Медијска стрка, журба и галама, која је организована поводом мог говора, управљена на обезвређивање моје личности и успостављање идеолошког надзора мојих критичара над студентским протестом, што је битно олакшано отвореним преласком националне интелигенције у режимску интелигенцију, изазвала је медијско интересовање за моју личност. Тако је дошло до разговора са Љубицом Гојгић на РТ Војводина. Смер њених питања био је подједнако негативан и оштар као и код критичара из редова невладине интелигенције. Но, цивилизацијски ниво на ком су та питања постављена био је неупоредиво виши и дао је разговору професионални карактер. Показало се да у грађанској оријентацији, када се она одвоји од другосрбијанског залеђа, има простора за заступање различитих ставова. На тој платформи – као што сам и раније тврдио – бива могућа заједничка акција грађанске и националне опозиције.
Режимска интелигенција – и у својој фронталној, и у својој резервној постави – била је у стању укочености пуних десет дана: на њихове очи је срушена медијска поставка по којој је студентски протест антинационалан. Да удахне нову снагу посрнулој режимској интелигенцији, њеној машинерији, да их дахом врати у живот, прионуо је један од мојих најучесталијих критичара (Чедомир Антић). Будући да је до пре неколико година и сам критиковао режим, чак и председника, морао се сада бројношћу наступа, самопорицањем и посипањем пепелом, искупљивати због сопствених речи и оцена. Да му буде лакше, побринула се околност да му тај обрт није био – првина. Овај негдашњи студентски вођа, из 1996. године, који је као потоњи политички чинилац ултимативно захтевао одвођење српских генерала у Хаг, одвајање Србије од Црне Горе, Косова и Метохије од Србије, није могао – у својој садашњој инкарнацији национално оријентисаног човека – да понавља другосрбијанске оптужбе о мом „екстремном национализму”, јер би то било контрапродуктивно за режимску пропаганду. Отуд је морао прионути уз промењену жижу саме пропаганде. То је био поуздан показатељ да је видовдански скуп разорио устаљену поставку режимске пропаганде о студентском протесту.
Отуд је овај скорашњи режимски упосленик посегао за мојим посредним обезвређивањем. Придружио се паралели о идеолошкој дуги „од Динка Грухоњића до Мила Ломпара”. Било је то глупо и неуверљиво, па ме је морао – у традицији непревазиђеног слуге свих режима Владимира Вулетића – учинити одговорним за пропаст високог школства: „суочавамо се са пропашћу трулог високог образовања оличеног у деловању Ромула и Рема самоубиства српског високог школства – ректору Ђокићу и професору-надувенку Милу Ломпару”. Тако пише Политика од 7. јула 2025. године. Како нисам никад имао било каквих управних функција на Београдском универзитету, не могу бити одговоран за било шта што се налази изван мојих професорских дужности. Будући да је то сувише очигледно, моје везивање за пропаст високог школства представља маневар којим треба утолити режимско – председничко – незадовољство мојим ставовима. Стара потреба слуге да забави господара.
Свакако да су оцене моје личности плод личног ентузијазма ренегата који се претворио у лакеја. Понекад му се отме нехотично признање. Тако ме је пуно пута назвао „надувенком”. Премда је тежио аплаузима на режимској – председничкој – страни, као да јој је, у циљу спасавања последњих трагова своје давно упуштене савести, помало и подваљивао. Као неко кревељење иза леђа. Као неки миг дивљења у мом правцу. Јер, употребио је одређење које је користила краљица Наталија, вођена личним нерасположењем према једном од наших највећих државника – према Јовану Ристићу: називала га је, наиме, „надувенком”.[1] Створивши неприкладну паралелу, да ли је хтео да ми ода признање? Као да је ренегат у вишеструком поврату несвесно хтео да покаже да чини шта зна, иако не зна шта чини. (Ко је у нашој историји употребио ову игру речи?)
Тако је режим, када је реч о нападима на мене, почео пратити другосрбијанске медије. Као да су почели да се утркују. У Вечерњим новостима од 7. јула 2025. године појављује се текст у којем се замера Митрополији црногорско-приморској због тога што је у храму у Бару прочитана моја видовданска беседа, која је била сасвим неполитичког карактера. Послао сам њен текст – и видео снимак који је постављен на сајт цетињске митрополије – као надокнаду због свог изостанка. Иако у тој беседи није било ничег политичког, сáмо моје име сметало је Вучић-Брнабић режиму.
