Земаљски дани су ужарено текли, али режимски активизам није смео попустити, па се Политика од 17. јула 2025. године (Мирјана Чекеревац) поново огласила. Било је, дакле, неопходно напасти мој говор и са другог пола режимског спектра, који сам себе оглашава за национални, као што је пре само два дана, у истој Политици и пред истим читатељством, тај говор нападнут са режимског пола европских интеграција. Мој говор је постао лакмус који открива режимски симилакрум. Заузевши намах националну позицију, Политика је избегла да ме нападне фронтално. То није ни било потребно, јер је учињено пре два дана. Зато се определила за напад на личност, па је закључила да сам, као национално оријентисана особа, у истом строју са другосрбијанским критичарима режима. То је истакнуто у антрфилеу на првој страни листа: „Професор ’српског интегрализма’ и професорка историје, којој се коса на глави диже и од имена државе Србије, тренутно се боре за исту ствар – да оде ’диктаторски режим’.” Ако се наводно боримо за исту ствар, зашто сам предмет вишенедељне кампање другосрбијанских медија? И зашто се са њима – у тој кампањи – подударају режимски медији? То је најбољи доказ да се борим за сасвим другу ствар и од режимских и од антирежимских гласила.
У бесмислу реченица Политика ми замера што сам говорио о „Обилићевом подвигу”, „Вуковој издаји” и „Лазаревом избору”, као и – nota bene – о „српском интегрализму”. То су замерке које је Политика преузела из другосрбијанског идеолошког репертоара: или од себе саме од пре два дана. Прошло је, изгледа, време када су се новине – као и новинари или писци – разликовали по оригиналности увида или третмана дневних тема. Сада се трезор оригиналности откључава глупостима којима новине натапају јавно ђубриште. Јер, овакве замерке се појављују у тексту који се наводно залаже за „културу сећања”. Шта су побројане представе, историјски и предањски преслојаване, ако не садржаји „културе сећања”? Политика пише глупости као и Данас, као што наступа једнако одлучно: говорник на видовданском скупу је требало да ради „на томе да они који су му клицали у школи науче нешто о историји сопствене земље”. Овакав исказ је школски пример бесмислености у дејству: све установе у земљи које стварају школске садржаје налазе се деценијама под директном управом Вучић-Брнабић режима, али је за наставу историје у школи одговоран универзитетски професор књижевности?
Ни Друга Србија није смела да посустане: академик Душан Теодоровић, саобраћајни инжењер и дечији песник, у јутарњем програму телевизије Нова С, оценио је да би моја идеја о „српском интегрализму” значила мешање у живот држава насталих на тлу титоистичке Југославије. То ће – неку недељу касније – поновити и у интервјуу Слободној Босни, где је додао и критику појављивања књиге стихова Радована Караџића. То је класичан пример како се универзализам у људским правима, који несумњиво обухвата културна, језичка, привредна, туристичка, спортска права припадника српског народа у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Македонији, стрмоглављује у партикуларизам: будући да не живе у Србији, припадници српског народа немају права на интегралну културу сећања нити на осећање припадности својим сународницима у другим земљама, као ни на политичко организовање у националом смислу.
То је класичан титоистички налог који је 1971. године изнео Марко Никезић, који је у деведесетим годинама XX века разносила Латинка Перовић, који је у 2011. години поновио хрватски председник Стјепан Месић. Без обзира на разлике у политичким системима и државним оквирима у којима је тај налог добио својство званичне политике, он је увек опстајао као задати институционални оквир духа самопорицања: све што је српско – не само у актуелностима него и у традицијама – треба свести на србијанско. Напуштањем Косова и Метохије, дубинском сарадњом са режимом тродеценијског црногорског председника, попут Вучићеве изјаве 2016. године о државном удару, када је помогао црногорском режиму да опстане на власти, Вучић-Брнабић режим чини највише што може у задатом правцу. Као идеални противник тог режима, јер му омогућава да опстане, Душан Теодоровић образлаже звог чега је одабрани правац исправан. А тај правац је противан не само историјском кретању српског народа, његовим вековним традицијама, него и општеевропским стандардима нашег времена.
