Да у предлогу о саображавању дејстава националне и грађанске опозиције као продуктивном начину демократске борбе против Вучић-Брнабић режима има истине открива сама природа тог режима. Као режим симулакрума, он се на критике упућена са једног пола политичког спектра, било грађанског било националног, лако премешта на други пол: оптужимо ли га за мањак демократских садржаја, он то правда вишком националне бриге; оптужен за националну издају, он се брани позивањем на грађанске вредности друштва. Отуд је неопходно да буде доведен у питање са обе стране реалне политичке ситуације. Но, овакав предлог има дубинско субверзивно дејство. Јер, он не погађа само политичку стварност, што је у предњем плану његове агенде, већ и дубље засаде општег мишљења које извире из нестабилне културне ситуације. Она је, пак, плод дугог трајања.
Утолико су одзиви које је овакав предлог изазвао били карактеристични. И режимска и другосрбијанска интелигенција откриле су неспремност да се упусте у живот са разликом и угрозе стереотипне и табуизиране коридоре јавности код нас.То значи да је предлог погађао срце друштвеног табуа на којем су почивали интереси и политичких и друштвених актера нашег времена. Он се открио као субверзиван у односу на устаљено опште мишљење. А оно има снагу која је неизмерива.
У објашњењу законитости на којима почива књижевно и уметничко дело, Аристотел наглашава да оно мора бити обликовано у складу са значењима нужности и вероватности. То је опредељујуће начело. Оно дозвољава само два изузетка. Један је унутрашњег карактера, јер се уметничко обликовање може позивати на истину да је вероватно – како је тврдио трагички песник Агатон – да се у животу нешто догађа мимо вероватности. Други је спољашњег карактера, јер почива на сазнању о томе да је могуће неприкладно уметничко обликовање – попут антропоморфног приказивања богова – у случајевима када се његово значење поклапа са општим мишљењем. Јер, опште мишљење делује снагом која има обавезујући значај.
Оно, пак, почива на далекосежним засадима културе и њеним симбиотичким склоповима са духом времена. Када су такви склопови чврсти, када су јавне предрасуде кристализоване са великом снагом, све што се не уклапа у задати правац осветљавања стварности постаје субверзивно. Као такво, оно изазива одмазду, која најчешће погађа носиоца субверзивног дејства; но, зато што је такво, и мимо судбине свог протагонисте, оно јарком светлошћу осветљава кључне компоненте и структуру општег мишљења: и сила на којима почива. Таква улога је запала мом видовданском говору на скупу који је организовао студентски протест 28. јуна 2025. године. Говор је трајао шест и по минута, а реакције су се протезале месецима. Шта то значи? Да су одјеци и реаговања које је говор изазвао одредили његов карактер и мимо његовог садржаја. Он се, дакле, појавио као лакмус који открива преовлађујућа друштвена дејства. Отуд се њихова анализа појављује у репрезентативном облику једне студије случаја.
1.
У жарким јунским данима 2025. године укупна атмосфера у српском друштву показивала је знаке малаксалости. Премда је студентски протест ушао у осми месец, његов дотадашњи врхунац, који је обележио џиновски протестни скуп у Београду 15. марта 2025. године, коме су претходили месеци задивљујућих студентских маршева од једног до другог српског града, остао је без поенте. Јер, сам скуп – који је окупио око 300. 000 људи – није изнео никакав захтев. То је деловало демотивишуће по људе који су подржавали студентски протест, јер је његов циљ остао помало у магли. Удар „звучног топа” на мирне и густе редове људи који протестују, као чин вишеструког насиља Вучић-Брнабић режима, постигао је два циља: уплашио је студенте, па су одустали од најављеног сутрашњег дана протеста, и преместио је јавну пажњу у наредним седмицама, јер се више говорило о „звучном топу” него о броју људи на највећем протестном скупу који је икад одржан код нас. Пад мотивације и збуњеност су испунили наредне јавне протесте. Вучић-Брнабић режим се консолидовао, умрежио своје пропагандне активности и полако постајао важан учесник у општој атмосфери коју су обликовали медији. Режим је нарочити нагласак стављао на чињеницу да су студенти, после импресивних маршева кроз Србију, организовали бициклистичке туре до Стразбура и Брисела. Ове несумњиво евроентузијастичке путање одсликавале су напор да се европска администрација уздржи од своје истрајне и лицемерне подршке Вучић-Брнабић режиму. Но, оне нису одјекнуле добро код евроскептичке публике: нарочито путања која је водила кроз Хрватску. Режим их је искористио да развије пропаганду о „издајничкој” природи студентског протеста. Појачана је репресија: била су све учесталија хапшења студената.