Ни Данас није смео дозволити да му режимски медији преотму негативног јунака: вођа странке Покрет слободних грађана (Павле Грбовић), апсолутно непознато лице, ни по чему не обезбедивши сопствену вредност, човек – дакле – вишеструко безвредан, образлажући своју подршку предлогу скупштинске резолуције о Сребреници, који су поднели посланици ПСГ и СДА, није пропустио да нагласи како верује да је „људима у Санџаку пало много теже да слушају о ’српском интегрализму’ и говорника, који је пар дана пре тога говорио на промоцији књиге Радована Караџића”. Наоружан незнањем и безобзирношћу, као епохалним вектором младости која дува у његова политичка једра, он је понављао оно што је пропагандни погон учинио закономерним у јавној свести. Тако се разгранава Данасов засад пре видовданског протеста као темељ политике кривице. Она је требало да добије међународно обавезујући карактер предлогом резолуције који је Савету безбедности поднела Велика Британија 2015. године. Иако није постала обавезујућа, због вета који је употребила Русија, ова резолуција се третира као угаони камен политике кривице коју треба уградити у унутрашњи поредак Србије.
Али, како се интегралистички однос између Београда, Бања Луке и Никшића, као културни, привредни, туристички однос, негативно дотиче људи у Новом Пазару и њиховог осећања да је Србија њихова држава? У чему он угрожава такво осећање? Да ли је цена да опстане њихово осећање припадности држави у томе да се морају поништити интегралистичке везе између Срба које их чине једним народом? Мислим супротно: Србија је њихова држава уколико су у њој зајамчена њихова грађанска и национална права, уколико су они равноправни у законском смислу, уколико постоји верска толеранција, уколико постоји међунационална солидарност и уколико се поштује Устав. Све те ствари су поменуте у мом говору. У једној формули: грађани у Србији, Срби (као држављани или нарадносно, по избору) пред светом.
Испод наметнутих паралела разазнаје се титоистичко схватање да је српски национализам најопаснији од свих национализама на овом простору. (Укључив и национализам који је створио концентрационе логоре Јасеновац и Стару Градишку. И данас се поноси њима.) Одатле се развија политика српске кривице. Ова линија грађански оријентисаних људи одбија да прихвати да титоистичко решење, као полазиште политике кривице која се приписује српском народу, не може бити јемац било чега. Нема никаквог решења на титоистичкој формули. Да има, та формула не би била један од предодређујућих чинилаца распада Југославије.
И секретар странке, која – супротно чињеницама и елементарним српским интересима – делује у овом правцу, потрудио се да не изостане, па је 9. јула 2025. године на твитеру огласио, што је режимски Блиц уредно пренео 10. јула 2025. године, да је „просто невероватно” како „спинује[м] информације и поништава[м] чињенице”. Уопште није невероватно што своје тврђење није пропратио ниједним примером: био је тврдо уверен да његова ништавност представља довољан аргумент у корист ништавности његовог тврђења. Али, какве везе са свим тим стварима има „српски интегрализам”? Садржински нема никакве, али практични циљ политике кривице положен је у настојање да се све српско сведе на србијанско: ако би се рекло да су Андрић и Селимовић српски писци, то би се оспоравало тиме што су из Босне и Херцеговине; а ако би се указало на чињеницу да то не смета сазнању о њима као српским писцима, одједном би се појавила оптужба да је то српски интегрализам који је изазвао рат у титоистичкој Југославији и „геноцид” у Сребреници. У таквом кретању колективне свести лежи примарни улог политике кривице.
А 9. јула 2025. године, чисто да дан не прође узалуд, по глупости је испредњачио – што није мали успех − „див јунак мријет навикнут” који се потписује као Небојша Вучинић. У његовој објави пише да сам „једини Ломпар у историји, који се изјашњава као Србин”. Волим ово „једини у историји”: класично истрчавање незналице која рачуна на ефекат. Да је прочитао моју књигу Дух самопорицања нашао би упутницу ка факсимилима ђачких сведочанстава из 1915. године, са печатом Краљевине Црне Горе, на којима је националност Ломпара уписана као „српска”. И не само њих: у члану 92 Кривичног законика књаза Данила, из 1855. године, пише да у Црној Гори нема другог народа до српског, ни друге вере до источно-православне. Како су први Ломпари записани у околини Цетиња у XVI веку, онда то значи: не само да нисам једини него су сви Ломпари до 1945. године били српске националности. Чак и да је тачно, као што није, да их после 1945. године нема који су српске националности, да ли их је више од XVI века до 1945. године него у последњих 80 година? Но, за ону памет и поштење за које време и „историја” почињу са „неумрлим” другом Титом, нема ничег осим свагдашње подршке властима.
