До одлуке да уопште одржим тај говор дошло је после више пута поновљених молби студената који су представљали Београдски универзитет, а не Филолошки факултет. Будући да сам одавно прихватио да одржим видовданску беседу у Бару 28. јуна 2025. године, одбио сам 23. јуна 2025. године студентски предлог да говорим на њиховом видовданском скупу. Но, 25. јуна 2025. године, изнова замољен, напокон сам пристао и публици у Бару упутио писани текст своје беседе, чак и снимак на којем је читам, објашњење и извињење. Оно је гласило: „Часни оци, драги пријатељи, даме и господо, браћо и сестре. Морам вам се овако обратити са великом жалошћу и дубоким извињењем. Све је било договорено одавно и честито, ’и миломе Богу приступачно’. Но, у среду 25. јуна 2025. године, премда сам више пута одбијао, морао сам пристати на поновљену молбу студената Београдског универзитета да им се обратим на скупу који организују на Видовдан у Београду. Јер, вести да хапсе студенте без видљивог разлога нису биле малобројне. У таквим околностима, као професор Београдског универзитета преко три и по деценије, нисам могао остати по страни. Упао сам у ситуацију у којој сам се о неког морао огрешити. Посебно ми је жао због оца Слободана Зековића, који је много труда уложио да организује ову свечаност. Свима вама, њему посебно, изражавам дубоко извињење због свог изостанка, условљеног ванредним околностима у којима сам се више нашао по нужности него по избору.” Ово објашњење, које је претходило читању моје видовданске беседе, прочитано је у Храму Светог Јована Владимира у Бару.
Ове непомериве чињенице показују да не само да се нисам наметао за говорника, како су подмукло и простачки алудирали и режимски и антирежимски медији, сасвим у томе сложни, као да из једног погона крећу у различитим правцима да се у лажи изнова сретну, већ сам ту улогу упорно одбијао. И у одлуци да ипак говорим пресудан је био морални став солидарности са студентима који су хапшени: у тренутку када је неко прогањан, треба бити уз њега, а не далеко од њега.
Слично су стајале ствари и када је реч о теми мог говора. Јер, студентски организатори су ми 26. јуна 2025. године написали овакву молбу: „Поштовани професоре, Шаљем Вам први студентски говор за Видовдан. Ако можете, исправити све што мислите да није добро. Ваш говор би било добро да буде фокусиран на историјске паралеле студентског покрета и вековне борбе за слободу, да изражава национално јединство и да се позива на највише животне вредности. Ако сматрате да говор треба да покрије још неку тему или да је нека од наведених тема исцрпљена у студентском говору, слободно прилагодите наше захтеве томе. Говор који следи после вашег ће највероватније бити говор јунака са Кошара. Остали говори ће бити фокусирани на грађанске вредности, заштиту академске заједнице, радничка права, литијум, друштвени договор и изборе. Остали говорници су остали непромењени од како смо се чули.”
Уопште нисам интервенисао када је реч о првом студентском говору: он је њихов и зашто бих се у то мешао? Обавештење о говорницима и њиховим говорима прихватио сам без икаквог коментара. Број људи који су дошли на видовдански скуп, који је организовао студентски протест, био је импресиван: минимална процена кретала се око 140.000 људи. У складу са симболичком позадином скупа, као и природом студентског протеста, говори су били мирољубиви, родољубиви и грађански оријентисани. Тај основни садржај медијска кампања, коју су сложно водили режимски и антирежимски медији, настојала је у наредним месецима да потре.
У складу са молбама и предлозима који су ми били упућени био је интониран и мој говор: „Већ више од стотину година из свих српских крајева, са свих српских крајина, долазе [ђаци] на Београдски универзитет. Његове зграде, његове учионице, мењале су се. Мењали су се и студенти, мењали су се и професори, али је Београдски универзитет остао симбол због ког су хиљаде и хиљаде људи заволеле Београд и Србију. Студенти су били они који су давали такт и импулс том осећању. Професори су их пратили.
Један од најчувенијих, најпопуларнијих, најславнијих, чувени хелениста Милош Ђурић, рекао је, кад су му понудили да потпише Апел српском народу, који је био апел да се заустави борба против окупационих снага: ’Не могу потписати, јер су они против којих треба да потпишем, многи међу њима, моји студенти.’ Због тога је отишао у Бањички логор, где је затекао многе међу њима: и били су тамо и они који су били на страни Равногорског покрета и они који су били на страни комунистичких бораца.
Јер професори не деле своје студенте на леве и десне, на традиционалне и авангардне, него само гледају да ли у њима сија она светлост и онај пламен етике који је Милош Ђурић узео када је рекао једном свом колеги: ’Лако је теби да потпишеш, ти свираш у дипле, али ја предајем етику.’ А коју је то етику Милош Ђурић предавао? Он је написао књигу ’Видовданска етика’: била је то етика косовског опредељења. А шта је то косовско опредељење?
То су три ствари сплетене у један симбол и у једно значење: Лазарев избор, Вукова издаја и Обилићев подвиг. Те три ствари прате српску историју и сваки пут се појављују у њој са потпуно новом и неочекиваном снагом. Није, дакле, како злонамерно кажу, наше прослављање косовског опредељења никакво сећање на пораз, већ је то увек актуелни и спремни позив на подвиг. На Обилићев подвиг! А подвига има различитих: има подвига мирнодопских и ратних, има подвига грађанских и војних, има подвига против насиља и подвига за слободу. Та реч у корену је косовског опредељења и она је у корену духовне дефиниције српског народа. То је борба непрекидна – за слободу!