У таквим опстојатељствима заказан је видовдански протестни скуп: требало је да се одржи 28. јуна 2025. године. Заказан на један од кључних датума српске историје, као датум који обележава дан (уторак) када се 1389. године одиграла Косовска битка, која је у симболичком предању наредних векова добила одређења једне од жаришних тачака националног и културног идентитета, овај протестни скуп је добио значење узнемирујуће чињенице у главама и наумима многих тумача студентских активности. За Вучић-Брнабић режим је било веома неугодно што су студенти, заказавши скуп на овај датум, активирали једну од најзначајнијих симболика српске културе. То је снажно наглашавало националну компоненту студентског протеста. Тиме је отпадало мноштво пропагандних оптужби на њихов рачун: све оне су се вртеле око њихове анационалне усмерености.
За резервну линију одбране Вучић-Брнабић режима, режимску интелигенцију, овакав скуп је, такоше, био неугодан: покаже ли се национални карактер студентског протеста, отпадају сва сумњичења о његовој природи и, пресудно, показује се лажном њена тврдња да треба стати уз режим као гаранта макар минималних националних интереса. Ову тврдњу су свакако обеснаживали поступци режима у претходним годинама, али сада би отпала и подвала на којој је режимска интелигенција утемељила сву своју активност: да се не треба борити за национални садржај и учеснике студентског протеста.
За грађанску опозицију, у њеној скривеној колаборацији са режимом, и посебно за другосрбијанску интелигенцију, у њеном непрестаном настојању да утемељи политику кривице у српском друштву, овако постављен скуп био је двоструки изазов: означавао је њену немоћ да пресудно утиче да догађаје и, поготово, отвореност младих поколења за друкчије политичке и националне садржаје од оних које се другосрбијанска интелигенција трудила да укорени у нашој јавној свести. А то је значило, пре свега, одбијање политике кривице коју је другосрбијанска идеологија настојала да наметне поколењима рођеним после 2000 године.
Било је то превелико искушење за обе необољшевичке линије у нашој јавној свести: за режимску интелигенцију, у обе њене линије, фронталној и резервној, које су могле понети одређење националбољшевичких, као и за другосрбијанску интелигенцију, чија лево-либерална агенда увек завршава у евробољшевичкој артикулацију. Подржавајући Вучић-Брнабић режим, режимска интелигенција подржава његову вијугаву (националну) путању која одводи ка западним (америчким) интересима, уз цену практичног колонијализовања друштва; критикујући тај режим, другосрбијанска интелигенција тежи да прекине (национално) вијугање власти и у правој линији их потчини западним (америчким) интересима, уз похвално колонијализовање друштва. Обе стране теже остварењу задатог циља без освртања на демократске садржаје друштва. То их чини необољшевичким. Саму поделу на националбољшевике и евробољшевике омогућила је асоцијација на термин националбољшевизам који је лансирао руски емигрант Устрјалов 1929. године.[1]
У праскозорје видовданског протеста, потпуно невезано са њим, одржана је промоција књиге стихова Црна бајка Радована Караџића. Осуђен на Хашком трибуналу, издржавајући доживотну робију у британским затворима, први председник Републике Српске, представља име које је забрањено помињати у јавности изузев негативног контекста. Када је СКЗ-у понуђено да објави књигу његових стихова, у огромној већини написаних пре његове било какве политичке активности, пре 1990. године, избор је био прецизан: ако одбије, она се приклања непроглашеној, али делотворној забрани човековог имена у јавности, она учествује у ојачавању безразложног друштвеног табуа; а ако подвргне предлог уобичајеној издавачкој процедури, она поступа у складу са демократским начелима јавног понашања. Одлука је била у корист друге могућности. Песникове стихове позитивно је оценио у детаљном предговору универзитетски професор књижевности, чиме су испуњени највиши стручни захтеви.