Иако је воз кампање добио и режимски колосек, иако су се, саопштењем НКПЈ, у последњи вагон – истог 9. јула 2025. године – укрцали и другови комунисти, вазда спремни да прогоне и своје и туђе, ствари нису стајале довољно добро да би Пешчаник био задовољан. И огласио се 10. јула 2025. године. Драматургија је била важна: испод самог текста, Пешчаник је подсетио своје читаоце на раније текстове „о Милу Ломпару”. Било је у том потезу старог партијског подсећања: другови, ми смо на време упозорили. Текстови су набројани по освештаном реду. Хронологију је, као и увек, још од времена кад је подносила уводни реферат у својству секретара ЦК СК Србије, отпочињала Латинка Перовић. Потом је наведен један текст Ивана Чоловића из 2008. године, али је пропуштено да се помене још његових текстова о мени, вероватно у жељи да га не подсете свих неистина и незнања којe сам код њега утврдио. Онда је поменут текст Сорошевог полазника: објављен крајем 2011. године. Четврти текст илуструје регионске реакције на моје ставове, јер га је написао хрватски новинар чије „мудрости” украшавају бројне српске портале.
Иако осведочени стручњак за анализу гробљанских написа, нека врста интелектуалног гробара који одржава пластично цвеће на споменицима, седокоси стипендиста се представља као – антрополог. Сорошев полазник је тобоже стручњак за општу књижевност. Сећам се како ме је побожно молио – деведесетих година XX века, у редакцији Речи – да прочитам неку од његових неталентованих књижевних критика. (Била је то критика књиге Предрага Палавестре.) Сећам се да ме једнако неталентовано нападао у Слободној Далмацији негде око 2005. године. И сећам се једног од врхунаца његове политичке проницљивости: у тексту објављеном – nota bene – на Пешчанику, 16. маја 2012. године, писао је да би „требало… да се догоди… да Томислав Николић… буде изабран за председника. То би онда био тек први, прилично несигуран корак ка решењу које би за Србију у сваком случају било боље од Бориса Тадића”. И питам: како – као „екстремни националиста” – никад нисам, ни пре ни после 2012. године, написао тако нешто? Хрватски савезник Пешчаника – адресе која се посредно залагала за долазак Вучића на власт – некакав је новинар: разметљивошћу хоће да створи утисак да је духовит, као што безобразлуком прикрива да је у служби владајућег лево-либералног дискурса. Ко је садашњи бојовник Пешчаника?
Био је то текст човека кога знамо из безбројних кафана и са сплавова на обалама београдских река (Љубомир Живков). Он ме назива „грађанином професором”. То би требало да буде алузија на мој говор, јер сам у њему нагласио да треба „бити грађанин”. Но, ова алузија може циљати и на Молијерову драму Грађанин племић. У њој грађанин Журден, испразан и амбициозан, тежи да постане племић и, вођен неодољивом опсесијом, у неколико заплета, себи избори да га признају за највећег лудака. Алузија, дакле, треба да ме означи као смешног лудака. Да би се њена алузивност успоставила као одржива, неопходно је да веза каква постоји између два члана синтагме „грађанин племић” постоји и између два члана синтагме „грађанин професор”. Но, овако схваћена, синтагма „грађанин професор”, која треба да пренесе поруку Пешчаника, потпуно је непримењива на мене: не могу тежити да постанем професор, јер сам то одавно постао.
Тако се открива површност у настојању да се утемељи алузија, као и незнање о тако јасној поуци која гласи: да би алузија имала учинак, она мора успоставити одрживу и препознатљиву везу са оним на шта се алудира. Није довољно тежити пуком именовању, јефтиној и глупој игри аналогија, осим у задимљеној атмосфери послепоноћних кафанских сати. Али, можда то и није изречено са било каквом слојевитом алузивношћу, можда је то покупљено негде успут, прислушнуто док се пролазило крај неког кафанског стола, за којим су гости разговарали о позоришној представи. Ко зна? Али, употребљено, добило је додатну сврху. Јер, текстови су – гласи старо херменеутичко правило – паметнији од аутора: и више откривају. Да бих показао како аналогије морају имати прецизан смер, овој синтагми противстављам синтагму „кафански свирач”.