Тај 17. јул 2025. године био је 79 година после стрељања генерала Михаиловића. Било је добронамерних људи који су ме опомињали да није најбољи тренутак да одговорим на питања која су ми тим поводом постављана. Но, то је увек иста ствар: ако човек бира тренутак када је оно за шта се залаже прихватљиво за опште мишљење, онда не сведочи о истини сопственог мишљења него циља на јавно очекивање. У тој тачки се политичар и интелектуалац неопозиво разилазе. Отуд сам – у подкасту Код Бране – говорио о политичком убиству генерала Михаиловића, о његовом симболичком садржају, да бих одговорио и на питање о Милану Недићу. Тврдио сам да је он био колаборациониста, као Петен, а не квислинг, као Квислинг. Тај исказ је послужио за нови талас медијских напада.
После низа псовачких исказа на мој рачун у редовним колумнама које пише за режимски Курир, истог 17. јула 2025. године, у другосрбијанском Недељнику огласио се Светислав Басара. Текст има за циљ да ублажи чврсту представу о њему који – у свакој прилици и без обзира на чињенице – држи страну Вучић-Брнабић режиму и да се, истовремено, не замери режиму. Сам текст је настао у преписци са Миљенком Јерговићем. У редовној преписци коју организује другосрбијански Недељник, њих двојица се лажно представљају као мањинска алтернатива у јавној свести, док се заправо налазе у средишту главног тока владајућег лево-либералног дискурса. Тако је, 7. новембра 2025. године, Јерговић написао да је одушевљен Басарином дефиницијом српске доктрине као „мешавине гована и тамјана”. Тај хрватски писац био је наводно неспокојан и без сна због стотина хиљада одушевљених походника Томпсоновог загребачког концерта. Басара се поставља изнад самог повода, јер тако избегава могуће хрватско незадовољство својим речима, уколико би оне биле конкретно критичке и управљене ка масовном дивљењу песмама на концерту, па критику национализма интонира као критику колективизма. Јер, колективизам – вели он – поробљава слободу појединца. Какав је циљ његовог маневра?
Он настоји да одржи потпуно лажну представу о себи као побуњеном и неконвенционалном духу. Као ноторни конформиста, што не успева да прикрије нарастајућим бројем простачких исказа, он је чиста супротност појединцу и његовој слободи. Јер, он никада не преузима ризик да се разиђе са јавним очекивањем у потпуности, да се осами у одвојености од полова идеолошког спектра, да постоји као поражени аргумент који одбија да напусти позорницу. Увек је тражио јачу − било бројнију било платежнију – страну: то је настојао да прикрије испадима и увредама. Али, неваспитање и разулареност нису нужно знаци ослобођеног појединца, јер красе многу барабу, криминалца и битангу, и понеког председника, већ су облик скривања непријатне истине да човек живи под заштитом крда које је одабрао.
Отуд је његово јавно деловање – отелотворена лаж. Није реч о томе да он казује лажи, што је очигледно, него да живи лаж, јер постоји на начин лажи, чак неспособан да се храбро приљуби уз истину своје лажи, да је пригрли као своје истинско ја. Јер, то би могло бити ризично. Тако је егзистенцијални симулакрум његово стално и непроменљиво стање. И једино може да попуњава схему коју му је подастро пропагандни погон. Да би то прикрио, служи се триковима, попут наметања представе о сопственој религиозности: као ономе што припада појединцу. Такав маневар му је потребан да би могао критиковати – на линији духа самопорицања – понашање СПЦ као етнофилетизам.
Има једна фотографија на којој Басара, тај непоткупљиви критичар свега постојећег, заједно са Петром Луковићем, задивљено гледа у тродеценијског црногорског председника: виши од њих, солвентан, у милости страних господара, овај председник им се задовољно осмехује, док они, попут верних и не-расних паса, усјајених очију, чекају да им баци коску. Како узети као озбиљну оптужбу да СПЦ почива на етнофилетизму, кад она потиче од човека задивљеног председником који на партијском конгресу налаже да се оснује ЦПЦ? Политичка странка оснива националну цркву: и на то не реагује оштри критичар етнофилетизма? Ко је више појединац: он, који води улизички разговор са Вучићем 2012. године, не би ли помогао бившем радикалу да се „очисти” од сопствене прошлости или човек који одбија да буде једини говорник на прослави 800 година Српске архиепископије због непримереног наума да се Вучић учини јунаком самог догађаја?