На уобичајеном књижевном представљању нових књига, одржаном 19. јуна 2025. године, као председник СКЗ-а отворио сам скуп, изговоривши неколико речи против табуизације имена у српској култури, са освртом на петодеценијско распростиање табуа у комунистичком периоду. Поред истакнутих песника, као што су Матија Бећковић и Гојко Ђого, поред познатих јавних личности, појавили су се и „дични” представници режимске интелигенције: председник и члан Председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Сама промоција била им је потребна да оснаже своју лажну патриотску оријентацију: да ућаре неки позитивни знак за себе. Када је почела медијска грмљавина против појављивања ове књиге стихова – нигде их није било. Ако се изузме јасан став Бранимира Нешића, исказан у разговору са мном у оквиру његовог подкаста, као и неколико реакција у објавама појединаца, нигде никог није било.
То показује колико је сáмо име овог човека табуизирано у јавној свести. На тај начин су суспендоване елементарне демократске вредности. Све је сакривено од јавности, да – у тренутку када се промени однос снага – изнова неконтролисано и непромишљено избије у јавност и обезбеди нови талас популистичког национализма. Природно је да су се Ковић и Копривица прикључили таквом стању ствари. Нема тог начелног разлога – ни националног ни демократског – који би их подстакао да угрозе свој интерес и положај. Они су само обављали свој посао у оквиру режимског симулакрума. Јер, за Вучић-Брнабић режим је било незгодно да јавно нападне појаву ове књиге стихова: угрозио би слику о себи као националном режиму (Вучић); незгодно је било и да подржи појављивање ове књиге стихова: угрозио би свој положај у очима западних (америчких) налогодаваца (Брнабић).
Отуд је стављен у погон други пол медијске машинерије, као увек пожељни партнер у одржавању западне (америчке) доминације у нашој јавности: огласила се Друга Србија на порталу Без цензуре, да би унеколико проширени текст освануо у Данасу 24. јуна 2025. године. За овај лист, за његову укупну оријентацију, као и оне који пишу у њему, може се употребити подсмешљива реч, коју је Винавер користио када је описивао њиховог комунистичког претка истог имена у тридесетим годинама XX века: „у своме верскоме листу, који носи наслов Данас.”[2] Одређење „верски” не циља на религију него на догматску свест која управља предратном и поратном комунистичком идеологијом, отиснутом како у сивим тоновима партијског листа Комунист, тако и у њеној наследници: актуелној лево-либералној интелигенцији као застави евробољшевизма.
Носилац њихове „памети” (Александар Дикић) је лекар који се бави новинарством, било као новинар на КТВ телевизији било као стални колумниста Данаса; човек који заговара комунистичку идеологију; који је декларисани следбеник идеологије ЛДП-а: странке чији је председник Политичког савета била Латинка Перовић и чији је председник завршио као директни и јавни подржавалац политике Вучић-Брнабић режима. У ретроспективи се показује да је то била медијска припрема за удар који је изведен на мене после видовданског говора 28. јуна 2025. године.
Овај текст има – са становишта аналитичке форензике владајућег дискурса у нас – неколико битних момената. У њима се – у складу са путањама мреже евробољшевизма – комбинују правци напада на личност, обликовање општег мишљења, усмеравање друштвених процеса и употреба хипергенерализација. Моје учешће на представљању књиге стихова Радована Караџића оцењено је као „свлачење модерног, демократског, catch-all капута испод кога је Ломпар све време носио дрес свог старог тима”. У дејству је класичан пример напада на личност лажним тврђењима. Будући да сам увек заступао становиште либералног национализма, још од кад сам – 1991. године – постао члан Српске либералне странке, коју је водио Никола Милошевић, као једине странке чији сам члан у животу био, лажна је тврдња да сам икад мењао политички дрес. Она је плод предуверења да обележја онога што је модерно и демократско искључују политичко становиште национализма. Као елементарна неистина, сасвим неускладива са политичком евиденцијом садашњег тренутка, распрострта у јавном простору, оваква тврдња добија својства пропагандне лажи.