Њом не обележавам меланхолични тон из песме Боре Ђорђевића, нити њеног замишљеног јунака. Јер, он је видно заморен: „стани мало, кафански свирачу/ стани мало и не свирај више”. Његова сета има историјску резонанцу: „нек заћуте ваши инструменти/ ислужени са Солунског фронта”. Али, испод ње, та сета носи траг егзистенцијалне дубине. Јер, његов умор долази од понављања: „ти ћеш сутра поново да свираш/ пијанима у истом бирцузу.” То није умор од музике, већ од егзистенције. Она доноси понижење у ситуацији: „стављаће ти новац међу жице”. Бити плаћен – то је поштено; бити награђен – то је праведно; бити дарован на начин бацања новца – то је понижење. Оно га претвара у предмет, а његову музику у робу: „смејаћеш се, а скриваћеш сузу.” Он скрива своју трагичност: и, због тога, у часу када се продаје својим осмехом, он остаје кафански свирач из вишег регистра људског света. Но, то дефинитивно није наш јунак.
Он долази из једне друге песме. Као разгаљен и весео, он је срећан што је плаћен и вазда спреман да се одазове на новчани зов који доноси рефрен: „Ево банке, Цигане мој.” Има у продавању нечег веселог и разгаљеног, сугерише то брзи ритам Староградских бисера, па нема оклевања да се изврши налог: „Цигане мој, свирај ми ти.” И он свира оно што траже и како траже. И мења по потреби: док је у тексту од 10. јула 2025. године допустио да сам можда „искрен”, чиме изгледа наручилац није био задовољан, пошто је у тренутку слабости попустила идеолошка будност, дотле у тексту из Данаса од 3. септембра 2025. године мења песму, коригује се и оцењује како сам „препреден”. Нема сете, нема умора, нема замишљености. Само једноставна размена нематеријалне ствари, као што је музика, као што је реч, за материјалну прљавштину новца. Јер, „ја ћу теби платити/ ти ћеш мени свирати.” То је све: чинидба и противчинидба, чист пословни однос, лишен стида, нема питања о наручиоцу, о пореклу његова новца, само неузбуђен покрет којим се новац спушта у џеп, на дно савести које нема. То је писац Пешчаника: он је кафански свирач из продајног (нижег) регистра људског света – какав прожима све професије.
Као да ствари не стоје добро са Пешчаником. Јер, зар више није остало никога, већ се пало на најниже идеолошке гране, па се спало на кафанског свирача? Оног који се сагиње да му дају бакшиш? Који пева шта му наруче? Који настоји да погоди жеље наручиоца? И при том се вицкасто подсмехује и намигује, потајно важан и видљиво окретан, док мотри за који наредни сто треба да крене. Ствари не стоје добро са Пешчаником. Јер,недостаје озбиљности, другови, Латинка Перовић не би била задовољна, ипак је кафана неприкладна за политику кривице.
Као и у кафани, као увек, у Пешчанику је свирач угађао публици. У његовом тексту није било ничег новог, устаљене неистине и обезвређивања ређали су се по задатом програму пропагандног погона, само је жовијални стил требало да буде разноврсност у истоветности, покушај да се из другог говорног жанра одстрели мета, јер је кафански свирач предвиђен као шарениш, нешто између супе и дезерта, аперитива и дижестифа, као декор и салата редовног послужења, па могу покушати – кад немам о чему расправљати – да дочарам ту разбарушену кафанску ноншаланцију, више куловску у намери да буде шмекерска, више фолирантску у намери да буде изнад ситуације, у намери да лебди негде изнад шанка, трагом лептира кога привлачи светиљка, трагом муве која се врзма око тоалета. И тако је свирач угађао публици: Вулин, велика Србија, незадовољство студентским избором говорника, незадовољство што се говорник дочепао говорнице, националисти није далеко самодржавље.
Тако лупа погрешним акордима кафански свирач, јер не зна ништа ни о национализму ни о самодржављу. Тај покушај историјског оправдавања критике мог говора открива грч моралне наказности као индивидуални (кафански свирач) и епохални (лево-либерална интелигенција) грч. Зашто би националисти нужно био близак ауторитаризам, поготово диктатура, а посебно самодржавље? Има таквих примера у историји, као што има и сасвим супротних. Јер, толики националисти су били демократе: губили и добијали изборе, мирно предавали власт. И код нас: Никола Пашић, Љуба Стојановић, Љуба Давидовић. И у нашем времену: Коштуница. Одакле онда долази предуверење кафанског свирача? Из комунистичке традиције као мајке јединог нашег тоталитаризма.
