка актуелизација видовданског скупа, свакако вођена интересима налогодавца, била је циљано неистинита, јер је студентски скуп 2025. године упоређен са скупом на Газиместану 1989. године: на коме је говорио Слободан Милошевић. Да је поређење неистинито показују бројне чињенице: и организатор и говорници студентског скупа били су опозиција, а не власт, као код газиместанског говора; нико није помињао било какав рат, нити негативно подразумевао друге народе. Све је било друкчије, осим теме коју је одредио датум.
Није чудо да је несвршени студент и неостварени литерата могао написати овакву реченицу: „било је и приче о томе како су се српски витезови пробили до Муратовог чадора, како је Милош Обилић усмртио султана, мада је дотични јунак плод маште епских певача, али кога брига за историјске податке, они само сметају изградњи идеолошке конструкције.” Тако то изгледа када незналица и покварењак науми да се представи као зналац: као да је учио код Ивана Чоловића. Јер, име јунака – Обилић, Кобилић, Кобиловић – свакако је измаштано, две су верзије о томе како се одиграо поменути догађај, али је основни податак историјски веродостојан: Мурат је убијен и он је једини османски султан страдао у боју. Већ то Косовској бици даје јединствен значај.
Управо историјски податак показује како се за новац Ал џазире прави другосрбијанска идеолошка конструкција. Тако је несвршени студент, у погрешном опису и кроз властиту идеолошку конструкцију, насликао свој лик. Као лажов на задатку, моје речи о српском интегрализму назвао је еуфемизмом за причу „о свим Србима у једној држави, о свесрпском уједињењу, о угроженим Србима у суседним земљама које матица треба да брани”. Тако је назначио схему коју ће пропагандни погон непрестано попуњавати бројним понављањима исте оптужбе. Моје схватање српске интегралистичке политике, назначено у Духу самопорицања, било је предмет интелектуално неосноване и историјски неоправдане критике секуларног свештенства: још од 2011. године. То значи да је оно дотакло срж наума који носи политику кривице.
Да би се осрамотила и обезвредила у европском смислу сасвим оправдана и утемељена идеја о српском интегрализму, она се подводи под идеју „српског света” како ју је на сва звона огласио Вучић-Брнабић режим. Одатле се лажно представља сродност ставова које заступам са режимским ставовима. Ту лаж није тешко разоткрити: ако је тако, зашто сам непрестана мета пропагандне акције режима? На то питање нема одговора. Из једне неистине одважно се ступа у другу неистину. Неопходно је нагласити да је активност Вучић-Брнабић режима, када је реч о српским националним правима, изразито штеточинска. Јер, њиховим подвођењем под испразну формулу о „српском свету”, као формулу за којом посеже режим који је починио вишеструке издаје око Косова и Метохије, који је подржао одлуку Патријаршије о признању аутокефалности цркве у Македонији, што није учињено ни у титоистичка времена, српска национална права се неоправдано преводе са универзалног подручја на партикуларно важење.
И отуд бивају погодна за оптужбе невладине интелигенције и њених регионских савезника. Тако се нешто несумњиво исправно, као што је српски интегрализам, циљано погрешном и инструментализованом оркестрацијом, празни од веродостојног значења. Тада се претвара у погодну мету невладине интелигенције која циља на ону истину коју режимска пропаганда злоупотребљава фразама о „српском свету”. Отуд истина о српским националним правима бива двоструко кривотворена: од стране режима и од стране његових невладиних критичара. Режим, дакле, ствара подлогу на којој настаје основно стремљење невладине интелигенције: уклањање сваке свести о српским националним правима.
Између хипертрофираног и пропагандно „надуваног” појма „српски свет”, којим манипулише Вучић-Брнабић режим, због очувања свог „националног” легитимитета у унутрашњој политици, и настојања невладине интелигенције да се поништи свака свест о српским националним правима, премда је та свест и оправдана и легитимна са европског становишта, постоји дубински дослух: власт празни, а невладина интелигенција поништава свест о српским националним правима. Уместо дејства режимског симулакрума, који показује колико је невладина интелигенција уткана у власт, предложио сам идеју о српском интегрализму. Она је постојала и у XIX веку, да би парадоксално нестала у југословенству и комунизму. Како су обе идеолошке форме XX века ишчезле, природно је да се обнове у аутентичном и разуђеном виду, као и у складу са духовном ситуацијом времена, оне идеје које испуњавају садржаје културне свести српског народа као целине.
