У књизи Данила Басте Пруст и виолина у Забели окупљени су текстови који се налазе „у непосредном дотицају с… богатим и разноврсним делом” Михаила Ђурића. Њихов писац их је наменио да буду „особени знак уважавања незаборавног учитеља” о петогодишњици његове смрти. Он је то учинио „као ђак професора Ђурића и његов дугогодишњи сарадник”. У књизи нема индискретних садржаја, већ су чиниоци приватности дати у настојању да се оцртају обриси учитељеве личности, превасходно они који успостављају везу са текстовима његовог ученика. И тако се испод садржинских различитости самих текстова, који каткад имају проблемски, каткад пригодни, каткад меморијални карактер, дискретно појавила велика тема која има свој значај у дугом трајању људске мисли – однос учитеља и ученика. Каква је особеност исказана овом књигом нашег аутора? Коју варијацију она уноси у наше размишљање о дубокосежној вези учитеља и ученика на свакој изохимени земаљског шара, у готово свим традицијама и у многом облику људских осећања?
Сама веза учитеља и ученика постаје беочуг мисли која дуго траје превасходно ако надилази хоризонт приватности: ако оспољи своју надличну резонанцу. Јер, то је један културолошки однос; као такав, он чили из приватних садржаја, који хране љубопитство као – како каже Карел Косик – лакејско својство духовне ситуације модерности. Јер, оно од приватности прави јавни догађај времена: као поругу на епохално значење догађаја; као погрду на мистички појам догађаја. Као надличан, однос учитеља и ученика представља једну од знатних тема светског духа и историје.
Џорџ Стејнер препознаје три доминантна обрасца у овом односу. Учитељ уништава ученика психолошки и, у ређим случајевима, физички: у сваком случају, дух ученика је сломљен, његове наде су усахле, док је његова индивидуалност искоришћена. Супротно кретање је, такође, могуће: ученик изокреће, издаје и разара учитеља. И та драма има физичких и менталних својстава. Трећи однос подразумева размену: као ерос узајамног поверења и, понекад, љубави. У таквој осмози, учитељ учи од ученика као што га подучава. Интензитет њиховог дијалога ствара пријатељство у највишем смислу.
Порекло њихових односа – вели Стејнер – може бити различито. Ако подучавање представља чин откровења, откриће трансценденције, онда учитељ представља гласника који ученика подучава знацима логоса. То је религијски модел подучавања, присутан у тумачењу светих књига: Торе, Курана, Новог Завета. Постоји и егземпларни модел у којем се подучавање одвија без речи и приказивањем: „у категоријама моралности, само је актуелни живот учитеља демонстрациони доказ.” И Сократ и свеци поучавали су примером. У Стејнеровом коментару ових модела, у његовим речима да они могу бити идеализација, тешко је не осетити корозивни дах модерних времена: не верује се примеру, јер се не верује никоме и ничем. У љубави према себи, јаловој, нема места за поверење у другог. Тренутак је да се искаже модел моћи: „учење може бити посматрано као једна вежба, отворена или скривена, у релацијама моћи.” Фукоов наук открива размере деструкције које обузимају сваку модерну веру.
Ови модели имају универзалан карактер. Да би имали сазнајну вредност, они морају превладати два искушења. Њихова универзалност мора бити процењена у суочењу са конкретним садржајима живота учитеља и ученика: шта је испунило те животе, каква су их предодређења обликовала, које навике, какво окружење? Шта би значила реченица Герхарда Кнауса о првом сусрету са Јасперсом: „Мени се није допао његов строг суд о том великом филозофу. Али ми се он допао, као личност, као физиономија, начин на који је седео у кожној фотељи свог оца, висок човек с прекрштеним ногама, који се, кад је мислио, увек исправљао, и како је онда на улици између семинара и стана – другим путевима једва да је ишао – већ издалека пред неким скидао црн шешир широка обода, пред сваким од нас студената који су га једном били посетили.” Или Хајдегерова позна реч о томе да се није појавио на Хусерловој сахрани: „То показује да сам затајио као човек.” Тако се својство универзалности мора потврдити у дотицају са својством сингуларности. Са њим обично долази искушење културе: како се културе – као надлични ентитети – постављају према односу учитеља и ученика? Да ли култура има снагу да том односу да неко надлично дејство: у симбиотичком склопу са другим друштвеним моћима? Да ли је тај однос културолошки плодоносан? Јер, има култура које циљано поништавају његов значај.
Таква је – са изузетком вуковске традиције – српска култура. Њени дисконтинуитети обележени су раскидањем веза између учитеља и ученика. Обично се појављују два процеса: учитељ фаворизује осредње ученике, са уверењем да ученик треба да буде његова сенка, или ученик тежи поништавању учитеља, са наумом да испразни садржај културе од његовог присуства. У оба случаја, одлучујућу подршку даје културна моћ: она одобрава рушење ауторитета или се не противи уништавању најбољих ученика од стране ауторитета. То значи да културну моћ – на којој почива опште мишљење – образује савез медиокритета.Ученик тежи да освоји канцеларију, положај, звање: он оспорава учитељева духовна постигнућа, да би освојио друштвене садржаје његовог положаја. Учитељ обезвређује ученикове духовне садржаје, да би усамио своју фигуру у простору друштвене моћи: и када физички више није у свету.
У српској култури је, дакле, однос између учитеља и ученика превасходно јавни и друштвени. Отуд нема духовних континуитета, нема продубљивања учитељевих увида, нема корачања назначеном стазом, нити охрабривања нових праваца који се указују учениковим очима. У наредном поколењу се све понавља, али су унуци – да би уклонили очеве – благонаклонији према дедовима. Али, и тада из друштвених, а не духовних или моралних разлога. Тако се утврђује кружни карактер српског културног кретања, па нема пробоја невидљиве културне границе, која окива уместо да обележава пролаз у друкчије подручје духа.
Понекад се то мења: Данило Баста оличава настојање да се духовни и морални пут његовог учитеља продужи, а не прекине. То је апартно у нас: и утолико драгоценије. Јер, модерни дух као да шапуће старе речи у новим одзивима: о учитељу мој, нема учитеља; о учениче мој, нема ученика. Свет су премрежили лакеји.