То је давнашњи рефрен који деценијама пева – у свим приликама, чак и пијаним гостима – наш кафански свирач: сваки национализам је недемократски. А истина је супротна: сваки комунизам, господо и другови, пијани и трезни, увек је у досадашњој историји био недемократски. Не треба наседати на лоше тонове и провокације кафанског свирача. Овде никада није било десног тоталитаризма. Овде је било десничарских диктатура, личних режима и државних удара, који су оглашавали неограничену власт на ограничено време, али није било тоталитаризма који је објављивао неограничену власт на неограничено време. Јер, тоталитаризам је потчињавање свих видова живота једној политичкој идеји. Никада у Србији није постојао десни тоталитаризам. Али, шта је постојало? Пет деценија левог тоталитаризма. Овде је једино левица спроводила тоталитаризам: уз благослов западних (америчких) чинилаца.
Зашто? Зато што је западним чиниоцима одговарао тоталитаризам којим може да политички, економски, културно уређује један простор, сузбијајући интересе других чинилаца. Једина тоталитарна формација која је икада постојала овде јесте лева политичка формација. То не треба да нас наведе на саблазан да кажемо: свака левица је тоталитарна. Левица је и социјалдемократија, и социјалисти, и одређени облици комунистичких идеологија, попут Берлингуера, али само ако се одрекну насиља, признају демократски поредак и смену на изборима. Зашто морају? Зато што је Лењин на јединим изборима које је организовао у Русији 1918. године − изгубио. Бољшевици, који су били на власти, изгубили су изборе у Русији. Добили су их такозвани есери − социјални револуционари. Но, бољшевици – који нису били националисти него интернационалисти – распустили су скупштину, увели логоре и укинули све видове слободе: индивидуалне и колективне. То је тоталитаризам.
Отуд следи да морамо одбацити титоистичко наслеђе. И никада овде левица неће моћи да се обнови уколико не одбаци титоистичко наслеђе. Но, ако то буде учинила, онда ће ући у озбиљан проблем са спољним чиниоцима, па ће доћи под удар због ствари које је титоистичко наслеђе овде оставило. После пада комунизма 1990. године, у распаду титоистичке Југославије, кључно је било сачувати титоистичко наслеђе. Зато је Константиновић још 1991. године ускликнуо да је највеће чудовиште демократски националиста, па је то деценијама покушавала лажно да утемељи Латинка Перовић, док се све аргументационо није истањило и прешло у кафанску музику: у доскочицу саморазумљивог простаклука.
Јер, овај кафански свирач не зна ништа, а и да зна нешто, нису платили оно што би могао знати него сасвим одређене речи и тонове. И шта сад? Као и увек – одговорити наруџби: као на сплаву Колиба, преко пута Калемегдана, у настојању да буде горд и охол, истовремено услужан и податан, јер свира тобоже што воли, у разгаљености пијаног бећарца, профињеног, американизованог, али ипак прима новац, уредно, па заувек остаје упамћена и неизбрисива у свести другосрбијанска фигура која свира, а не мисли, шара очима и трага за подсмехом који би га спасио од притајене и корозивне свести да је само продавац услуге, магле, илузије, беде, које су разнели ветар и река. И блазирани шармер стварности проналази подсмех у тврдњи да сам Црњанског више волео зато што је био десничар него што је био песник, јер како би неко попут мене могао волети песника, сумњиво је то, све је сумњиво осим услужног осмеха кафанског свирача, као браде која је нарасла и оседела, а памети није донела: „Ево банке, Цигане мој.”
И кад би човек помислио да је он сасвим безазлен, испод вербалних акробација севне елиминаторни захтев, као нож из чизме: он предлаже да тај говор буде мој последњи говор, па бећарско-банатски шерет додаје: „Милово завештање”, али ипак да ме нестане са студентског хоризонта. Одакле извире право на ову дискриминацију човека? Оно се усредсређује на његово мишљење. Где је то кафански свирач могао научити? У аулама Факултета политичких наука, који се тек испилио из Више партијске школе, чији понеки одјек остаје до данас. Дискриминација због мишљења, међутим, није демократско обележје него комунистичко завештање: и намах се искревељено лице кловна претворило у демонски знак елиминације човека. У дејству је стари и опробани метод комунистичког уклањања противника: као свесна акција поништавања људи кад не можемо ништа истинама које износе.