Она има два упоришта. Једно представља дуго владајући дискурс левог либерализма који се, под ударцима вишеструке кризе и опадања западног (америчког) друштва, убрзано растаче. Друго упориште представља другосрбијански дискурс, као дериват владајућег левог либерализма, који је бастард титоистичког наслеђа. Основно својство оваквих неистина је њихова усмереност против демократије: реч је о изворно антидемократском науму. Јер, он почива на начелу тотализације, које разноликост стварности, па и политичких ставова, своди на један став који треба да овлада целином политичког простора. Одакле долази снага која обезбеђује широку заступљеност поступака тотализације? Из дејства епохалног вектора: ти поступци су подударни са пропагандном техником као таквом. Јер, она је негативно одређена у односу на начело диференцираности и у односу на мноштвеност која испуњава стварност. Отуд се мноштвена стварност не може сабити у медијски рам. Пропагандна техника почива на систематском упрошћавању стварности: са циљем да се максимално сузи јавна свест.
Други задати моменат текста представља повезивање неповезивог: објављивање књиге стихова Радована Караџића без икаквог разлога се повезује са студентском солидарношћу у којој учествују и новопазарски студенти. Јер, дан у којем се текст појављује је 24. јун и нигде није објављена листа говорника за студентски скуп 28. јуна 2025. године. Треба оставити по страни предњи план намера ове „памети”: настојање да се вишеструко обезвредим у очима студената који протестују. Јер, одлучујуће питање гласи: какве су последице оваквог постављања ствари?
Оне немотивисано подстичу националну осетљивост муслиманских студената. Зашто? Да би ова „памет” успоставила сопствено право на арбитражу, да би створила утисак како је она наводно изван ствари о којима суди, како је тобоже незаинтересована и отуд објективна као проценитељ целе ситуације. Шта је гарант њене сугестије? Ништа. Из ког наслеђа она извире? Из титоистичке формуле по којој је српски национализам увек и безусловно најопаснији национализам. Но, Београд је позорница на којој се смењују учесници албанског фестивала на којем је Косово представљено као независна држава. У Београду се промовишу хрватски новинари и писци који су подржавали намеру црногорских власти да отму манастире и цркве СПЦ у Црној Гори. Све је то промовисано у Данасу.
Ако је то тако, шта је спорно са представљањем књиге стихова Радована Караџића? Шта нам показује јуриш на мене у Данасу? Да промоције албанских и хрватских учесника нису присутне у Данасу због атмосфере демократске толеранције у друштву. Да се њихови организатори не осврћу на српске жртве на Косову и Метохији зато што сматрају да се демократски мора уравнотежити однос према чињеницама прошлости, јер постоје и албанске и хрватске жртве. Јуриш на представљање књиге стихова Радована Караџића настаје у име српске кривице која се тако подразумевано успоставља у јавној свести.
Отуд је савршено бесмислена и у томе дубоко логична алузија ове „памети”, настала по налозима пропагандног погона коме она служи, као погона који ће је у наредним данима умногостручавати до исцрпљивања, да би требало да промовишемо књигу стихова Радована Караџића у Новом Пазару, чији су муслимански сународници страдали у злочиначким и безаконим акцијама српских војника. Ако буде интересовања, зашто се не би представљали стихови Радована Караџића у Новом Пазару? Зашто би муслиманска осетљивост у Новом Пазару, или било где другде у свету, имала већу важност и више права од српске осетљивости у Београду? До тога долази услед дејства појма српске кривице, као идеологизоване кривице, коју је титоизам институционализовао у јавној свести током деценија комунистичке диктатуре.
Ако се оваквим начином појам српске кривице уноси у јавну свест, онда се то чини да би се поступање у складу са осећањем кривице претворило у обавезујући садржај за српску националну свест као колективну свест. То је дубински засад политике кривице: у тежњи да се понашање у складу са њом протегне у будућност. У политици кривице се дубоко проблематични појам идеологизоване кривице пројектује у студентски протест. Нападом на мене, пре видовданског говора, треба унапред обезбедити другосрбијански регистар кривице и вредности као садржај акција студентског протеста.