Коментатор Ал џазире је критику националне оријентације студентског протеста крунисао тврђењем да она упућује на погрешан пут, јер се тако стиже „до неког Вучића”. У овој примедби ваља осетити лаж. Бесмисленост везивања саме примедбе за видовдански скуп: као да су говорници или студенти зарађивали хлеб сарадњом са порталом који је подржавао Вучића – као што је коментатор Ал џазире чинио. Да неко ко је сарађивао тамо где се Вучић политички подизао, ко је зарађивао новац у таквом контексту, може друге опомињати на опасност од „новог Вучића” и да ту опасност види у студентима који су стотине хиљада људи извели против режима – то може само човек који тежи пропасти протеста, вођен наумом да режим опстане. Јер, то је у интересу „региона”: као платформа за политику (српске) кривице.
Овај текст је на порталу Алџазире илустрован карикатуром Душана Петричића. На њој сам приказан као сарадник БИЕ. Тако је приказао оно што долази из фекалних одвода интернета. Како човек који није био члан Савеза комуниста у време једнопартијског система, који је критиковао Милошевића и Ђинђића, дао оставку Коштуници, критиковао Тадића, Николића и Вучића, може бити повезан са БИА, којом су они управљали? Навршавати осму деценију живота и лишити се поштовања које старост даје човеку велики је Петричићев подвиг: бити стар, а дрипац. Потврђена је моја давнашња анализа другосрбијанске идеологије као залеђа његових карикатура: оне нису остварења духа, чак ни вица, у својој ангажованости, већ пропагандни плакати владајуће идеологије – у откривеној голотињи духовне простоте самог карикатуристе.
Занимљиво је да ту карикатуру доноси и други текст Ал џазире о истој теми и, штавише, у исти дан. Као да ауторка овог текста (Аида Ћоровић) разрађује поруку карикатуристе, јер исписује претпоставку „да је Служба дебело умешала прсте у избор овог говорника”. И остатак њеног текста реализује засаде пропагандног погона: „опскурна појава”, нацошки отпад, похвале ректору. Неку недељу касније, у једној од безбројних режимских телевизијских емисија у којима се појављује, Драгослав Бокан је запомагао – заправо ме клеветајући – да не идем у политички „плесни корак” са Аидом Ћоровић. Управо њен текст потврђује колики је он лажов: и кад бих то хтео, не бих могао, јер Аида Ћоровић – као што се види – и Драгослав Бокан, заједно, у корак, све ближи једно другом, иду против мене. У циљу – да из супротних праваца – помогну Вучић-Брнабић режиму.
У „регионску рецепцију” укључио се – са карактеристичним нагласцима хрватске политике – загребачки Вечерњи лист (Зоран Витас), који поентира: 50% грађана Србије хоће да оствари програм Ломпара, а 50% програм Вучића. Не би ме чудило да је то инспирисано из режимских кругова. Јер, губећи подршку у народу у Србији, Вучић се мора држати подршке Европске уније. Све више се мора држати за странце, пошто губи тле унутар саме земље. Не би ме изненадило да је то дејство с циљем да се пошаље порука: „Ево опозиције, ево студената који долазе – они су гори од мене. Држите се мене, ја гарантујем оно што вам нудим или дајем.” То је класична политичка схема у којој друга Србија има своју рачуницу, па каже: „Ми следимо шта Европска унија каже.” А ако Европска унија подржи Вучића, онда и они подржавају Вучића. Као карактеристично умрежавање, појављује се позивање загребачког листа на писање колумнисте сарајевског радија. Све је то било 29. јуна 2025. године. Био је то дан када је пропагандни погон огласио почетак свог заједничког рада.