То је то српско становиште о којем истрајно и доследно пишете и говорите, због чега сте на удару тзв. Друге Србије, сорошеваца и мондијалиста, који Вас часте чак и титулом „вође националистичког чопора.”
Што није тачно, али не жалим се. Ту одредницу о „чопору” је јавно изнео Гојко Тешић који је, као врли члан Демократске странке и корисник њеног боравка на власти до 2012. године, писао јавно удворичко писмо носиоцу највише политичке моћи у 2013. години, јер је – са још неколико људи – смењен са места хонорарног уредника у Службеном гласнику. То значи да је лишен допунског прихода, јер он ради – и прима плату – као универзитетски професор. У једном друштву у коме је толико људи који су завршили књижевност, па као основношколски и средњошколски професори једва састављају крај с крајем, или као лектори раде у таблоидима за минималну накнаду, или су незапослени, којима смо предавали, траума изгубљеног хонорара је до сржи потресла његово некадашње комунистичко, па потом демократско, па сада председнику с надом окренуто, па – када ова власт падне – у другом правцу окренуто лице.
Послушајмо његове речи – објављене у Данасу од 5. јула 2013. године – упућене садашњем председнику Србије: „Ваш активизам и рад, Ваша мисија, нешто су посебно на политичкој сцени Србије: посве другачије, вредно поштовања. Храброст и одлучност Вам се не могу порећи. Не обећавате него делате. Говорите о насушној потреби модернизације Србије за коју су важни сви часни, поштени, вредни, одговорни, честити, без обзира којој странци припадали или ниједној не припадали. Говорите о ономе што је кључно у сваком цивилизованом друштву: о поштовању људског достојанства, вредности сваког човека, о бризи коју свако понижено и људско биће заслужује. Говорите о преко потребној одговорности на сваком послу, на сваком месту, у свакој прилици. Говорите о кадровима из своје странке који су по Вама узорни, одговорни, честити – али говорите и о онима који нису испунили очекивања. А испуњавање очекивања понајмањи је проблем у овој причи. Ви јесте нови политички дух који, с правом, жели да мења све набоље, просперитетније, модерније. То су уочили сви, па и они који вас нису волели, и не воле, и неће Вас волети. Ипак, не бисте смели да одвраћате поглед и од оног што вас саплиће на путу модернизације Србије, понижава је, уназађује, унесрећује, враћа у стара остракистичка, осветничка, зла времена.”
Зар није раскошна дикција ових речи? А тек кад се упореди предосећана модернизација са искуством шестогодишњег председничког владања: потписивање противуставног Бриселског споразума којим се утире пут одвајању Косова и Метохије од Србије; бесправно рушење зграда у центру Београда, у ноћи, као у мафијашком сценарију; информативно једноумље преко државних медија; бесомучно вређање свих неистомишљеника у свим медијима: приватним, државним, електронским, националним, регионалним, градским; културно цветање на начин Телевизије Пинк. Па ипак, упркос свему томе, до нас допире понесеност писца ове тираде. Он као да је – премда прешао шездесету – последњи носилац штафете младости коју уручује пред препуним стадионом. Убрзо после овог писма – тако топлог – вратили су га на место хонорарног уредника: власт је промењена, његова странка је у расулу, времена су тешка, али је хонорар остао. Писмо подршке за хонорар: зар то није прави показатељ понашања наше интелигенције? Али, културна малигност је у нечем другом: нема јавности која би осудила такво понашање.
Слобода и истина, 2018.