Тај човек одбија патријарха и Синод СПЦ и председника државе и од тога не прави политички капитал. Да није Басара два пута одбио да буде биран за члана САНУ? У разговору са Тадићем, нудио се за то чланство. Јавно је говорио да НИН-ову награду додељује УДБА, да би после те изјаве, ваљда се приклонивши УДБИ и њеним парама, два пута пожурио да прими ту награду. Штета што је Петричић – објективан као и он, и исто толико незаинтересован за новац – пропустио да га нацрта. У садашњим околностима, бити националиста може, дакле, усамљени појединац. Јер, ко је више издвојен на јавној сцени: човек кога из дана у дан нападају и режимски и антирежимски медији, и портали, и телевизије, и новине, и друштвене мреже, или Басара, који мења легло да би оставио своја кукавичија јаја (као јаја једне егзистенцијалне кукавице) тамо где се најбоље плаћа?
Неспособан да сувисло одговори на оваква питања, а да истовремено не опази себе тамо где спада, међу оне који никад не тону, јер зна се шта тоне, а шта остаје да плива по површини воде, он ме је назвао „Томпсоном са докторатом књижевности”. То би требало да звучи духовито и неконвенционално: као нешто поспрдно на рачун академских установа. Борислав Михајловић Михиз је давно упозорио да је боље нешто имати, па га презирати, него немати и презирати. Његов подсмех над „докторатом књижевности” могао би имати неку тежину да је успео да редовно заврши неку школу, бар средњу, као што можда и није. Појавио би се неки основ за подсмех: не због школе него због њега. Иако „дух дише где хоће”, у њему дух не дише него се гуши. Како није умно стасао до отмености, јер му се дух вуче по законима улице и светине, урања у објективацију, у часу када се подсмева докторату књижевности, Басара угађа менталном примитивизму јавности, уз аплаузе легиона који га штите.
Тако ме назива „Томпсоном” да би изнова одиграо вечиту улогу слуге, који лаже зато што се то господару допада, који се кревељи да би засмејао господара. Али, и ту његова беда открива своје дупло дно, он истовремено мора да посегне за асиметричним симетризмом, завештаним титоистичким наслеђем, да би – лишен икаквог разумног повода – активирао осећање српске кривице у јавности. Јер, он тако проналази неприкладан еквивалент хрватском усташлуку као битној компоненти хрватске политике: што је очигледно ако се упореди мој говор са Томпсоновим концертом. Нема колективног признања, ни новца, ни публике, које Басара није себи привио, а да није истовремено – лагао. Отуд мрзи оне који призив мноштва могу одбити, који очекивању не иду у сусрет, јер увек говоре оно што мисле: и пред једним човеком и пред стотинама хиљада људи. Он то не може. Он је несрећна свест не на аристократски, ни буржоаски, ни плебејски, ни урбани, ни сеоски, већ у свим тим околностима увек на најнижи могући начин. И зато га не треба жалити. Јер – како је давно писао Лав Шестов – несрећа не оплемењује све људе, па су неки несрећни људи заправо несрећне свиње.
И кад би се очекивало, крај свих спорадичних помињања по таблоидима и порталима, и друштвеним мрежама, да кампања против једног човека и његовог говора, по законима замора и засићења, ипак пресахне, увек је ту неки од кругова пропагандног погона да јој да подстицај. Чак и у питањима која поставља саговорницима, новинар Данаса – као у броју од 19-20. јула 2025. године − мора да „хрватског антифашисту”, јер где наћи антифашисту него у Хрватској, подсети на моју „контроверзну личност”. И Deutsche Welle од 24. јула 2025. године, у чланку посвећеном перспективама студентског протеста, који потписује асистент на Одсеку за журналистику Филозофског факултета у Новом Саду (Сања Кљајић), утврђује да је на видовданском скупу „говорницу… заузео и професор Мило Ломпар, познат по глорификацији лика и дела Радована Караџића”. У једној реченици три лажи.
Како сам то говорницу „заузео”: оружано, без позива, физичком силом, тајно, на препад? У дејству је поступак који се непрестано понавља, јер је задат пропагандном схемом. Израз „заузео” има за циљ да одвоји студентски протест од говорника на њему: да створи сугестију да је он наметнут. То одвајање треба да послужи новој операцији: да им наметне шта и како треба да чине, без обзира шта мисле или осећају. Чему то води? Подели међу њима. Зар то није препоручивао Frankfurter Allgemeine Zeitung од 4. јула 2025. године? Коме то користи? Вучић-Брнабић режиму, који настоји да наметне копање литијума у Јадру, уз јавну подршку немачких канцелара: Меркел и Шолца. Друга лаж је смештена у придеву „познат”: човека који је написао знатан број књига, вишедеценијског универзитетског професора и предавача треба обезвредити и свести на једну чињеницу. Јер, његова разнообличност је сметња за пропагандну оштрицу којом управља Deutsche Welle. Трећу лаж доноси тврђење да сам познат „по глорификацији лика и дела Радована Караџића”. Уместо једноставног податка да је човек на челу издавачке куће која је објавила књигу стихова, појављује се „глорификација” које нема и „лик и дело” који се уопште не помињу.