То је друштвени инжињеринг због ког је Пешчаник настао, јер све што их открива у сјају налога који врше и бакшиша коме служе треба да буде исмејано, бачено и уклоњено: уништено. У име прогреса, глобализације, мултикултуралности, интернета, еманципације, модернизације: као алибија за сваки национализам, осим српског, за сваки мит, осим косовског, за сваку веру, осим православне. Они су овлашћени – тврде од историје, премда у ствари од актуелне моћи којој служе – да одређују зашто се о побијенима у Јасеновцу може расправљати, зашто се њихов број мора смањивати, па је и докторска дисертација (Александар Корб) одбрањена на Хумболтовом универзитету у Берлину са тезом да у Јасеновцу није био геноцид, да је то уобичајени српски мит, али Сребреница не подлеже расправи, она није мит, и број мртвих – и после тридесет година – наставља да расте, док број уморених у Јасеновцу наставља да пада. Опажамо ли ту симетрију која налаже да је усвојимо: да окончамо живот у плодовима духа самопорицања? Кревељење кафанског свирача треба да сакрије музику смрти коју он доноси: малигни кловн као крај историје.
Но, има историчара који истог овог 10. јула 2025. године износе сасвим друкчије мишљење не само од Данаса и Пешчаника него и од Frankfurter Allgemeine Zeitung-а. У запрепашћеној свести наших евробољшевика појављује се стих: „О, зар се и то може?” Некад су га са поносом и пионирском марамом рецитовали, у садашњој инкарнацији изговарају га са негодовањем. Јер, повод није српски него британски историчар – Rory Yeomans. Као доктор наука који предаје на универзитетском колеџу у Лондону и који је написао књигу Визија уништења: усташки режим и културна политика фашизма 1941 – 1945, овај мени потпуно непознати човек, очигледно упућен у генезу југословенских сукоба, реагујући на Мартенсово кривотворење мојих речи о „српском интегрализму”, написао је твитер-коментар: „Ако ништа друго, твит Михаела Мартенса о ’национализму’ српских студената који протестују подвлачи које су прихватљиве границе како би био ’добар’ Србин на Западу. Протестуј против Вучића и бићеш у реду. Помени људска права Срба ван Србије и прогласиће те Шешељем.” Зар Иван Лалић није то за мене директно рекао?
Како је Данасовим и Пешчаниковим коментаторима – искључивши кафанског свирача који попут цврчка пева и не мисли, јер верује у истинитост афоризма да ко мисли није му до певања – промакла овако очигледна истина? Није одговарала њиховој намери да утемеље политику кривице као руководно начело студентског протеста. Јер, требало је продужити титоистичко наслеђе и прекодирати идеологију кривице у колективну свест студентског поколења, разбити сваку свест и свако осећање интегрализма, да би се српски културни образац разорио и, уместо њега, конструисао модел одсуства солидарности са својим сународницима у другим државама: солидарности која проистиче из европске агенде о људским правима.
Лишен таквог умишљаја, британски историчар на универзалном хоризонту осликава намеру и културну дискриминацију према српском народу коју спроводи Frankfurter Allgemeine Zeitung. Она се не мења. У потпуности потврђује увид британског историчара и нови Мартенсов текст о студентским протестима. Као текст од 14. јула 2025. године, он доноси један куриозитет: присутан сам именом и презименом, које ништа не значе немачким читаоцима, па су очигледно намењени српским савезницима да буду употребљени као немачки жиг на моју личност, осим ако нису знак да сам увршћен на списак за ликвидације, како је топло препоручио кафански свирач. Јер, то није тек индивидуално мишљење (одакле Мартенсу индивидуалност?), већ дирка на програмској клавијатури пропагандног погона.
А већ 11. јула 2025. године, да збије расуте редове и одреди правац дејства, како извештава Данас, у наступу за телевизију Информер, председник државе тврди да је у току „политичко-информативни напад”. Додао је како је у том нападу све могуће: „од лажних родољуба Ломпара, од уметника и спортиста”. Не могавши да каже да нисам родољуб, било би – са становишта моје биографије – сувише неуверљиво, он је морао да посегне за уверљивијим обликом оспоравања: наводно изгледам као родољуб, али – рече, тврди и зна доказани издајник – нисам. Ознака лажни родољуб означава како ме треба именовати у будућности. Ноторни политички издајник одређује родољубље других људи. И њему, као и другосрбијанским критичарима, смета моје наглашавање српског интегрализма. Смета им са различитих разлога: њему, јер оно разоткрива размере и садржаје политичке издаје коју спроводи, док лаже да је национално оријентисан политичар; њима, јер угрожава њихов наум да студентском протесту, кроз наметање анационалног карактера, усаде као платформу за деловање – политику кривице. Таквим понашањем, они потхрањују лажну представу о режимској политици као националној: представу коју – у различитим интензитетима – гаје и фронтална и резервна линија режимске интелигенције. Својим тврдњама, он одржава лажну представу о њиховој политици као демократској. И ко да нам каже како они нису савезници у очувању затвореног система националних застава и политичке издаје?