А какве слободе постоје данас и овде, ми видимо у томе што они стално хоће да заваде већ 35 година две слободе. Једна је унутрашња слобода. Шта то значи? То значи бити грађанин, то значи бити верски толерантан, то значи бити солидаран са свима. То значи поштовати законитост, а то значи поштовати Устав! А у Уставу је Косово и Метохија неотуђиви део Србије!
Постоји и она друга слобода, то је спољашња слобода! Она иде у два крака. Један: то је слобода наше државе Србије у односу са другима, колико је могуће и колико је реално, али неодступно! И друго, да се ни на овом скупу не заборави, то је слобода српског народа ван Србије: одбрана суверености Републике Српске, одбрана суверености Срба у Црној Гори, борба за српска национална права у Хрватској и Македонији. То је борба за српски интегрализам. Нема одвајања! Не може се постићи унутрашња слобода, грађанска, без ове друге, спољашње слободе, али не може ни обрнуто: не може нас нико лагати да зато што постоји борба за спољашњу слободу, он може да спроводи терор над нашим главама.
Дакле, косовско опредељење је друго име слободе! А као што је Његош рекао Љуби Ненадовићу: ’Шта се Србија има бојати слободе, кад је она из слободе рођена!’ Београдски универзитет у сваком новом покољењу показује да се она увек поново и неугасиво рађа.”
Када човек говори, мора да повеже две ствари: повод због којег се обраћа и оно што мисли у датој ситуацији. Природно је да, када говори о Видовдану, мора говорити о косовском опредељењу: све друго било би потпуно ван теме. Са друге стране, он не говори у академској средини, нити пред микрофоном неког студија, већ у веома бурној атмосфери, пред најмање 140.000 људи. То је више него стадионска атмосфера. У таквим условима мора водити рачуна и о другим околностима које одређују садржај онога што говори.
Настојао сам да те две ствари доведем у везу. Прва се тиче једног од кључних елемената српске културе – косовске традиције. Истакао сам три, по мом мишљењу, кључна момента, с тезом да то није сећање на пораз, већ позив на подвиг. То је суштинска разлика. Кад говори на тако великом скупу, човек не може да цитира средњовековне летописце и њихову идеју „двига”, нити да објашњава да подвиг има различите облике. Упркос томе, у једној реченици сам рекао да постоје различити подвизи – ратни, мирнодопски, грађански. То је све поменуто.
Постоји, дакле, подвиг који треба изнети, а он није нужно ратни, већ може бити мирнодопски, попут грађанског подвига. Навео сам пример Милоша Ђурића, који је у једној таквој ситуацији показао шта је грађанска храброст. Наравно, нисам могао да поменем нешто што би било примерено, али не том скупу: да му је син Растко погинуо на Сремском фронту. Када је бранио студенте, Милош Ђурић је, на неки начин, штитио ту врсту омладине. А онда је комунистичка власт одлучила да на Сремски фронт пошаље десетине хиљада београдских и српских младића, у једну потпуно бесмислену и глупу операцију која ни о чему није одлучивала. У ретроспективи осмотрена, она као да је била облик дисциплиновања грађанске јавности. Милош Ђурић то никада није поменуо. Шта је он интимно мислио, то је друга ствар, али за њега је то био део традиције народа коме припада: борба за слободу. А сина је изгубио, као што је историчар Ковачевић изгубио свог сина у Првом балканском рату. То су трагични примери који се помињу. Али, и грађанска храброст је нешто што је изузетно важно и што треба заступати у временима када су угрожени садржаји и места грађанске храбрости. Зато сам морао да то поменем.
Подигнута је огромна халабука са основним циљем да се садржај говора извитопери и да се организованим преусмеравањем пажње постигне жељени политички ефекат. Са извесним хумором могло би се казати да чим одржим неки говор, одмах се производи неко негативно дејство по мене. Када сам говорио пред двеста људи у Лучанима, 24. децембра 2024. године, пошто нису дали никакву салу, морали смо говорити на отвореном, одмах су кренуле салве напада на мене са режимске стране: „то је фикус”, „то је корисни идиот”. А када сам овде говорио свега шест минута, данима се производило негативно дејство, са „друге режимске стране”, која је „другосрбијанска”. Као да ми са обе стране поручују да треба да заћутим. Учинио бих им то, кад им је толико стало, али не могу: много би се обрадовали. А од велике радости човеку може да позли.
Но, ако пажљиво упоредимо мој говор и студентско писмо, уочавамо да у овом говору постоје сви садржаји које помиње то писмо: историјска паралела студентског покрета и вековне борбе за слободу; свест о националном јединству; свест о највишим животним вредностима. Ни у једном моменту нисам изашао из оквира који су студентски организатори наменили свом скупу. У ретроспективи се показује да сви напади на мене, и режимских и антирежимских легиона, беху усмерени на сасвим нормалну родољубиву оријентацију студената. Био сам погодна мета за раскош нагомилавајућег деловања пропагандног погона, али не и крајњи циљ. Јер, он је био намењен промени свести студентског покрета и усађивању садржаја политике кривице у његове активности.