У том контексту се појављује класично другосрбијанско упутство, које доноси координатор у Културном центру Војводине (Александра Ђурић-Боснић): „Више не би смело да буде ревизије историје, минимизирања злочина које је режим Слободана Милошевића починио у име грађана Србије у ратовима деведесетих година XX века, као ни аболирања ратних злочинаца и претензија на интервенисање и мешање у политичке процесе у суседним државама. То су, уосталом, елементарни етички принципи.” Треба осетити директивну дикцију ових речи које као да допиру са неке давнашње седнице идеолошке комисије партијских комитета. Ако је стил човек, како је тврдио Бифон, овај координатор је свакако особа без стила; а ако је потреба за стилом највише начело паланке, како је – у свом јуришу на српску грађанску културу – тврдио Константиновић, овај координатор није паланчанин него еманциповани грађанин безличне свеопштости која се ваља светом: нека врста неуништиве пластичне кесе коју можете пронаћи свуд, како се котрља плочником у сваком велеграду, у самопослугама свих градова или у контејнерима од истока до запада и од севера до југа земаљског шара.
Но, оцртани су елементи политике кривице које треба наметнути млађим поколењима. Свако одступање од комунистичке историографије, ма колико да је утемељено на чињеницама, није дозвољено. Злочини постоје само као плод српског режима у деведесетим годинама XX века. Поништава се свака међузависност у име ове монокаузалности: тако се поништава сазнање о умишљају Фрање Туђмана – из 1995. године – да се српски народ протера из Хрватске, што је био хрватски ратни циљ, како сведоче брионски записници; тако се поништава сазнање о противзаконитом бомбардовању Србије, које је остварио НАТО предвођен САД, 1999. године. Такве чињенице не постоје, јер се свест о њима оцењује као минимализовање српских злочина. Аболирање ратних злочинаца обухвата и јавну свест да су они постојали у времену које је претходило догађајима за које су осуђени. Као оптужба, мешање у политичке процесе у суседним државама значи да је забрањена свака јавна свест о универзалним правима српског народа у тим државама: као свест гарантована међународним споразумима. Није, дакле, реч ни о каквим етичким принципима, већ о операционализацији политике кривице као битном чиниоцу духа самопорицања: она треба да обезбеди културну дезинтеграцију српског идентитета.
Већ сутрадан Радио Слободна Европа (Душан Комарчевић и Гордана Ћосић) доноси текст који има наслов: „Контроверзна поруке могућег предводника студентске листе у Србији”. Написано је да сам „недавно… релативизовао улогу Милана Недића, председника квислиншке владе”. Истовремено се наводе моје речи да „сам Недић је по својим уверењима био јако далеко од нацистичке идеологије. Он је био човек друкчије традиције и поимања ствари. Колаборационисти су они који сарађују са окупационим снагама без идеолошке блискости.” Потом се додаје: „Насупрот њему, Ломпар као пример квислинга наводи Анту Павелића, поглавника такозване Независне Државе Хрватске, која је доносила расне законе против Срба, Јевреја и Рома, блиско сарађивала са Трећим Рајхом и управљала концентрационим логорима у којима је почињен геноцид.” Ако сам Недића оценио као колаборационисту, упоредио са маршалом Петеном који је осуђен на смрт, како сам онда „релативизовао” његову улогу?
У предњем плану оваквог тврђења треба потражити налог да се, као одабрана мета пропагандног погона, изложим што већим медијским осудама: круг оптужби које се везују за већ жигосаног негативног јунака мора се, по законима хајке, непрекидно проширивати новим садржајима и темама, без обзира колико је то нетачно и неоправдано. Јер, мора се стално подстицати негативна емоција прималаца, све док не очврсне у предуверење које је отпорно на сваки аргумент, без обзира колико је оправдан. То је везано за практичне циљеве тренутка.