Снага пропагандног погона налази се у умножавању, умрежавању, понављању, рециклирању лажи; слабост је што течајем времена бива употребљено све што је на располагању: старе лажи имају за циљ да учврсте већ образоване ставове у јавности, док је њихов лош учинак у томе што јавност постаје помало имуна на њих, каткад и сумњичава, па се постепено сужава радијација њиховог дејства у публици. Одвија се трка: хоће ли нагомилавање лажи створити чврсту јавну предрасуду или имунитет код прималаца? Да би се догодило оно што је потребно пропагандном погону (предрасуда) неопходно је додати нови садржај, као мотив, тему, увреду, као неопходну варијацију на познату особу, чак и ако је то невероватно и неистинито: свежина лажи представља нешто на шта прималац није имун.
У регионском кругу напада на мене огласила се 14. јула 2025. године Слободна Далмација. Интервју је направљен са председником Грађанског демократског форума, некадашњим чланом председништва ЛДП-а и ПСГ-а (Зоран Вулетић). Он тврди да Србија „више нема енергије за војно дјеловање на српском интегрализму, како Мило Ломпар… машта”. У том говору, као и у свему што сам у животу радио, од ангажмана у деведесетим годинама XX века до данас, никада и нигде није призивано војно деловање; штавише, безброј пута су наглашени пасиван отпор, грађански протест, културни интегрализам. Али, у свом убрзаном кретању, пропаганда не полаже више ни на изговоре, већ лаже ex nihilo.
Отуд саговорник Слободне Далмације тврди: „Тешко је отети се дојму да је мимо Москве прошао избор Мила Ломпара.” Зар то није већ тврдио Небојша Крстић? Но, потребна је још развијенија лаж, будући да је диктира динамика пропаганде: „замислите Ломпара који је 2012. гласао за Вучића и Томислава Николића”. Одакле он уопште може знати за кога сам гласао? Али, може се знати да сам исте те 2012. године јавно критиковао владу Дачића и Вучића. Да ли је логично да у исто време човек гласа за владу коју јавно критикује? Само ако је члан ЛДП-а, чији се председник прикључио Вучић-Брнабић режиму. Уместо да објасни како је био тако паметан и поштен, или да ли је био више паметан или поштен, или је био уобичајено непоштен, па је следио тог председника, овај саговорник Слободне Далмације, као апсолутна нула, измишља Москву и моје гласање 2012. године. Много говори чињеница да овако глупо и нескривено лаже неко ко се залаже за ЕУ, као и чињеница да то објављује медиј у држави која припада ЕУ. Као да се разгранава сугестија о ЕУ као привилегованом подручју лажи.
У уторак 15. јула 2025. године, власт је одлучила да да маха другосрбијанском полу свог симулакрума. У Политици се, под псеудонимом Драган Новак, као плод колективног рада, појавила критика видовданског скупа, који је одређен као знак „за повратак политичких симбола из најмрачнијих поглавља новије српске историје”. Овај текст био је толико натопљен другосрбијанском оркестрацијом мотива и тема да је деловао као преписан из Данаса: у критици мог говора и видовданског скупа, у учесталом понављању истих инвектива и неистина, губила се разлика између наизглед супротних страна. Глупост је, пак, успостављала везу између њих: „Ломпар је говорио о ’Обилићевом подвигу’, о ’српском интегрализму’, о симболима које разуме само затворен круг идеолошких истомишљеника.” Да се овако нешто напише, није довољно да човек има злу намеру: неопходно је да не зна ништа ни о историји ни о садашњости, да буде глуп као ноћ и да тежи промени колективне свести као задатку. Само стицај свих чинилаца омогућава ову прегршт невероватних будалаштина у једној реченици.
Да ове симболе разуме мали број људи, не би они били афирмативно поздрављени на видовданском скупу. То Политика региструје: „и што је најважније: студенти су све то поздравили аплаузима.” Ако ове симболе разуме затворен круг људи, како је могуће да их поздраве аплаузима на скупу на којем је било око 140.000 људи? Тако једна тврдња противречи другој тврдњи која се налази седам редова изнад ње. Беда новинарства: зар нема у Политици неког писменог, полуписменог или неписменог, да уочи да се две суседне реченице у истом пасусу међусобно искључују?