Трећи задати моменат у тексту који анализирамо оличава намера да се јавности наметне представа о томе шта студенти желе. Једном разнородном покрету треба ставити пожељан идеолошки оков: „Ова деца не желе бајке, не желе успаванке, не желе отрове.” Поистовећивање бајки са отровима представља значајан корак у бесмисао: и кад су негативне, и потресне, као Андерсенове, бајке нису отрови него поуке смештене у плесу маште, ако им тражимо практичну сврху, која није нужно доминантна у њима. Но, ова „памет” зна да „ова деца нас преклињу да се унормалимо, да се просвестимо и уљудимо”. Да би то могли – настаје сугестија – морамо имати „памет” коју носи негдашњи витез ЛДП-а, као чувар „памети” странке чији је председник завршио у Вучићевом окриљу.
Зачудо у тој „памети” никако да настане помисао да је – за разлику од мене – мењала политички дрес када се учланила у ДС. Јер, и кад га је променила, остала је у њој иста таблица вредности, преузета из комунистичког репертоара Латинке Перовић, исто оправдање почињених – деценијских и актуелних – непочинстава загледаношћу у будућност и одлучни заборав властите прошлости. Тај начин мишљења подразумева и дехуманизацију идеолошких неистомишљеника. Јер, они који одбијају схватање ове „памети” о представљању књиге стихова Радована Караџића нису – по овој „памети”, давној и неувелој – људи. Отуд се они морају отурити ван студентског протеста, иако су га без икакве користи подржали пре ове „памети”, чак навукли на себе знатан одијум због тога. Она уписује своју таблицу вредности у разуђено мноштво студентских глава, класично бољшевички, ослобођена икаквих личних вредности и заслуга, па настоји да се угура у друштвени процес и да му подари једнодимензионални садржај. То је открива као заклетог противника демократије.
Као таква, у четвртом моменту своје објаве, ова „памет” посеже за хипергенерализацијом. Представљање књиге стихова Радована Караџића подсећа – вели ова „памет” – „на ону стару Србију из деведесетих или повампирену Вучићеву Србију”. У предњем плану овог поређења, које је било употребљавано током вишемесечне кампање против мене, налази се непролазни пропагандни циљ – обезвређивање моје личности. Но, у дубљем слоју поређења, који је недоступан овој „памети”, али је у њу циљано усађен, налази се стратегијски циљ свеколиког секуларног свештенства: сакрити да Вучић-Брнабић режим почива на симулакруму.
То је изузетно важно за њихов наум да потисну евиденцијом поткрепљену свест о подршци, садржајима, циљевима, поступцима западних (америчких) чинилаца као делу политике Вучић-Брнабић режима: и истим таквим чиновима њихове пратеће послуге код нас, коју представљају политичке странке и секуларно свештенство. У часу када је тај режим доспео у кризу неопходно је, наиме, избрисати из свести западну (америчку) подршку његовим противуставним, незаконитим, недемократским и коруптивним поступцима. Треба сазнање о његовим чиновима који су имали подршку западних (америчких) чинилаца потиснути до брисања у јавној свести у корист наглашавања његове националне реторике која је служила као маска за те чинове.
Отуд ваља јасно нагласити да Вучић-Брнабић режим никада није био национални режим, изузев манифестног и реторичког слоја своје пропаганде, већ је био другосрбијански режим у својим чиновима, садржајима, одлукама, циљевима и протагонистима. Када их спојимо са њима неприкладном режимском пропагандом добијамо јасну слику режима симулакрума. И режимска интелигенција и невладина интелигенција крију истину о симулакруму као темељу Вучић-Брнабић режима. Јер, национална реторика, као један пол владајућег симулакрума, потребна је режимској интелигенцији да би оправдала своју сарадњу са режимом; та реторика је, штавише, потребна и невладиној интелигенцији да би оправдала одсуство своје критике западних (америчких) чинилаца због прекодеценијске подршке једном ауторитарном режиму.
За своје гласаче, Вучић ствара привид националног континуитета са деведесетим годинама XX века; за другосрбијански дискурс, то је – као и сам председник Србије – идеалан алиби за прекодеценијско служење западне (америчке) политике у XXI веку, јер и они стварају континуитет са сопственом критиком режима деведесетих XX века. Отуд је неопходно – за усмеравање студентског протеста – прикрити да је Вучић доведен на власт 2012. године директним утицајем западних (америчких) чинилаца, које су у стопу – као и увек – следили шампиони Друге Србије. Та истина се прикрива лажним тврдњама да је он израз деведесетих година XX века, иако је његова власт продужени облик политике на коју је – после 5. октобра 2000. године – делотворно утицала другосрбијанска интелигенција.