Но, постоји и дубински план исте медијске акције. У односу на шта сам улогу Недића „релативизовао”? У односу на комунистичку историографију која је циљано мешала значења колаборационисте и квислинга. А због чега је то титоизам налагао? Да би на српској страни измислио политички корелат за хрватског квислинга Анту Павелића. А зашто је то било потребно? Због идеолошког успостављања асиметричног симетризма као осе односа у идеологији титоистичке Југославије: минимализовати хрватске квислинге, а максимализовати српске колаборационисте. Успоставити – онолико колико је то могуће – равнотежу која обезбеђује непрестану титоистичку арбитражу. Који је практични идеолошки циљ ове операције? Одржање тезе о великосрпској хегемонији као историјском образложењу за титоистичку политику кривице.
То продужава – по законима евробољшевизма – Слободна Европа. И отуд нам нуди мишљење Жарка Кораћа, који је однекуд представљен као „професор”. То би требало проверити. Јер, упркос његовој вишедеценијској каријери на Филозофском факултету у Београду, нисам приметио да је даље досегао од звања доцента. Но, можда сам нешто пропустио да уочим. Али, као вечити абонент свих привилегија и медија, нарочито црногорског тродеценијског председника, он није успео ништа да постане у својој основној струци – психологији. И та овејана незналица бива позвана да каже да „бранити данас Милана Недића под празном паролом да је спасавао српску нејач је покушај оправдавања националне издаје”. Како „браните” Недића кад кажете да је – колаборациониста? Шта је празно у чињеници да је његова окупациона управа спасавала Србе из Босне и Херцеговине и Хрватске: стотине хиљада људи је примила, сместила, нахранила и сачувала. У књигама Дејана Медаковића десетине страница бивају томе посвећене.
То је општепозната чињеница. Мој деда, шеф пореске управе у Скопљу, рођен код Цетиња, протеран од Бугара са женом и троје деце, наставио је службу – под Недићем – у Чачку, Крагујевцу и Београду. Мој други деда, сељак из Багрдана код Јагодине, примио је босанске избеглице, жену и седморо деце, у своје шесточлано домаћинство: ту су дочекали крај рата. Шта је ту празно? Осим личног морала и научне библиографије Жарка Кораћа? Јер, и он, и Слободна Европа, не преносе да сам рекао да је Недић спасавао и протеране Словенце. То би бацило сенку на догму комунистичке пропаганде о српском национализму. Будући да је настојала да ме обезвреди, Слободној Европа није одговарала ова чињеница. Није се уклапала у налог пропагандног погона, који је настојао да потре сваку свест о либералном национализму. И отуд моја реч о Милану Недићу као колаборационисти, а не квислингу, представља – као што сам казао Слободној Европи − „осведочено историјско знање”.
Ништа ту не може оцена Филипа Ејдуса да је моје мишљење „врста историјског ревизионизма [која] није одговорна ни у много бенигнијем контексту”. Његово приањање уз закључке комунистичке историографије, идеолошки мотивисане у највећем степену, премда самоуверени гест тоталне незналице, остаје малигни напор да се историјске истине прогласе ревизионизмом. На линији тоталног незналаштва, објавио се и НИН 30. јула 2025. године (Бобан Каровић) када је закључио да је моја оцена Недића као колаборационисте, а не квислинга, нешто што је „тешко… оправдати” и да је тај став „с разлогом… бурно дочекан у јавности”. Будући да и НИН настоји да обликује јавност, нема сумње у то да и НИН настоји да глупост и незнање буду широко распрострањени и циљано усмерени у неотитоистичком духу.
Да су Недићева схватања била удаљена од немачке идеологије, показује закључни суд из његове књиге из 1932. године: „Ми, Југословени можемо са уздигнутом главом и ведрим челом мирно да корачамо ка бољој будућности. Али на томе путу морамо имати увек на уму да, и ако је нестало Аустро-Угарске, и ако је сломљена Бугарска, а Немачка тренутно умирена, још увек живи, па ма с које стране она сада долазила, мисао Drang nach Osten.”[1] У часу када је, крајем октобра 1940. године, посетио Недића као министра војног, Драгољуб Јовановић, професор Правног факултета у Београду, предратни и поратни левичар и робијаш, учинио је то зато што је цео народ мислио о Недићу као генералу „који је за то да се одупремо Немцима”. Да ли се тако могло мислити да је Недић био пронемачки оријентисан? У разговору је Недић почео „да излаже шта све Немци раде на руским границама”: „имају већ маскирано 120 дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом”. А потом је упитао да ли совјетски амбасадор Плотњиков све то зна? Питање је било сугестивно: „Само што ми није рекао да треба да му кажем.”[2] Да ли се тако понаша министар војни који је пронемачких уверења?