Сведена на регистар секуларног свештенства, Политика упија његову ароганцију по цену вишеструких неистина: ако другосрбијанска идеолошка свест нема способности – као што показују моје анализе Данаса и Пешчаника – да разуме вишеслојност симбола, то не значи да су они неразумљиви него да је она ограничена сопственом цензуром. Али, Политикин оркестар је тог дана – таква је музика наручена – свирао за другосрбијанске уши: позив да се афирмишу европске интеграције имао је врхунац у афирмисању онога што је писала Ал џазира. Тако су се поклопили национални и регионски круг у такту истог пропагандног погона.
Ни Данас није хтео да изостане из светковине прогона, па је истог 15. јула 2025. године нагласио – у речима „часне” и „храбре” коментаторке (Јасмина Лукач) – да су потребне „вође много поштеније и храбрије од Мила Ломпара”. Ово задирање у људско поштење без икаквих доказа могло би човека увредити, да се у правом тренутку не сети упозорења Марка Аурелија: не брини због мишљења људи на које не би желео да личиш. Под комбинованом заштитом тајкуна и страних чинилаца, каткад и на услузи власти, Данас је последња адреса за процену поштења и храбрости. Као особа на задатку, његова коментаторка је наставила да ме спорадично напада. Пошто је прогласила како је студентски протест окончан (коме ли је то ишло у корист?), павши у идеолошки загрљај са председником државе који је то исто тврдио, она је, 16. септембра 2025. године, два и по месеца после мог говора, закључила да „то што као своју личну жртву истиче Мило Ломпар тиме што каже да је студентском покрету ’на располагању’ иако ’нема политичких амбиција’ је смешно”. И поново смо на старом послу: колико лажи има у овој реченици?
Човек се мора зачудити упорно негованој представи да је Данас професионалније обликована новина од режимског Информера. То једноставно није тачно. Када је реч о онима које одређују као своје непријатеље, обе новине доследно лажу. Има много примера. Ауторски текст у Данасу од 2. новембра 2025. године садржи реченицу: „И Ђинђић и Коштуница и Тадић су хтели остати чистих руку, да све буде фино, лепо, људски, коначно демократски.” То је написао аутор (Ненад Ж. Петровић). Наслов даје редакција Данаса: „Ђинђић и Тадић су хтели да буду фер играчи, зато смо данас овде.” Без обзира на истину, без обзира на речи у тексту, прећуткивањем је обележен непријатељ. Да није реч ни о каквој произвољности или несмотрености, да је реч о диригованом остракизму и лагању, показује однос према неполитичким активностима Николе Милошевића пре двадесет година: у 2005. години. На делу је континуитет бољшевичког секташтва. То је поступак истоветан као код Информера. У једној потоњој изјави, на свом подкасту, Драган Ђилас критикује моје поређење ових новина. Одакле у њему потреба да подупре привилеговани положај Данаса? Има ли он неких акција у тој новини? Не можемо казати да она не личи на њега. Ако он има акције у Данасу, онда то довољно говори о независности такве новине: док „поштење” коментаторке таквог листа остаје заувек притврђено.
Никада нисам истицао никакву личну жртву у вези са студентским протестом. То је прва лаж Данаса. Рекао сам – још 4. априла 2025. године, на ТВ Нова С, у осамнаестом минуту – да стојим студентима на располагању, али без личних амбиција. Потом сам поновио: „немам никаквих личних амбиција”. И додао да то стално говорим. Неколико речи после прве лажи, Данас је одважно закорачио у другу лаж. Ако немам личних амбиција, то значи да трпим медијску одмазду због опште, а не личне ствари: све супротно Ђиласу. То сам – у разговору за ТВ Нова С од 1. августа 2025. године – илустровао тврдњом да не желим бити ни посланик ни министар. Прећутавши садржај мог исказа, Данас је трећи пут слагао читаоце. Само три пута? Могли су они више од тога. То се зове хушкање на одмазду, а не професионализам у новинарству. Када не разликује личне од политичких амбиција, ова коментаторка показује да јој је незамисливо да човек може тежити општем добру без личних амбиција. Таква тежња је политичка, али није лична амбиција. Три лажи у једној реченици показују да би се медијски прогон политичких неистомишљеника могао наставити и ако би се Данас отворено огласио као режимска новина. Кад већ јесте гласило затвореног система у ком живимо.
[1] Сузана Рајић, Александар Обреновић, СКЗ, Београд, 2010, 83.