У тако постављену медијску схему, било је неопходно уклопити моје залагање за либерални национализам. Изведен је двоструки обрт. Стихови Радована Караџића, написани пре деведесетих година XX века, лишени политичке садржине, померају се у времену унапред, да би се ситуирали у политичке догађаје и ратно распадање титоистичке Југославије. Моји политички ставови, будући да сам био у активној опозицији владајућем режиму деведесетих година XX века, морају се померити уназад, да би се неистинито приближили Вучићевим ставовима, премда се драстично разликују од њих и премда сам – за разлику од другосрбијанских шампиона – био критичар његовог режима од 2012. године.
Тек преко лажног приказивања моје идеолошке истоветности са Вучићевом политиком могуће је остварити основне циљеве хипергенерализације која влада Данасовом „памећу”: онемогућити свако заступање српских националних права и сваку свест о оправданим садржајима „српског интегрализма”. Како задовољити ову тежњу кад је њен недемократски наум немогуће подупрети „проблематичним” састојцима моје биографије и садржајима мојих текстова? Јер, мени не могу приписати оно што је део уобичајених оптужби особа које секуларно свештенство настоји уклонити из јавности: ратну политику у деведесетим годинама XX века, чланство у владајућим партијама тог времена, одсуство опозиционог ангажмана. Како онда поступити? Тако што се сваки вид свести о српским националним правима циљано своди на српску политику деведесетих година XX века: о којој се учврстила изобличена свест западне (америчке) пропаганде у истом времену. То значи да треба продужити очврсле представе такве пропаганде без обзира на бројне чињенице које је оповргавају: и које су у протекле две деценије доживеле научну и јавну потврду − и у свету и код нас. Учинци ратне пропаганде треба да постану обавезујући табу наше јавне свести. Тако стижемо до исходишта ове стратегије: стварање и учвршћивање политике кривице.
Међу многим њеним садржајима угаони камен представља уклањање из наше јавне свести било какве представе о српским националним правима. То значи уклонити из колективне свести постојање српског народа изван Србије, трагове српске културе у тим подручјима преобликовати у правцу неодређених представа у којима чили српско присуство, како се то деценијски радило у титоистичкој Југославији, нарочито у Македонији и Хрватској, док у Србији треба наметати грађански идентитет свих становника као начин да се неутралише српски национални идентитет у свим облицима појављивања: било историјским било актуелним. Најдубље језгро политике кривице оличава дух самопорицања: све што је српско треба свести на србијанско, да би оно што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Петар Лубарда – временом престало да буде српско. Када такво схватање ствари постане доминантно у јавној свести, оно појачава процесе дезинтеграције српске културе, цркве и – nota bene – територије Србије.
У тако постављену медијску схему, која се упорно настојала наметнути студентском протесту преко његових органа и медијских заступника, чему је било од помоћи режимско жигосање протеста, било у облику официјелне или резервне линије режимске интелигенције, „упао” је видовдански скуп 28. јуна 2025. године. Највећу пажњу, растегнуту на неколико месеци свакодневне кампање, унисоно негативне, и од режимских и од антирежимских медија, и њихових друштвених мрежа, бројних, добио је најкраћи од свих говора, који је трајао шест и по минута – мој говор.
Не само да је у Данасу направљена медијска „сачекуша” која је претходила том говору, већ се у његову медијску претходницу укључила, са режимске стране, звезда северњача интернет презентације (Андреа Јовановић). Она се, наиме, огласила пре почетка видовданског скупа, још у 14.22. Бити на време, бити пре времена – обећање будућности као сан интернет левичара. Ова јунакиња одважно корача стазом коју је пропртио агент-провокатор као духовни гуру њених стремљења. Свесни да је представљање књиге стихова Радована Караџића обесмислило тезу режимске интелигенције да сам постао „фикус” Прогласа и напустио своје дугогодишње ставове, креатори пропагандног погона присиљени су да мењају задати и утврђени концепт.