У часу када је Недић смењен са положаја министра војног, у новембру 1940. године, италијанска штампа га је описивала као проенглеског човека и присталицу рата са Италијом.[3] Један од кључних немачких обавештајаца за Југославију, Вилхелм Хетл, каже да Недић није имао никакве „претеране пронемачке симпатије”, те да је само сматрао да је рат са Немачком лудост.[4] Као човек који је докторирао на теми која је везана за Милана Недића, као сведок на процесу који је покренут за рехабилитацију генерала Недића, као сведок који се изјаснио против рехабилитације, па отуд не може бити никакав ревизиониста, историчар Александар Стојановић наглашава да постоји јасна разлика између Недића и Љотића и прави видљив одмак од комунистичке историографије: „Рођачке везе између Димитрија Љотића и Милана Недића често су у старијој историографији кориштене да би се Недић дискредитовао, и увукао у групу предратних симпатизера фашизма и нацизма, иако је у том периоду у највећој мери стајао на позицијама национализма (прво српског, а потом интегрално југословенског, из лојалности према краљу Александру и дому Карађорђевића) и конзервативизма, са снажно израженим франкофилским сентиментом.”[5] У Стојановићевом исказу видимо зашто Недић није квислинг, јер идеолошки не припада нацистичком окупационом режиму. Али, истовремено видимо и зашто не може бити рехабилитован, јер је колаборациониста, пошто служи окупационом режиму. Све ове чињенице прецизно указују да је моје одређење Милана Недића као колаборационисте, а не квислинга, као и моје поређење југословенског генерала и француског маршала, у највећој сагласности са историјским сазнањима.
Будући да се оно што на чињеницама не почива, као што су предрасуде и интереси, чињеницама не може ни оспорити, као што је давно упозорио Жозеф де Местр, регионски круг пропагандног погона дометнуо је 27. јула 2025. године свој прилог хајци на мене. Углавном понављајући реченице из Данаса, загребачки Јутарњи лист (Владо Вурушић) је оцртао мој негативни портрет, да ме не би заборавио ни у тексту од 12. октобра 2025. године, истрајно понављајући устаљене неистине из обавезног арсенала пропагандног погона и, истовремено, сумњичећи студентски протест. Коме то иде у прилог? А истог 27. јула 2025. године, Вечерње новости преносе изјаву Александра Вучића да су истом циљу посвећени Динко Грухоњић, Ненад Чанак, Емир Кустурица и Мило Ломпар. Оваква изјава не показује само пословичну лажљивост председника Србије, већ показује и какво је основно начело пропагандног погона који ради за њега.
То начело је узорно представио Адолф Хитлер када је рекао да вођа „чак и међусобно супротстављене непријатеље увек представља као да припадају само једној истој врсти, јер код слабих и несигурних карактера сазнање о различитим непријатељима постаје одвећ лако почетак сумње у сопствена права”.[6] Да грађани не би посумњали у представу коју им ствара пропагандни погон, не треба код њих стварати осећај да различити људи, са различитих разлога, исказују незадовољство Вучић-Брнабић режимом. Али, зар толики моји другосрбијански критичари, помогнути регионским и немачким савезницима, у складу са начелима пропагандног погона, нису одлучили – да не опазе политичке разлике између мојих ставова и понашања и Вучић-Вулин ставова о „српском свету”? Зар нису одбили да размисле о српском интегрализму уместо да га своде на пропагандну флоскулу о „српском свету”? И они су, дакле, устројени по истом начелу пропагандног погона који уређује режимску медијску сцену. У пуноћи његовог дејства, у међузависности наводних супарника, тог погона као да нема без њих.
Отуд и није чудо да је, без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас рекао: „Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића.” Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера.
Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже.
Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму Остајте овде позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Он такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу.
Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд?
И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији.
[1] Милан Недић, Српска војска и солунска офанзива, Напредак, Београд, 1932, 130.
[2] Драгољуб Јовановић, Медаљони, III, Службени гласник, Београд, 2008, 280.
[3] Милош Црњански, Политички чланци 1919 −1939, Дела, том 15, књига 32−35, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 704−706.
[4] Wilhelm Höttl, The Secret Front: Nazi Political Espionage 1938-1945, Enigma Books, New York, 2003, 138.
[5] Александар Стојановић, Идеје, политички пројекти и пракса Владе Милана Недића, ИНИС, Београд, 2015, 83.
[6] Nikola Milošević, Marksizam i jezuitizam, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 1986, 13.