Моје присуство није више израз промене става, већ потпуног промашаја у процени студентског протеста: „Али, ’ломпаризам’ је само аутоколонијални национализам са квазисрпским ликом. Линија која ће у најбољем случају од нас направити неке франкештајновске Хрвате, или још горе.” Израз „ломпаризам”, који користи и агент-провокатор, директно је преузет из давнашњег другосрбијанског репертоара (Теофил Панчић). Ту је духовно порекло и корен интернетске Розе Луксембург и њеног Карла Либкнехта: само што они, за разлику од некадашњих протагониста револуције у Немачкој, нису угрожени нити изазивају човекову замишљеност над каменим обележјем места где су убијени, већ у човеку изазивају одвратност због њиховог задовољног цветања на медијском ђубришту Вучић-Брнабић власти.
Теза о мом настојању да од Срба направим „франкенштајновске Хрвате” семинарска је реминисценција на гуруову тезу о „православним Хрватима” у које наводно тежим да претворим Србе. Занимљиво је да ријечки Нови лист, од 16. августа 2025. године, све тврдећи да сам гори од Вучића, закључује да сам „национални мистик који рецимо Хрвате напросто презире”. И, тако, док хрватске новине тврде да презирем Хрвате, пропагандисти српског режима проналазе да тежим да претворим Србе у оно што презирем? Није важно у чему се разилазе, кад је важно да се слажу да је најбоље да Вучић остане на власти. Све су то, наравно, пропагандне бесмислице: никад и нигде нисам поистовећивао хрватски народ и хрватску политику, нити сам могао устврдити да се народи могу презирати, јер би то било подлегање начелу хипергенерализације, као што је бесмислено говорити да неко ко у темељу српског културног обрасца види, као жижне тачке, светосавско, косовско и секуларно наслеђе може тежити промени српског националног идентитета.
Занимљива је, илустративна колико и задата, линија кретања наше интернет левичарке. Она је, 28. јуна 2025. године, изричита у својим проценама: или ћемо „изградити позицију која ће за неко време… бити у стању да јасно и са планом преокрене у потпуности наш геополитички смер ка истоку или ћемо нестати, скувани од Вучића и ’студената’ заједно.” То би значило да Вучић уништава „нас”: можемо се спасити „искључиво у оквиру мултиполарног света, заједно са Русијом, Ираном, Кином: укратко Бриксом”. Као интернет левичарка, она се начелно клади на непровериво; као резервна линија режимске интелигенције, она исказује лажно незадовољство Вучићем, које јој служи као алиби за критику студентског протеста, одбацивање западњаштва и – што је важно да буде прихваћена – напада мене. Док чека да дође Брикс.
Но, као и код агента-провокатора, кратак је њен пут од резервне до фронталне линије у одбрани Вучић-Брнабић режима. У Политици, 16. августа 2025. године, ни два месеца пошто је оценила да „нас” Вучић уништава, обрушивши се на студентски протест „класним приступом” Слободана Антонића, по којем студенти исказују свест средње класе која тежи освајању власти, она закључује да је једина шанса „појава треће опције, која ће заправо бити антиимперијалистичка, националистичка и социјалистичка”. Њу треба да донесе „спољни фактор”. Дакле – Брикс. А док чекамо долазак Брикса? Ако будемо стављени пред избор: Вучић или студентска листа? Сада интернет левичарка – у режимским новинама – прелази на прву линију фронта: „у том случају заиста немам никакву дилему – Александар Вучић, без питања.” Јер, то је „једина партија која се заправо бави радним народом, презреним ћацијима овога света”. И тако партија која је, као СНС, у драстичном маниру дивљег капитализма, продала све што је могла, чији су економски планери дошли из „ђинђићевске” формације, о којој интернет левичарка мисли све најгоре, јер мисли класно свесно, одједном постаје партија која брине о радном народу. Тако је затворен круг који је почео да се образује у само јутро мог видовданског говора. У том кругу су се спојиле обе стране система: режимска и антирежимска. Систем односа који су оне устројиле и у којем успевају уздрман је студентским протестом. Да би тај протест могао бити уклопљен у систем, неопходно је да буде „прерађена” новина коју доноси. Најбоље је да то буде учињено преко жигосања непријатеља. И непријатељ је напокон пронађен: мој видовдански говор.
[1] Никола Милошевић. Православље и демократија, Прометеј – Нови Сад, Терсит – Београд, 1994, 23−24, 69.
[2] Време, Београд, 7−10. IV 1934, 18.